• САД – које заједно са Европском унијом и NATO званично за свој циљ проглашавају разарање Русије и уклањање Путина са власти – већ целу годину не могу да са Русијом изађу на крај
  • После државног преврата у Кијеву говорити о успостављању некакве украјинске државе – сувише је оптимистично. Уосталом, неопходно је успоставити спољно управљање Украјином ради извођења њене денафикације
  • Русија нема други излаз него да украјинску територију и становништво укључи у састав управо државе Русије. Могуће је да неке западне периферне територије могу бити прикључене територијама европских суседних држава (да се оне не би превише буниле), али изгледа да руководство Русије тренутно на поделу Украјине гледа као на непожељну
  • Новоросија постоји да би организовала жариште отпора хунти на украјинској територији. Она формира ослободилачку армију способну да изведе поход на Кијев и даље – чим хунта почне да се расипа, а она ће – почети. Уосталом, мора постојати неко ко ће у име целе Украјине затражити улазак у састав Руске Федерације
  • Дакле, ослобађање Украјине од нацизма извешће формално украјинска војска. А извешће га Армија Новоросије која је у грађанском рату једна од страна – исто као армија Кијева, па се, самим тим, не ради о спољној инвазији већ о унутрашњој борби. Победник у грађанском рату биће легитимисан самим фактом своје победе и никаква допунска легитимација неће му бити потребна. Нова украјинска влада имаће право на сваки спољнополитички избор
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ПРИ крају су процес формирања регуларне армије Новоросије и ликвидација атаманшћине, а и постепено формирање управљачке структуре Донбаса која почиње да мање-више функционише.

        Ове три околности су актуелизовале питање даље судбине Доњецке и Луганске Републике. А истовремено су се активирали припадници секте „Путин-је-све-пустио-низ-воду“.

        Треба свим струнама душе мрзети Путина да би се процес претварања устаника у армију – што признају и сами алармисти – тумачио као „пуштање Новоросије низ воду“. Ничим – осим ирационалне мржње према председнику Русије – није могуће логично и непротивречно објаснити позицију руских патриота-алармиста који -идући у корак са украјинским нацистима – сматрају да је Путин за све крив напросто зато што је за све крив.

        Да је неко желео да Новоросију пусти низ воду – ње већ одавно не би било. У марту-априлу прошле године, па чак и у августу, било је могуће мирно саопштити: „Да, Крим смо спасили, а за остало нисмо имали снаге“. На таласу патриотског одушевљења због повратка Крима – друштво би мирно прогутало одустајање од подршке Новоросији.

        Никакав резервни пуковник Федералне службе безбедности – био он Еуген Савојски, војвода Малборо, сам Бонапарта и кнез Италијски, гроф Суворов-Римникски, све у једном лицу, па са још 20-торицом колега – не би били у стању да зауставе целу армију (чак и такву каква је украјинска) без директне помоћи Русије.

        Није могуће да једна државна институција подржава „праведну борбу Новоросије“, а да је друга „пушта низ воду“ и да се то догађа без икаквог противљења злу насиљем од стране председника. Приче о кремаљским „кулама“ које вечито између себе ратују добре су за љубитеље теорија завере, а и за то да се слуђује CIA, али су политички потези Кремља брижљиво промишљени. Русија, у супротном, напросто не би издржала пред америчком моћи која је не тако давно значајно премашивала све могућности Москве.

        Не формирају се армије онима које имају намеру да „пусте низ воду“. Ово, међутим, не значи да у новоријском проблему не постоје скривена значења и да је судбина те политичке творевине сасвим без облачка.

        Као прво, руководство сваке земље (осим Украјине) делује у складу са одређеном стратешком замисли (колико год се дилетанти изругивали са „лукавим планом Путина“). То је утолико очевидније у држању руководства Русије.

        Само неадекватан човек може искрено веровати у то да је Москва – док су се Американци, не штедећи снаге, трудили да коначно ликвидирају Русију као геополитичку величину – тек понекад и врло млако реаговала на њихове дрске испаде.

        Зато сада имамо ову ситуацију: САД – које заједно са Европском унијом и NATO званично за свој циљ проглашавају разарање Русије и уклањање Путина са власти – већ целу годину не могу да са Русијом изађу на крај. А ово значи, поред осталог, да је Русија заиста имала стратешки план који предвиђа успостављање мултиполарног света. И да га је имала – одавно.

        Наравно, тактичке одлуке у оквирима тога плана доношене су у зависности од ситуације, али логично и правилно. Не може се унапред предвидети сваки следећи потез противника и свака позиција на стратешком плану. Развој догађаја увек тражи оперативно реаговање. То је азбука сваког и политичког и војног дела.

        Као друго, ако се присетимо дејстава власти Русије поводом Украјине (чак и до државног преврата), можемо проценити место Украјине на стратешком плану, а полазећи од тога и – прогнозирати судбину Новоросије.

        Још 2004. године било је јасно да се Москва бори за целу Украјину. Да није тако Новоросија се могла појавити већ за време првог украјинског државног преврата. Јер, те 2004. године је – уместо харковске лакрдије из 2014. – успешно је функционисао Северодоњецки конгрес посланика свих нивоа. Зато тада – уз помоћ руских медија – није био никакав проблем да се нађе неко ко би био на челу као грлати главешина. Остало би било ствар технике, утолико пре што тада Украјином још нису крстариле наоружане банде неонациста, а власт у Кијеву није могла да буде легитимисана без „трећег круга“ председничких избора, а Кијев и Западна Украјина против Југоистока нису имале никакву силу као аргумент.

        Ситуација из 2004. се принципијелно разликовала од ситуације 2014. само по једном: тада политичка борба није била укинута, а Виктора Јушћенка и његов режим било је могуће сменити мирним путем преко избора. То се касније и догодило. Самим тим, није било потребе да се на Југоистоку формирају војне базе за супротстављање Кијеву. Показали су се довољним тежња Виктора Јануковича и његове дружине да се политички реванширају, и њихова изнушена оријентација на проруске бираче. То је било довољно да их врати на власт.

        За време конфронтације са Европском Унијом поводом споразума о асоцијацији – Москва се већ борила за целу Украјину. Да није тако, не би било смисла вршити жесток економски притисак на Јануковичев режим, показујућу ми већ у августу 2013. шта ће се догодити након потписивања споразума о асоцијацији са ЕУ. Јер, распад Украјине са неизбежним страшним економским последицама (Јанукович није Јацењук и њему Запад не би дао чак ни ово што даје Јацењуку) – били су гарантовани. Утолико пре што би управо градови Југоистока, који су намртво повезани са својом индустријом, први осетили жалосне резултате споразума о асоцијацији који им је и онако био мрзак.

        Коначно, после фебруарског преврата 2014. Москва је само наставила, а и данас наставља да се бори за целу Украјину. Крим је била принуђена да заузме не зато што су локални Руси рускији од оних у Доњецку или у Харкову. Чак и не зато што се Крим побунио.

Руски војници на Криму

        Побунио се и Харков, а кримско руководство се одликовало невиђеном сервилношћу према званичном Кијеву (ако се изузме полузаборављени и контроверзни период председниковања Мешкова) и било је спремно да полуострво изручи хунти без постављања икаквих услова. Али, Крим је имао Руску флоту, па бандеровци нису тамо ишли да би клали руске активисте, већ да би испровоцирали флоту да почне да пуца. Тиме би био решен главни задатак: Русија би била увучена у оружани конфликт у Украјини.

        Управо зато је Крим морао да буде хитно преведен у статус руске територије, а кијевска хунта би – ако би покушала да се пробије преко Перекопа – била агресор који посеже за руском земљом. САД и Европска унија могу непризнавати прикључење Крима Русији де јуре руска земља и сви о томе морају водити рачуна.

        Све у свему, дејства Русије током последње деценије развоја украјинске кризе сведоче о намери Москве да интегрише Украјину у свој евроазијски пројекат – не по деловима, већ у целини.

        До државног преврата из 2014. године рачунало се да ће Украјина бити један од најважнијих делова Царинске уније, а затим и Евроазијског економског савеза. То јест: Русија се надала да ће  у Кијеву бити успостављен и учвршћен пријатељски политички режим који би се окренуо политици обострано корисне економске сарадње.

        Директно политичко потчињавање Кијева није се разматрало, као што се не разматра ни политичко потчињавање Москви Минска или Астане. Напросто, економска и војна моћ, а такође и географски положај Русије (чија територија повезује целу Евроазију) несумњиво од ње праве локомотиву постсовјетске интеграције. Уосталом, и културно јединство пројекта такође обезбеђује Русија. Јер, Казаси и Јермени не говоре украјински већ – руски.

        После државног преврата у Кијеву говорити о успостављању некакве украјинске државе – сувише је оптимистично. Прво: неопходно је успоставити спољно управљање Украјином ради извођења њене денафикације. Друго: неопходни су страна војна и полицијска контрола за разоружавање нацистичких бојовника и бандита. Треће: подизање на ноге украјинске економије тражиће много времена и огромне инвестиције. А улагати астрономске суме у туђу економију – чак немајући притом никакве гаранције да се кроз коју годину у Кијеву поново неће успоставити неки необандеровски режим – било би неопростива наивност.

        Дакле, Украјина је потребна Русији цела. У супротном, могућности да се Новоросија потпуно очисти од бандероваца – чак и у границама осам области – већ би биле искоришћене. Украјина не може ући у интеграционе евроазијске пројекте као самостална држава пошто те државе нема, а на њену обнову би требало потрошити сувише много времена, снага и средстава. Ово значи да за њу остаје једина варијанта – интегрисање у евроазијски простор као дела Русије.

        Наравно, сада је у Украјини раширена русофобија: 40-50 одсто становништва сматра Русију непријатељем. Али, не треба заборавити да су то у већини Руси заведени непријатељском пропагандом.

        Украјинац – то је термин који има територијално значење. Ако се тако гледа на ствари, Рјазанац такође није Рус. Он говори рјазански, носи рјазанску одећу. Он има своју рјазанску историју, а у тој историји Рјазан није једном био у лошим односима и са Владимирским великим кнезовима и са Москвом.

        Све у свему, то су делимично дерусификовани Руси које би било потребно рерусификовати. Други излаз не постоји.

        Империја која се разбацује територијама насељеним исконским етносом на којем почива империјална држава – само зато што се део тог етноса нашао у власти нацистичке пропаганде – подривала би сопствене темеље. Али, ако је Лукашенкова Белорусија – при свој својој рускости и економској зависности од Русије – ипак способна да постоји као самостална држава, па ће због тога процес њене реинтеграције у Руски свет очито бити озбиљно развучен временски – Украјина је своје могућности за самостални државни развој већ потрошила.

         Она није у стању да се сопственим снагама извуче из хаоса у који су је увели они који су њоме владали.

        Штавише, сваки комад самосталне Украјине који би опстао – био би непријатељски према Руском свету и стварао би проблеме Русији, Европској унији и руско-европској сарадњи. Непријатељ се на прагу не сме остављати.

        У суштини, Русија нема други излаз него да украјинску територију и становништво укључи у састав управо државе Русије. Могуће је да неке западне периферне територије могу бити прикључене територијама европских суседних држава (да се оне не би превише буниле), али изгледа да руководство Русије тренутно на поделу Украјине гледа као на непожељну.

        Изјаве Кремља и Смоленског трга (седиште руске дипломатије) о привржености идеји ванблоковске федеративне Украјине (у старим границама, али без Крима) дуг су дипломатским условностима, а не реални план.

        Ко може натерати становништво Донбаса и Галиције, међу којима траје грађански рат, да живе у једној земљи?

        Да Украјина не би поново била увучена у крвави грађански конфликт, у њој мора постојати експедициони корпус који раздваја сукобљене стране. Фактички, да би Украјина била очувана – она мора бити окупирана.

        Нисам уверен да су у Кремљу већ чврсто одлучили куда треба да прође западна граница Украјине после решења украјинске кризе – да ли са Галицијом или без ње – али чак и са њом унутра посебних проблема не би било. Као прво, Галичани се лако и са задовољством потчињавају сили тако да би управо они били најактивнији денацификатори (воле они да изводе свакакве лустрације). А као друго, сада Украјином влада најнациолистичкија од свих могућих власти. Може она бити још националистичкија, али тада то више не би била централизована власт већ папазјанија махновских „република“.

        Самим тим, национализам Галиције се сада нашао у логичкој противречности: „Патриоте“ на власти су горе од „злочиначког режима“. Зато ће се просечни становник Галиције до момента свргавања „патриота“ сагласити са тим да Украјинци нису у стању да сами собом управљају и да њима треба да управља неко са стране. А пошто се Запад показао неспособним да преузме на себе одговорност за Украјину – онда остаје само Русија.

        Осим овога, становници Галиције ће се тешити тиме што ће им одлазак ради зараде у Тјумењ или на грађевине око Москве бити много лакше него досад. Све у свему, највећи проблем може постати масовни улазак људи из Галиције у Јединствену Русију.

        За интегрисање целе Украјине у Русију нека Новоросија није ништа потребнија него што не би била за формирање јединствене федеративно уређене ванблоковске Украјине, то јест – није потребна уопште.

        Због чега стварати некакву Новоросију ако се Харков и Доњецк, Одеса и Дњепропетровск и без ње могу као области интегрисати са Русијом?

        Поврх свега, ако буде створена нека новоросијска држава – у њој ће се са протеком времена појавити своја политичка елита која ће желети да од Русије добија више дајући све мање, потом ће се појавити идеје о некој древној новоросијској нацији – јер, мораће се нечим оправдати постојање новоросијске државе. Тако ће Русија, на крају, за свој новац добити нову Украјину на својим границама, само под именом – Новоросија. Онда ће морати све испочетка…

        Сматрам да се управо схватањем привремености, чак кратковремености пројекта Новоросија и објашњава то што она засад нема других државних структура осим неопходних за вођење успешних ратних дејстава. Зато све остаје у оквирима ДНР/ЛНР, то јест, у суштини, на нивоу области. А широко изрекламирани некада парламент Новоросије, под руководством Олега Царјова, зато је и остао декоративни орган који практично ни на шта не утиче и ништа не значи.

        Истим разлозима су условљена и постављења на руководеће дужности у ДНР и ЛНР људи од не превеликог ауторитета, али зато људи којима се лако управља. Зашто стварати државне структуре које ће ускоро морати да буду ликвидиране? Зашто комплетирати руководеће кадрове Новорусије компетентним амбициозним стручњацима ако дуже постојање Новоросије није предвиђено?

        Одабрани су, дакле, потребни људи који ће се повући кад дође време и неће се борити за очување новоросијске квази државности нити стављати клипове у точкове „старијим друговима“.

        Као прво, Новоросија постоји да би организовала жариште отпора хунти на украјинској територији. Као друго, она формира ослободилачку армију способну да изведе поход на Кијев и даље – чим хунта почне да се расипа, а она ће – почети. Као треће, мора постојати неко ко ће у име целе Украјине затражити улазак у састав Руске Федерације. Неће их ваљда примати област по област?

        Дакле, ослобађање Украјине од нацизма извешће формално украјинска војска. Армија Новоросије која је у грађанском рату једна од страна – исто као армија Кијева, па се, самим тим, не ради о спољној инвазији већ о унутрашњој борби. Победник у грађанском рату биће легитимисан самим фактом своје победе и никаква допунска легитимација неће му бити потребна. Нова украјинска влада имаће право на сваки спољнополитички избор.

        Сама одлука о успостављању државног јединства Украјине и Русије моћи ће да буде представљена као изнуђена и изазвана хуманитарном катастрофом у коју је Украјину увео нацистички режим. А и немогућношћу Украјине да се са последицама носи својим снагама.

        Уосталом, самим нацистима и њиховим помагачима (онима међу њима који не успеју да напусте територију Украјине) улазак Украјине у састав Русије такође ће одговарати. Ствар је у томе што у Русији постоји регуларно правосуђе, а закон штити све, независно од идеологије. Зато присталице нациста које нису проливале крв, већ само ратовале по социјалним мрежама, могу бити мирне. Јер, успостављање власти победника у грађанском рату, који би сами издиктирали своје законе, а дотле се руководили „револуционарном сврсисходношћу“ и осећањем освете – нарочито након варварских гранатирања Доњецка и Луганска и после одеске Хатине и мелитопољских стрељања стотина антифашиста – многима се не би свидело.

        Због свега овога, има разлога да се верује да је Новоросија привремени пројекат срачунат на период грађанског рата, са задатком да обезбеди војну победу и међународно-правну заснованост ликвидације кијевске неонацистичке државе без формалном увлачења Русије у цео процес.

        Уверен сам да ће после победе армије Новоросије доказа зверстава кијевског режима бити више него довољно да међународна заједница, укључујући помагаче кијевских нациста из САД и ЕУ, признају нову власт за закониту и легитимну. А када већ законита и легитимна власт одлучи да је време да се Руси Новоросије врате кући – у историјску Русију – за негодовања ће већ бити прекасно.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/rusi-se-bore-za-celu-ukrajinu-novorosija-je-samo-medjufaza

6 гласовa