Ростислав ИШЋЕНКО

 

  • Проценат руског становништва у самој Русији стално опада. Засад ово смањење није критично, али кроз двадесет година питање етничког карактера, религије и културне традиције руске државе можда неће бити тако пријатно. Постоји опасност да државотворни народ постане – мањина у сопственој држави
  • У наредних 15 година, имамо веома мале шансе да природним прираштајем побољшамо ситуацију у вези са постепеним смањењем броја Руса у Русији. У међувремену, само од 1989. до 2010. године – број Руса се смањио за 8 милиона. Овоме можемо додати још 2 милиона, колико у Русији има мање Украјинаца (тј. практично Руса)
  • Ако донбаске републике буду економски, финансијски и административно интегрисане у Русији, ако буду насељене руским држављанима (након пасошизације), остаје само да се одржи референдум и број руског становништва у Русији ће порасти за 3,5-5 милиона. Заједно са Кримом и избеглицама, то ће у потпуности надокнадити губитак од осам милиона руског становништва у периоду између 1989-2010. године, а укупан број становника Русије повећати на 150 милиона људи
  • Кијев обећава да ће покренути војну операцију за чишћење Донбаса, а Захарченко обећава да ће ослободити територије република које је Кијев окупирао. Као што видимо, планови се поклапају. Порошенку је преостало само да започне борбена дејства и територија (као и број становника) ДНР/ЛНР се може драматично повећати

        РУСКА држава је изграђена као мултинационална још од времена Древне (предмонголске) Руси. Међутим, упркос општој равноправности народа, народности и етничких група које живе на територији савремене Русије – државотворним се испоставио тројни руски народ (у саставу Великоруса, Малоруса и Белоруса).

        Сада су територије насељене Малорусима и Белорусима одвојене од општег масива руских територија. Локална елита, добивши „на коришћење“ новоформиране државе почела је са формирањем одговарајућих нација, па је чак и постигла на том путу и неке успехе.

        Међутим, значајан број Белоруса и Малоруса не жели да постане Литвин и Украјинац, већ задржава свој општеруски идентитет. Осим тога, на територији савремене Украјине су живели и још увек живе милиони Великоруса који су изложени насилној украјинизацији.

        С друге стране, проценат руског становништва у самој Русији стално опада. Засад ово смањење није критично, али кроз двадесет година питање етничког карактера, религије и културне традиције руске државе можда неће бити тако пријатно.

        Није само реч о промени самоидентификације државотворног народа, као, на пример, 988. године, када је паганска Рус постала православна. Постоји опасност да државотворни народ постане мањина у сопственој држави.

        А то већ угрожава, како стабилност, тако и само постојање Руске Федерације. Постоје два проблема:

        1. У време када државотворни народ постаје национална мањина, држава се још дуго времена, по инерцији базира на његовој култури и традицији. То изазива осећај неправде међу представницима других народа. Појављује се логично питање: „Ако смо већина, и ако живимо на својој земљи – зашто се морамо уклапати у традицију других људи?“ Уосталом, управо ова контрадикција је направила непремостиви јаз између западне и источне Украјине.

        У време, када је бројчано мање становништво Галиције покушало да наметне целој Украјини своју културу, своју историју и своју традицију као општенационалну – великоруско становништво са југоистока и малоруско из центра Украјине није могло да схвати како то они, који чине већину становништва, треба да се потчињавају туђим традицијама само зато што се одједном на месту једне покрајине Руске империје или Совјетског Савеза, као резултат неких ужасних геополитичких грешака, појавила украјинска држава.

        У време када неруски и неправославни народи постану реална већина у Руској Федерацији, они ће потпуно објективно на ситуацију гледати као што на њу сада гледају Руси у Украјини. Наравно да ће Руси у тој ситуацији бити огорчени чињеницом да представници народа за које је руска држава вековима била сигурно уточиште, штитећи их од истребљења или асимилације, сада претендују на право да мењају културни код државе према својој вољи. Повод за међусобне увреде и разорни унутрашњи конфликт биће спреман. И свака страна ће бити уверена у своју исправност.

        2. Већ сам имао прилике да напишем да је само Русија била у стању да створи империјалну државу која није заснована на гушењу малих народа и на њиховој асимилацији, већ на конвергенцији, на интеграцији у заједничком простору у коме сви живе удобно. Али, управо је огромна нумеричка супериорност руског народа у руској држави била гаранција међуетничке идиле. Довољно је бацити поглед на бивше земље Руске Империје, одвојене од Совјетског Савеза, па да видимо шта се дешава са територијама на којима руски народ губи државотворни статус. Грађански и међудржавни рат на Кавказу. Грађански рат у Молдавији (Придњестровље), у Украјини, у Таџикистану (релативно смирен), грађански сукоби у Киргистану и Узбекистану. Угрожена балтичка етнократија.

        Само су Казахстан и Белорусија, сачувавши и развијајући најјаче могуће интеграционе везе са Русијом, избегли велике невоље.

        Сада, упркос свим тешкоћама и проблемима, недоречености и несавршености постсовјетског система власти у Русији, руски народ се по дефолту сматра за арбитра и гаранта постојеће међуетничке равнотеже. Међутим, још у XVII веку, када су по целом Сибиру па све до Тихог океана већ постојали градови и утврђења са руским посадама, локални народи и племена су водили невероватан рат свих против свих. Слабе су терали даље на север, јачи су се пробијали јужније.

        Пример република Северног Кавказа, територије која припада Руској Федерацији, најбоље показује, да критично смањење броја Руса у националним творевинама (Чеченија – 2% руског становништва, Ингушетија – 1% и Дагестан – 4%) доводи до оживљавања старих и појаве нових међунационалних , међуплеменских и клановских сукоба.

        Самим тим, смањење руског народа испод критичне границе ће довести до дестабилизације и уништавања Руске Федерације, супротно интересима свих народа који у њој живе. Многи народи у овом процесу могу ишчезнути као такви.

        Да би се разумела укупна динамика измене бројног стања становништва РФ, обраћам се подацима успешне 2012. године. То је била трећа година демографског раста, који је почео 2010. године.

        Најнижи ниво после 1985. године био је достигнут 2009. године, када је број становника Руске Федерације износио 141,903,979 људи. Већ 2012. године, у Русији је живело 143,056,383 људи (око милион више, него 2009. године). До 2013. године, руска популација се увећала за скоро 300 хиљада људи. Већи део раста је обезбеђен захваљујући позитивном миграционом билансу, али било је приметно и минимално (20.000) повећање броја рођених над умрлим, то јест, 2012. године је број становника Русије први пут порастао не само због миграција. Али, одакле су се створили ових 20 хиљада људи?

        Број руског становништва смањен је за 88 000 људи, док је број становника других националности повећан за 108 000 људи. Негативан салдо од 196 000 не иде у прилог руском народу.

        Прогноза наталитета до 2030. године не даје основа за оптимизам. Региони са највећим прираштајем ће највероватније остати Чеченија, Република Ингушетија, Република Тива, Република Дагестан, Република Алтај, Република Саха (Јакутија), Ненецки аутономни округ, Кабардино-Балкарска република, Карачево-Черкеска република и Република Калмикија. Истовремено, региони са најнижим наталитетом 2030. године ће бити: Москва, Санкт-Петербург, Московска, Лењинградска, Тулска, Воронежска, Рјазанска, Смоленска и Тамбовска област и Република Мордовија.

        Дакле, у наредних 15 година, имамо веома мале шансе да природним прираштајем побољшамо ситуацију у вези са постепеним смањењем броја Руса у Русији. У међувремену, само од 1989. до 2010. године – број Руса се смањио за 8 милиона. Овоме можемо додати још 2 милиона, колико у Русији има мање Украјинаца (тј. практично Руса).

        Међутим, број становника се мења не само због природног прираштаја, већ и због миграционих токова, као и услед припајања нових територија. На пример, у истом периоду (од 1989. до 2010.) у Русији се два пута повећао број Узбека и један и по пута Таџика. Ова промена се десила захваљујући миграцијама.

        Истовремено, заједно са Кримом Русија је добила 1 милион и 900 хиљада становника. Од тог броја, мање од 300 хиљада су Татари а 1,400, 000 је руско становништво (Руси, Украјинци, Белоруси). Један екстра милион Руса су – избеглице из Украјине (како из Донбаса, тако и из централних и јужних области). Од тога, око петине је већ добило држављанство или је већ у процесу добијања.

        На тај начин, за само годину дана земља је добила безмало 2,5 милиона додатних Руса. Притом, потенцијал да се демографски губици попуне из овог извора и даље постоји.

        Са погоршањем економске ситуације и повећањем нацистичког терора може се очекивати интензивирање миграција из централних и јужних области Украјине. Наравно, неће сви који се не слажу са политиком званичног Кијева желети да оду, али још милион миграната се може очекивати.

        Међутим, много је исплативије прихватати руско становништво заједно са територијом. Број руских избеглица из Украјине је упоредив са бројем Руса који се вратио у Русију заједно са Кримом. Али, на Криму је било потребно само променити докумената и успоставити контролу, али су многе избеглице су остале без средстава за живот и њихово издржавање је пало на плећа федералних и локалних буџета, као и издржавање волонтера, који прикупљају и достављају хуманитарну помоћ. А многи од њих још увек нису намирени.

        У вези са овим, хоћу да се осврнем на Донбас.

        У Доњецкој и Луганској области живело је почетком 2014. године око 7,5 милиона људи. За разлику од Крима, тамо није постојала велика татарска заједница, односно број Руса у Донбасу превазилазио је број Руса на Криму, не само апсолутно, већ и процентуално (ако се урачунају и Украјинци по пасошу).

        На територијама под контролом ДНР/ЛНР остало је око 4,5 милиона људи. Током године, многи су због рата избегли, али оквиран број становништва република и сада износи 3-3,5 милиона људи, а заједно са, окупираним од стране Кијева, реонима ДНР/ЛНР достиже 5 милиона.

        Иначе, Доњецка и Луганска Република веома брзо интегришу у Русију. Економија, монетарни систем, образовни систем, снаге реда и административне структуре – све је повезано са Руском Федерацијом. Без те везе, републике не могу преживети. Исто тако, нема сумње да ће становништву обејих република у блиској будућности бити издавани руски пасоши. У супротном, милиони људи ће остати без папира, али то их неће спречити да се рађају, венчавају, умиру, и што је најважније да прелазе границу Руске Федерације. То јест, проблем који Русији стварају грађани ДНР/ЛНР без пасоша, у сваком случају превазилази проблеме који могу настати при пасошизацији овог региона.

        Кијев обећава да ће покренути војну операцију за чишћење Донбаса, а Захарченко обећава да ће ослободити територије република које је Кијев окупирао. Као што видимо, планови се поклапају.

        Порошенку је преостало само да започне борбена дејства и територија (као и број становника) ДНР/ЛНР се може драматично повећати.

        Ако донбаске републике буду економски, финансијски и административно интегрисане у Русији, ако буду насељене руским држављанима (након пасошизације), остаје само да се одржи референдум и број руског становништва у Русији ће порасти за 3,5-5 милиона. Заједно са Кримом и избеглицама, то ће у потпуности надокнадити губитак од осам милиона руског становништва у периоду између 1989-2010. године, а укупан број становника Русије повећати на 150 милиона људи (један и по милиона више него што је било на врхунцу раста 1995. године).

        Становништво Донбаса добиће будућност (без потребе да напушта своје домове), а Русија неколико милиона њој веома потребних руских православних грађана.

        Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/iscenko-pred-rusijom-dve-decenije-koje-ce-odrediti-ne-samo-njenu-buducnost

7 гласовa