• Каква ће бити излазност на новом „кримском референдуму“ тешко је рећи, али претпостављам – ни у ком случају мања од 60%. Ако се зна да је на територији под контролом ДНР и ЛНР пре почетка борбених дејстава живело 4,5 милиона људи, а да сада нема више од 2,5 милиона – могуће је да ће „за“ гласати и 80%, чак и свих 90%
  • До присаједињења ДНР и ЛНР Руској Федерацији неће доћи тако што ће данас бити гласање на референдуму– а већ сутра припајање. Највероватније ће бити потребно најмање годину дана. Можда мало мање, можда мало више
  • Прво треба окончати војни сукоб. Онда се може разговарати о граници. Пошто Украјина неће ни под којим условима да призна одвајање Донбаса, то занчи да је било какав разговор могућ – тек после војног пораза украјинске армије

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         ЗА 18. октобар 2015. године заказани су избори органа власти у градовима и окрузима Новоросије.

         Што су ближи, све се више говори о могућности одржавања референдума о присаједињењу Доњецке и Луганске Републике Русији, одмах после избора.

         Становништво Донбаса, гласајући за независност 2014. године, гласало је практично за присаједињење Русији.

         Међутим, да ли ће бити референдума, да ли је могуће припајање Новоросије Русији, и који проблеми могу настати?

         Спровођење таквог референдума би било логично. Прво, јасно је да ће на изборима ова идеја победити. Неважно је да ли се за њу залаже Захарченко или његови противници – ова идеја ће победити, и њу ће сви користити.

         Кампању ће темељити, између осталог, и на обећању да ће одржати референдум о приступању Русији, јер се први референдум тицао независности. Иако је, као што знамо, становништво Донбаса гласало не за независност, већ за присаједињење Русији. Да, и због чињенице да самостални Донбас не може да постоји.

         Донбас – то је регион, оријентисан на велику економију,  металургију и рударство – њему је неопходно тржиште.

         А он да постоји може само уз подршку Руске Федерације, наравно, становништву ће у сваком погледу – политичком, економском, чак и са тачке гледишта баналног опстанка – бити много боље у саставу Русије него у некој квазинезависној држави. Зато ће оно гласати, безусловно, огромном већином за присаједињење Русији.

         Спровођење такавог референдума не обавезује Русију на моментално укључивање Донбаса у свој састав – сличне иницијативе је и Придњестровље покретало. У ствари, то проширује простор за маневар и Русији и Донбасу у преговорима са нашим партнерима – то јест, са Европом у оквиру минских преговора.

         Мислим да је апсолутно могуће одржавање референдума негде у новембру-децембру. Резултати ће очекивано бити,  позитивни.

         Становништво Донбаса је недвосмислено направило свој избор још 2014. године, јер није тајна да су тамо очекивали кримску варијанту. Знамо где је сада Крим, тако да нема сумње да су они гласајући за независност, гласали практично за присаједињење Русији.

         Крим је, такође, прво гласао за независност, а затим за присаједињење.

         Каква ће бити излазност, тешко је рећи, али претпостављам не мања од 60%.

         Морамо најпре да знамо ко ће имати право учешћа на изборима, јер је на територији под контролом ДНР и ЛНР пре почетка борбених дејстава живело 4,5 милиона људи. А сада не више од 2,5 милиона. Остатак је избегао – неко у Русију, неко у друге регионе Украјине. Ако право глас буде имало само ових 2,5 милиона – „за“ може да гласа, и 80%, чак и свих 90%. Ако урачунамо свих 4,5 милиона, тада ће, наравно, проценат „за“ бити мањи, али ипак довољно велик да одржава вољу већине. Али, лично мислим да неће бити мање од 60%.

         Даље – питање присаједињења. То је теоретски могуће, али не одмах. Прво, у сваком случају је неопходно некакво међународно-правно регулисање овог процеса. Односно, Русија може већ сутра рећи – да, ми припајамо Донбас, као што смо припојили Крим, таква је воља народа Донбаса. Али, ипак, пре или касније, је потребно међународно-правно признање територијалних промена.

         Јер, од стране међународне заједнице још увек није признато припајање Крима Русији. Наравно, Русија може да не обраћа пажњу на такве нијансе – Совјетски Савез, на пример, није обраћао пажњу на то што Сједињене Државе нису признавале Балтик као територију СССР. Никоме од тога није било ни хладно ни топло. Али, ипак, увек је боље регулисати процес.

         Друго, данас ДНР и ЛНР контролишу око трећине територије својих региона. Очигледно, они претендују на целу територију, барем својих области. Ово питање се такође мора решити. То јест – где ће бити граница? Ако ту буде руска граница – то  сигурно неће бити данашња линија фронта.

         Ако би припајање уследило сада, Украјина би објавила рат Руској Федерацији. Дакле, неопходно је међународно-правно решавање и овог питања. И кроз регулисање односа са Украјином – одређивање нове државне границе. Такође, потребни су иобнова уништеног, стварање нормалних услова за живот, успостављање нормалне администрације.

         Боље је прихватити већ спремну администрацију, него прво припојити, а тек онда размишљати како ће то да изгледа. Стога мислим да се, како из угла опште политичке ситуације, тако и са тачке гледишта интереса Русије, то неће десити тако што ће данас бити гласање – а већ сутра припајање. Највероватније ће – да поновим –  бити потребно најмање годину дана. Можда мало мање, можда мало више.

         То јест, прво треба окончати војни сукоб. Онда можемо разговарати о граници. Пошто Украјина неће ни под којим условима да призна одвајање Донбаса, то занчи да је било какав разговор могућ тек после војног пораза украјинске војске.

         Русија сада примењује принудне мере за сарадњу са републикама и на тај начин шаље сигнале Украјини, која ствара услове за истребљење становништва у Донбасу. Русија неће дозволити да се тако нешто догоди – она предузима одређене техничке радње којима покушава да стабилизује ситуацију и обезбеди одређени ниво опстанка становништва. Она обезбеђује економске везе кроз Јужну Осетију, омогућава да се обнове фабрике и покрене њихово пословање.

         Људи се рађају и умиру, жене се и удају – све ово је непходно утврдити, издати документа. Украјина не издаје своја документа, а замене, које штампају Доњецка и Луганска република, нико у свету не признаје, укључујући и Русију.

         Они који прелазе границу са тим документима –  стварају проблеме и себи и руским чиновницима, којиам је тешко да помогну избеглицама које стижу са дететом са изводом из књига рођених ДНР јер им то – са тачке гледишта руског законодавства – ствара огромне потешкоће.

         Те матичне књиге рођених не постоје у смислу међународног права, а и са тачке гледишта руских закона. То значи да и дете, са тачке гледишта закона, не постоји. А оно се ево – налази на територији Русије, и не може нигде да иде. Стога је и процес издавања руских докумената начин да се легализују сви ти људи.

         Украјина не снабдева Донбас потребном новчаном масом за исплату плата и пензија, па Донбас прелази на руску рубљу.

          Затим долази тренутак када све ове промене достижу одређену критичну масу, и када преостаје само да се констатује да је фактчки Донбас руска територија. Зато је, наравно, свака таква акција технички изнуђена, али је истовремено сваки такав поступак – сигнал Кијеву – сачекајте, размислите. Јер, кад будете поново пожелели да вратите Донбас, то ће бити немогуће.

         Он ће већ бити исто тако руски као што су Владивосток, Хабаровск, Чељабинск, Архангелск и Астрахан.

         (транскрипт једног ауторовог усменог излагања)

         Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/pripajanje-donbasa-rusiji-bice-moguce-tek-posle-poraza-ukrajinske-armije

Прочитај без интернета:
4 гласa