Украјина демонстрира приступ нације која претендује на постојање, али није до краја формирана и налази се у фази процеса када са једнаким изгледима може настати и умрети не родивши се
Често се може, као и у Москви, чути да је у Украјини у току природни процес формирања младе нације која се бави градњом властите државе. Такви говоре: штета, наравно, што су Украјинци оболели од русофобије, али ће са временом проћи и почећемо да са њима живимо као Немци са Аустријанцима.

Наоко, све је у оваквим резоновањима исправно. Јер, и Американци, Аустралијанци и Новозеланђани су у већини бивши Енглези, али нису више Енглези. Вероватно би се и за Украјинце, да је Украјини суђено да постоји неко дуже време, могло да се говори да су бивши Руси који више нису баш сасвим Руси.

Међу мојим кијевским познаницима који граде украјинску државу и себе називају Украјинцима, више од половине су они који су – ударени првим мајданом, а дотучени другим – у њу дошли из Русије у првој или другој генерацији и имају руске очеве и мајке. Неки су и рођени у Русији или су се са родитељима преселили у Украјину.

У Москви су се родили Јевгениј Кисељов (познати тв-новинар) и Марија Гајдар (кћерка бившег руског премијера Јегора Гајдара), али се удобно осећају унутар украјинског националистичког режима.

Иако се родио у Калуги и провео већи део живота у Русији, Николај Азаров не само да је био патриотски оријентисани украјински премијер него се и „на смрт“ борио са Русијом за јефтини гас за Украјину, а и сада, када је у Москви у емиграцији, покушава да спаси Украјину.

Бивши украјински премијер Јуриј Јехануров, који је на том положају био у време Јушћенковог националистичког режима, син је Бурјата и Пољакиње, а родио се у Јакутији. Оваквих случајева има на милионе.

Заправо, милиони „Украјинаца“ живе у Русији и сматрају себе Русима и боре се против украјинске независности, а милиони Руса, који живе у Украјини, називају себе „Украјинцима“ и граде „националну украјинску државу“. Ово може правити збрку у главама.

Никада нисам чуо да је Узбек који се преселио у Казахстан постао Казах или да се Казах у Узбекистану претворио и Узбека. Ни Руси који живе у тим државама не престају да буду Руси. На жалост, нације се не могу нацртати уз помоћ шестара.

По свему судећи, Украјина живи у периоду у којем се осећање рускости код многих њених Руса пригушило (мада није и коначно нестало), а осећање украјинства се још није оформило. Зато је лак и неприметан процес преласка Украјинаца у Русе и обрнуто.

У руском друштву има неколико погледа на то како треба градити односе са Украјином. Ти погледи су у распону од „браћу морамо спасавати“ до „нека небраћа живе како им је воља, не трошимо на њих ресурсе, ни за нас их нема довољно“. Између тих тачака има и других, са подваријантама.

Ово је прилаз зреле нације. Украјина демонстрира приступ нације која претендује на постојање, али није до краја формирана и налази се у фази процеса када са једнаким изгледима може настати и умрети не родивши се.

Такву етапу је Украјина већ два пута пролазила: између 1648-1708. (од устанка Богдана Хмељницког, до Мазепине издаје) и између 1917-1920. (покушај стварања Украјинске Народне Републике). Оба пута са резултатом који се и сада назире.

И тада су милиони Украјинаца, који су се појављивали, некуда нестајали и поново се појављивали као Руси (Малоруси). Не може се тврдити да ће и сада сигурно бити тако. Али, постоје озбиљни разлози да ће и овај експеримент са стварањем украјинске нације имати тужан крај.

Обратите пажњу на то како се Украјинци боре са Русијом за своју историју. Међу „открићима“ украјинских „научника“ није само 140 000-годишња „украјинска нација“ (100 000 година старија од кромањонаца), него и „истина“ да су Руси „дивљи угро-финци“, а да су Украјинци „цивилизовани Словени аријевци“ који су човечанству подарили плуг, ватру и точак. Још су „открили“ и да су Руси назив Рус украли од Украјинаца. А руске кнезове из динасије Рјурик својатају као украјинске.

Водећи непомирљиву борбу за руску историју, Украјинци фактички воде борбу за своју рускост. Чак покушавају да докажу самим себи да су бољи од Руса. И не просто да су бољи, него да су они прави Руси, да су рускији од Руса из Русије. А да су притом – Украјинци.

Када је на Рус дошао Рјурик и када је Владимир крстио Рус – Украјинаца није било. Историја (чак пре предисторија) украјинске нације може се рачунати од Петљуре, од Бандере, или од Јушћенка, али никако не може чак ни од Богдана Хмељницког који се потписивао као „православни руски шљахтић“.

Нација не може постојати без економије, а Украјинци су своју урушили. Не може ни без грађана, а Украјинци масовно беже из Украјине. Армија је још један важан атрибут државе, украјинска армија је изгубила у грађанском рату са двема полуобластима.

Чак и да се прихвати аргумент Кијева о мешању Русије у тај рат, мора се имати у виду да је Русија без отворене објаве рата имала ограничене могућности примене силе против Оружаних снага Украјине, то јест да је имала везане руке и по бројности војника, и по врсти наоружања, и по дубини маневра.

У суштини, украјинска регуларна армија је изгубила у рату са партизанима: није важно да ли од „рудара и таксиста“ или од „годишњеодмораца“. У сваком случају су били и малобројнији и слабије наоружани.

Да би се схватило у каквом катастрофалном стању се налазе оружане снаге Украјине, треба само погледати њену ратну морнарицу. Јер, она је приликом поделе Црноморске ратне флоте СССР 1997. добила 175 ратних и помоћних бродова и борбених чамаца. Од свега тога остала су два ратна брода, која не могу да плове, и неколико чамаца. А украјинска флота ни са ким није ратовала. Њу је угробила сама Украјина.

У Украјини се све – држава, идеологија, политички систем, армија, економија, историја – налази у неком немогућем стању: и постоји и нема га. То је повезано са самим прелазним постојањем Украјинаца који су објавили да постоје, али се позиционирају као „неруси“.

Није случајно главна парола украјинских националиста: „Убиј у себи Руса!“ То јест: Украјинац се не постаје ни по месту рођења ни по националности родитеља, већ искључиво преко одбацивања рускости. Из овога се изводи једноставан закључак: Украјинац може постати једино бивши Рус.

Зато се и догодило да су милиони људи у себи убили Руса (или верују да су га убили) и прогласили се Украјинцима. Прогласили, али Украјинци нису постали. Нису стигли, а могли су постати. Због свега, не чуди што је неоформљена нација саградила државу која то у правом смислу није. Крхка равнотежа се у Украјини распала 2004. године, па је земља са све већим убрзањем кренула ка грађанском рату, понављајући неуспели експеримент из 17. века.

Економија је жртвована форсираној градњи нације, а са њом и грађански мир. Не знам при каквој влади би се Украјина могла извући из свог зачараног круга. Јер, и сам процес формирања украјинске нације практично је враћен на полазне позиције.

Сада на територији Украјине живе Руси који су свесни да су Руси и теже да врате Украјину у Русију. Живе и „Европејци“ који теже у Европу. Они јуре за биометријским пасошима да искористе безвизни одлазак у ЕУ и заувек се изгубе негде на бескрајним европским просторима. Украјина је терет и за једне и за друге јер им смета и да решавају личне проблеме.

Не успевши да се неповратно роди, украјинска нација је почела опет да се распада на саставне делове. Сваки од тих делова покушава да са собом однесе државу Украјину.

Није никакво чудо што су је већ покидали и покидаће је до краја, ако се не догоди неко чудо. „Прозор могућности“, када је општенационални компромис био вероватан, украјински „Европејци“ су затворили 2004. када су започели први Мајдан. А неизвесно је хоће ли се нови уопште отворити.

 

www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/38096-%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8

7 гласовa