АЛЕКСАНДАР ЛИТОЈ

У Донбасу се боре добровољци из целог света, налик на интернационалне бригаде из Шпанског грађанског рата (1936-1939)

У Шпанском грађанском рату (1936-1939) интернационалне бригаде састављене од 53 нације бориле су се против фалангистичких снага генерала Франка, које су уживале подршку Немачке и Италије. У Источној Укранији воле да повлаче паралелу са том митском борбом против фашизма.

Међутим, кад сам причао са Мирославом Руденком, једним од лидера (бившим) самопроглашене Доњецке Републике, прва ствар коју ми је рекао је да нису сепаратисти ти који су интернационализовали овај конфликт: страни плаћеници се боре на страни украјинске владе од марта. И поред тога, био је веома задовољан због подршке коју његова страна добија из иностранства.

„Срби су дошли да помогну својој православној браћи, социјалисти из Француске и Италије вођени су мотивом борбе против капитализма и мултинационалног корпоративизма“, наводи Руденко. „Већина страних добровољаца су вођени идеалима, што помаже нашим људима да одрже борбени дух и повећава њихову учинковитост. Захваљујући њима, успели смо да опстанемо, супростављајући се чак и супериорнијим снагама“.

„Локалци који подржавају ДНР воле странце“, каже Иља Знаменски, руски интелектуалац и левичар који је недавно боравио у Донбасу. „Они их чак држе за пример својим људима по принципу: ‘Ови момци су превалили дугачак пут да би нам помогли у борби против фашизма, а погледајте ове пијане аљкавце који наздрављају пивом по улицама док су прави мушкарци на фронту’. Такве речи могу се чути на сваком месту, од говорничких бина на скуповима до ноћних киоска.“

ПРОПАГАНДНИ ХЕРОЈИ
Страни добровољци истакнути су у први план и у руској медијској пропаганди, а сепаратистички веб-сајтови препуни су интервјуа с њима. Није увек сигурно да ће ступити у борбу. „Они не могу да дочекају да дођу на прве линије, али мала је вероватноћа да ће бити послати тамо“, почиње главни руски информативни канал своју причу о два млада Шпанца који су дошли да подрже сепаратисте. „Имамо довољно сопствених бораца, они (странци) су нам кориснији иза првих линија. Нека гледају и памте да би по повратку у Шпанију могли да кажу људима шта Кијев ради на југоистоку Украјине.“ Са сигурношћу се може рећи да се пар странаца нашло на листама мртвих и заробљених.

Ова пропагандна кампања добро функционише. „Он прича како је ужасно видети лица деце и старих који су таоци кризе јер немају где да оду или да се сакрију када украјинска армија крене да бомбардује Луганск“, други информативни канал преноси интервјуу једног шпанског добровољца дат за прокремаљски лист Взгляд (Становиште). Он наводи да је био „запањен храброшћу и вољом ових људи. Они су веома озбиљни у вези са њиховим идејом о настанку Новорусије и ослобађањем од репресивног, нелегитимног и фашистичког режима из Кијева“.

Неки од странаца ипак стижу на бојно поље. Многи Срби, рецимо, ветерани су из ратова у бившој Југославији 90-тих година. И Владимир Антифејев, бивши шеф КГБ у Придњестровљу (отцепљена држава између Украјине и њеног источног суседа Молдавије) помогао је при оснивању специјалних снага ДНР. Самопроглашена република осећа блиску повезаност са овом и другим непризнатим проруским државама које су биле део СССР – Јужном Осетијом и Абхазијом.

НОВЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ БРИГАДЕ
Наиме, људи из целог света упутили су се на ходочашће у борбу за доњецко-луганске сепаратисте: из Србије, Чешке Републике, Пољске, Мађарске, Италије, Шпаније, Француске, Грчке, Румуније, Бугарске, Израела, других република некадашњег Совјетског савеза, чак и Бразила, Аустралије и Америке – што представља неочекивани бонус за новорусијску пропагандну машину. Андреј Родкин, шеф руске дипломатске мисије у Новорусији, рекао ми је да нема јасне представе о њиховом броју. Јасно је да они чине мали проценат у јединицама, али су ипак важни за морал локалних бораца.

cetniciukrajina„У јуну се појавио концепт (спонтано, делом и кроз одговоре на питања новинара) нове антифашистичке интернационалне бригаде“, објашава Родкин. „Опоравак руског света је очигледан, стога је јасно зашто борци из других земаља пристижу у православну, рускојезичну орбиту. Али Шпанци нису део тог света, као ни антифашисти из Француске или Италије.“

Александар Бородај, московски спин доктор и некадашњи премијер ДНР, такође повлачи паралелу између данашње ситуације и шпанског грађанског рата. Чињеница да су ондашње међународне бригаде биле део политичке левице не спречава већину руских ултрадесничарских група да подржавају Новорусију.

DUGINLAND
Изгледа да било који рат привлачи људе који су већ искусили жар борбе, који тешко могу касније да зауздају. Пре него што је Донбас прокључао, Никола Перовић, Француз српских корена, учествовао је у НАТО борбама у Авганистану и нема у плану полагање оружја, чак ни кад у Доњецку завлада мир. „Нећу назад у Француску. Ићи ћу да се борим за слободу у Ирак, против исламиста који убијају хришћане“, обећава Никола.

Рафаел (на слици савим доле), бивши полицајац из Бразила деловањем сепаратистичке пропаганде приказан је као нетипичан међународни добровољац који је дошао са друге стране глобуса. Међутим, након читања интервјуа с њим можемо извући закључак да је он у ствари типичан примерак странца у Новорусији.

Рафаел је прави авантуриста. Још као младић придружио се француској Легији странаца иако није ишао на бојишта већ је морао да се задовољи праћењем конвоја хуманитарне помоћи по Африци. Његова породица је пореклом из Мађарске, али он се веома рано заинтересовао за руски језик и културу, чак је годину и по дана провео у Русији студирајући медицину. Не воли Бразил и каже да: „Америка има превише утицаја тамо. Настоје све да американизују, нашу културу, породичне вредности, религију (иако сам нисам превише религиозан) – све то они уништавају. Рецимо, девојке у Бразилу нису феминисткиње, али су веома аутоцентричне и једина будућност у којој се проналазе је америчка.

„Не свиђа ми се то што нашим левичарима доминирају троцкистичке групе“, наставља Рафаел. „Уместо да штите радничке интересе, они траће време протестујући за права трансродних особа и против светског шампионата у фудбалу. Наши радници немају добар животни стандард. Требало би да имамо социјалистичку владу, али уместо тога имамо корупцију свуда. Зараде су мизерне. Ако си црнац, геј или инвалид живећеш веома добро у Бразилу, ако ако си стрејт мушкарац и притом белац, заборави.“

Није било тешко предвидети да су, ако узмемо у обзир овакве погледе и интересовање за Русију, на Рафаела имале утицај идеје Александра Дугина, ултрадесничкарског и прокремаљског филозофа који целокупну историју света види кроз конфликт између „традиционалне Евроазије“ и похлепне, либералне и неотесане Америке. Након рата Рафаел планира да настави да живи у Новорусији.

Није за чуђење што неки колумнисти територију која је под контролом сепаратиста називају „Дугинленд“ (енглеска кованица са значењем „Дугинова земља“; прим.прев.). У Донбасу се боре дугинисти из Француске, Италије, Пољске, као и Русије. У Новорусији је и гомила локалаца, Руса и осталих, са светоназорима сличним Рафаеловим.

„Дошла сам да живим у Украјину пре 12 година. Тада је, наравно, било мирно“, наводи Маргита Сидлер, која ради у пропагандној организацији ДНР и течно говори руски. „Имала сам остварен живот у ЕУ. Живела сам попут већине других – радила шта сам хтела, била запослена као медицинска сестра, бавила се екстремним спортовима итд. У свим тим стварима тражила сам смисао живота. Ипак, ускоро сам схватила да га тамо нећу наћи… И, хвала Богу, прешла сам у руско православље.“ Сидлер осуђује ЕУ због геј-парада и других манифестација њене „бездушности и сексуалног промискуитета“.

АНТИАМЕРИКАНИЗАМ
Антиамериканизам је скоро па државна идеологија у Новорусији, али сепаратисти врло радо пуштају обичне Американце у своје одаје. Добровољац коме је енглески матерњи језик и који се представља као Хантер из Илинојса у интервјуу наводи да би Кијев требао да призна Новорусију и да не подржавају сви Американци политику њихове владе. Хантер се бори у Востоку, једној од највећих сепаратистичких бригада која има посебан одељак за међународне борце.

rafaelТакође сазнајем од Александра Жучковског, ултранационалисте из Сант Петербурга који регрутује добровољце за борбу, да је у Донбасу још један амерички држављанин који себе описује као „маринца са просовјетским ставовима“.

Судећи по Иљи Знаменском, многи бивши емигранти из Совјетског Савеза, или њихова деца, такође планирају да дођу у Новорусију, мотивисани сличним антиамеричким сентиментима. На пример, пројекат „Европски фронт“, усмерен ка рускојезичном становништву Европе, говори о сакупљању „хуманитарне помоћи“ (храна, одећа, лекови итд) за Донбас, али на њиховим лецима налази се тенк који се креће ка Кипу слободе, поред којег је нуклеарна експолозија. Координатор европског фронта признао ми је да су у контакту са добровољачким борцима, али је одбио да објасни природу тих веза.

Није свако ко је отишао у Донбас срећан због онога што је тамо затекао. Дмитриј Мелцер, који је активан у немачком одељку руског „националног ослободилачког покрета“. који је основао потпреседник Парламента Јевгениј Фјодоров, причао ми је о једном од својих пријатеља. „Његово искуство, које је почело у Ростову на Дону, било је тотално хаотично; посвуда је наилазио на гомиле дрогираних банди и пљачкаша који су малтретирали једни друге као и све остале. При томе су све време били под ракетном и минобацачком ватром. Сумњам да ће хтети да одговарају на твоја питања“.

ЕВРОПЉАНИ
Најбројнија дијаспора међу добровољцима је српска. Није тешко схватити због чега: челичили су се у сопственим оружаним конфликтима и виде Русију као свог најближег савезника. Такође, многи становници Донбаса имају породичне везе са Србијом; Срби су се насељавали у региону од 18. века.

Кроз друштвене мреже ступио сам у контакт са Србином чији надимак је „Мачак Буцко“. Рекао ми је да се борио за независност Републике Српске 90тих и да се сада бори уз донбаске сепаратисте. Његов главни (лични) разлог је смрт пријатеља, локалца из Славјанска, кога су убиле украјинске снаге. По његовој процени, око 200 Срба се бори у Новорусији.

Ултрадесничари из Српског четничког покрета (на слици у средини) – име које су у претходних сто година користили много пута националистичке групе – имају сопствену војну поддивизију. У својим традиционалним униформама и са висећим брковима и брадама недавно су се вратили кући, резонујући како су сепаратисти почели да напредују те им више није потребна помоћ. Тамо је такође српско-француска група, коју је организовао Никола Петровић (на слици на врху клечи десно), Француз са којим је говорио. Мачак Буцко ми није рекао у којем батаљону се борио, али је нагласио да је тамо био једини странац. Руски и српски језик су слични, па са надређенима комуницира на мешавини српског и енглеског.

Међу интернационалним добровољцима има много Мађара, што је такође лако објашњиво. Популарна мађарска ултрадесничарска странка Јобик има прокремаљске ставове, а међу етничким Мађарима који живе близу мађарско-украјинске границе такође постоји сепаратистички покрет. Највећи број мађара се бори у њиховој Легији Светог Иштвана, коју јр њихов човек у Москви Александар Кишељов описао као „традиционалистичку десничарску организацију која повезује Русе са Мађарима“.

„Верујемо да је Мађарска била третирана лоше у 20. веку, да је изгубила превише своје земље“, наводи Кишељов. „Руси и Мађари су два подељена европска народа. И једни и други су имали царства и оба народа су превише изгубила“. Рекао ми је да је 30 Мађара рањено у текућем конфликту, а да је један етнички Мађар из Донбаса убијен.

Ипак, нису сви европски добровољци десничари. Међу њима има и италијанских комуниста, а многи Шпанци су део бригаде „Карлос Паломино“, назване по антифашистичком активисти који је избоден до смрти 2007. у судару са неонацистима у мадридском метроу.

Са друге стране, и украјински и руски левичари су дубоко подељени поводом Новорусије. Неки од њих говоре својим европским друговима да је кијевска влада фашистичка, други пак да су то донбаски сепаратисти. Прва верзија је пријемчивија за западњачке левичаре будући да САД и НАТО подржавају Кијев.

ПРОПАГАНДНИ КЛИШЕИ
Било би прегрубо сматрати Новорусију историјском аномалијом, неком врстом парка из доба Јуре за усијане главе и оне са уврнутим идејама. За Русију и Украјину ово је повратак у 1993, када су десничари, од монархиста до неонациста и социјалисти совјетско-стаљинистичког типа заједно изашли да бране зграду руског Парламента од полиције и војске, које су биле верне Борису Јељцину.

Овај феномен међународних добровољаца који хрле у Донбас прати трикове и спинове кремаљске пропаганде, скројене за глобалну конзумацију, која се широко осећа и у западним медијима. Москва се нада да ће привући симпатизере из разних сфера, од политичких партија до маргиналних група, тако што ће остати отворена за широк спектар сентимената и идеја: антиамериканизам у псеудолевичарском оделу, заштита „традиционалних породичних вредности“ и религије, словенско јединство, нетрпељивост према монополарном свету – сваки од ових клишеа који шири кремаљска пропаганда нашао је свој одјек у Новорусији у виду наоружаних страних бораца. Конфликт у Источној Украјини описан је као „хибридни рат“ новог стила. Путинове интернационалне бригаде чине један део те мешавине.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

standard.rs/svet/31163-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%B4%D0%B5

1 глас