ЗАХАР Прилепин је велики писац, можда и највећи у модерној Русији.

        Објавио је управо документарну књигу „Све што треба да се реши. Хроника текућег рата“.

        Централни лик ове књиге, која је резултат вишемесечног боравка писца унутар самих догађаја у Донбасу , је – лидер Доњецке народне републике Алекандр Захарченко.

        Говори се у њој о рату у Донбасу, али и о свету, како га виде сам аутор и његови неизмишљени хероји.

        Срели смо се у скромној кафани на Курској железничкој станици у Москви. Прилепин је стигао возом из Нижњег Новгорода и спремао се да иде на аеродром, како би летео у правцу Доњецка.

        – Ништа у овој књизи нема ауторског – одмах је рекао Захар Прилепин. – Ни мене у њој нема много. Ово је апсолутно новинарски жанр, интервју са мојим коментарима. Постоје ствари које литература не толерише, краткорочне ствари, али важне, које не желим да пропустим, које не желим да заборавим. Рад фотографа је у великој мери заступљен.

        • Непристрасног фотографа? Али, ја сам прочитао књигу, а у њој постоји изузетно снажан ауторски став.

        – Наравно. То је мој став. Он је необјективан, али је у мени објективно присутан. Ја своје ставове не кријем и не играм на објективност. Говорим као човек са ове стране, који за ову страну одговара.

        И ја пљујем на сву ону објективност, коју нам наше колеге из супротног табора покушавају да наметну. Што се тиче њих, они су објективност заборавили једном и за свагда. Све је то лицемерје, и повраћа ми се од тога.

        Руски писци никада нису оклевали да објаве свој став – они имају тачку гледишта, и они је шире. На пример, ја носим црвену заставу, или ја носим белу. Или носим монархистички барјак. Управо зато ја не играм на објективност, већ се борим за своје.

        • У вашој књизи има доста рата, ужаса и подвига. Међутим, ја бих сада желео да причамо о другој линији. Чини се да се у Доњецкој републици спроводи неки социјални експеримент. У чему је његова суштина?

        – Знате, ни они сами то нису до краја формулисали. Ја сам верујем да ће у свету неминовно победити лева тенденција. И некако се трудим да то наговестим. Александар Захарченко сигурно није црвени, ни левичар, он је сасвим нешто друго, али и он то осећа.

        Он је покушао да изгради односе са бизнисом, да би све функционисало, али оно не функционише како би требало. Он гради своје домаћинство, али у оквиру либералног економског модела то није могуће.

        Зато он почиње да колективизује, национализује. Почиње да ствара републичке продавнице. Почиње да ствара оно, што се у данима касног СССР-а звало, планска административно-контролисана привреда.

        • Да, и он сам каже – у вашој књизи, – да у таквим околностима, при таквим претњама, и у таквој фази изградње државе, у њој не може бити демократије, она мора бити строго централизована.

„Све што треба да се реши. Хроника текућег рата“

        – Наравно, тамо постоји управљање базирано на – директној акцији. Економски модел нагиње у страну колективизације националног богатства.

        • У књизи се спомиње неки кум, који се налази у Москви, у кабинету са високим плафонима. Не питам ко је тај кум, међутим, да ли је Захарченко у конфликту са њим? То јест, са Москвом, са руским властима.

        – Видите, кум има једноставан задатак: да привреда Доњецке Републике функционише, да има мање захтева за помоћ и субвенције, да се са проблемима бори сама. Русија би тада обезбеђивала мање разноврсну помоћ и субвенције, а републике би саме излазиле на крај са проблемима. Он се бори да они имају своје, да тако кажемо, природно газдинство.

        Идеолошка питања су ту мало укључена. И њима самима је јасно, да Захарченко нема другог избора. Шта радити – то је питање дневних договора. Јер, с једне стране, република се бави успостављањем независног домаћинства, а с друге стране она је у свим правцима оријентисана на Русију.

        Железнички путеви, комуникације, сва предузећа, природно, овако или онако, окренута су ка Русији. Међутим, у Русији постоје многа министарстава, а она намећу своје методе управљања. Захарченко псује, зашто ме гурате ка украјинским олигарсима. Дајте ми барем руске ниткове, са којима се може пословати. Зашто ми намећете Ахметова (Ринат Ахметов – највећи украјински милијардер – ИХ)?

        • Сећам се књиге Павла Губарева „Бакља Новорусије“, и у њој се говори да нема разлике између руских и украјинских олигарха – ни једне, ни друге национални интереси и духовне вредности не занимају.

        – У том ставу постоји одређени резон, али је све ипак компликованије. Да, ми такође имамо капиталистичку економију оријентисану на Запад, која се ни са чим не разликује од пољске, бугарске, и од свих земаља бившег Варшавског пакта. То је с једне стране.

        С друге стране – ми смо, волели-не-волели, увучени у ову причу, и не можемо је тек тако одбацити. У њу је укључен народ. Чак и упркос снажној жељи дела естаблишмента. Он би желео да све одбаци. Он на сваки начин омета развој ДНР. Он неке ствари отворено саботира.

        • Примери?

        – Па ево, паспортизација ДНР и ЛНР се могла још одавно спровести. Дати људима руске пасоше. Али, постоји потпуна блокада и забрана. Људи, који доносе такве одлуке не желе да буду одговорни, да потпадну под западне санкције.

        • То је људски разумљиво. И одговара духу минског процеса. Ми такође, признајемо да је Донбас украјински.

        – Идеолошки, то је још јасније. Ови људи су генерација 90-их година, до јуче су још били у истом идеолошком чамцу са Иларионовим или Абрамовичем. Само са Ходорковским у истом чамцу нису седели, а са свима осталима јесу.

        • А да ли они могу скочити назад у такав чамац? Може ли такав чамац пловити?

        – Може, може. Али, у причу се укључио елемент, који је дуго био одсутан, елемент националног става, елемент народа. Зато: може некоме синути идеја, да се све може одбацити, али то ће бити таква трагедија коју народ неће опростити.

        • Многи људи не сматрају Александра Захарченка озбиљном фигуром. Ко год да су они, без обзира на све идеје, он је марионета.

        – Али, хајде да набројимо независне фигуре у свету. Са деведесет посто држава управљају, овакви или онакви, намештеници. А онда човек добија на тежини, почиње да показује индивидуалност. Да Захарченко није индивидуалац, ове прича не би ни било. Он апсолутно није случајни човек.

        Број одлука које он тамо примењује, је колосалан. Једноставно, такве одлуке не излазе у јавност. Јер, то би одмах био огроман политички скандал – унутрашњи и спољашњи. Он у Москви има надимак – Тврдоглави. Ни на једну одлуку не пристаје ако се са њом не слаже.

        Сам каже: ја идем у Москву, као што идем у Дебаљцево. И он манијакално штити интересе ДНР. Да је он само намештеник, све би било другачије.

        • Које, на пример, интересе ДНР он манијакално штити?

        – На пример, велика предузећа, железнице, које је требало предати одређеним људима на одређеним основама. Он њих не предаје – ни овом, ни другом, ни трећем, ни четвртом.

        Позната је ситуација када су му једноставно заврнули славину за бензин. Седели су тамо месец-два у ратној ситуацији без бензина. Али, свог става су се држали. Или, на пример, Мариупољ. Украјинци каче медаље једни другима, али то су све глупости. Из Мариупоља су побегли.

Александар Захарченко

        Али, онда је стигао вапај Рината Ахметова да има највеће металуршке фабрике и да њихове производе сада нико неће куповати. А ми добијамо велики град, који сада треба глупо издржавати.

        • И како се односите према томе?

        – Односим се рационално.

        • Да се вратимо на најближе политичке актуелности. Избори у Донбасу.

        – Мени се чини да они уопште нису потребни. Иако ће се највероватније у овом или оном облику одржати. Победиће као и обично – онај ко дели карте. За Захарченка и целу његову екипу то је главобоља, јер неко мора бити истиснут. То је вишевекторска прича.

        У Москви постоје различити људи, у Кијеву, у Европи. Захарченко има своје могућности. Сада ће они конвергирати, и како ће се ствари завршити – није јасно. А ако се одједном појави нека нова тема – на пример, ратна, одједном ће сви поентирати на овим изборима.

        • Да ли сматрате да је вероватноћа ратног погоршања висока?

        – Врло висока. Јер су мински споразуми – пораз за Украјину. Они не могу испунити тачке из њих, зато ће покушати да сруше споразуме и за све окриве Русију.

        • Чини ми се, да Кијеву апсолутно није потребан Донбас, односно, нису му потребни ови грађани, бирачи. Али, то једноставно не могу да изговоре. Међутим, да ли је Донбасу потребна Украјина – федерација, конфедерација, посебан статус?

        Народ у Донбасу мисли само о независности. Они већ одавно не разматрају ову тему, одавно су је затворили. То је ми у Москви разматрамо. У ствари, они већ граде посебну привреду и Русија у томе учествује.

        • Али, ако геополитички интереси Русије захтевају повратак Донбаса у Украјину, а лидери република то не желе, да ли ће они једноставно бити замењени?

        – То неће бити лако. Цео систем управљања се може срушити. Тим пре јер се све мења. Сви на Западу су већ уморни од Украјине. Само ће Американци подржавати стање спорог тињања ватре.

        • Да ли ће Украјина сачувати садашњи облик?

        – То нико не зна. По мишљењу људи који управљају процесом, ово ће потрајати 7-10 година. Постоји пет, или чак и више, опција које се међусобно искључују. Постоји варијанта трећег Мајдана, смена власти, постоји варијанта инкорпорације Донбаса, као бурета барута, које ће разнети целу Украјину, постоје и војне варијанте, које су сигурно размотрене и разноврсне.

        Постоје варијанте које се не разматрају – варијанта поделе Украјине са европским партнерима. Укратко, варијанте постоје, али оне се још увек не реализују. Зато време ради за нас.

        • А шта би сте ви желели?

        – Желео бих да Захарченко постане председник Украјине.

        • Моћно! А шта Русија ради погрешно у односима са Украјином?

        – Ми не градимо атрактиван модел државе. Ако бисмо кренули путем супер-идеје изградње народне правичне државе, ми бисмо поново постали лидер целог света.

        • То јест, да се изгради алтернативни систем западном систему економских и људских односа, али – да ли би он притом био и ефикасан?

        – Подразумева се.

        • Па, Совјетски Савез је покушао да понуди атрактиван модел народима света, али део са ефикасношћу није успео.

        – Па, треба учити на грешкама. Експериментисати. Може се чак покушати комбиновати искуство Швајцарске и Кине, Северне Кореје и Норвешке.

        • Али, већ неколико генерација Украјинаца је одрасло у мржњи према Русији. Њих тако у школама уче.

        – У Чеченији је било много горе, и ништа. Брзо су се преобукли. У СССР-у су такође постојале школе, а 1991. године све је било заборављено. Сви су се променили. Генерално, ово је стара прича, и на њој се мора радити. И у царској Русији су на њој радили, и бољшевици су радили. Шта ви мислите, ми смо са њима живели шест стотина година, и шта сад – за једну деценију да окачимо мачку о реп свих шест векова?

       Разговарао: Искандер ХИСАМОВ, Украина.ру

Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/medija-menju/prilepin-za-ukrajinu-postoji-vise-varijanti-ovo-ce-potrajati-7-10-godina

Прочитај без интернета:
6 гласовa