Пише: Сергеј БАРАНОВ

ПОДЕЛА Украјине је неминовна средњорочном периоду, као што је била неминовна подела Реч-Посполите (Пољске) у XVIII веку.

Ако анализирамо историјски пример Реч-Посполите видећемо да савременој Пољској више није било суђено да у свом саставу окупи своје раније делове без обзира што су такви покушаји чињени током 1919.-1939. година. Таква је судбина мултиетничких држава на геополитичким преломима.

Као некад Реч-Посполита, данас се Украјина нашла на прелому између главних сила Источне и Западне Европе.

Настављајући паралеле са Реч-Посполитом, може се рећи да је Украјина делом њен наследник и продукт, да је створена под утицајем пољских империјалних стратегија раздвајања западних и источних Руса и стварања украјинске нације.

Исто као и у Реч-Посполити,основни поредак у Украјини је олигархијски и интереси магната, који су увек изнад државних, чак и ако мора да се жртвује целовитост државе.

Као што су у другој подели Реч-Посполите (1792.-93. године) главну улогу одиграли пољски магнати Потоцки, Браницки, Косовски, који су се, незадовољни тада донетим новим пољским национално-демократским уставом, обратили за помоћ Русији, тако су и у формирању ДНР и ЛНР у пролеће 2014. најважнију улогу одиграли олигарси Ахметов и Јефремов „који нису спречавали“ спровођење референдума о самосталности тих република и меком преношењу власти.

Блок магната који се током 1790-их залагао за поделу Пољске, иначе, назван „конфедералисти“, Украјина може да види као аналогију своје будуће конфедерализације.

Прави узрок поделе била је мултиетничност источноевропских држава. Под мултиетничношћу земље ,која нагло повећава ризик поделе, подразумевам присуство два или неколико крупних етничких језгра, а не фамозну мулти-националност под којом се реално подразумева само присуство малих националних мањина и дијаспора.

Иначе, Руска Федерација зато реално нема ризик поделе, јер су 90% становништва Руси. У Украјини је ризик поделе веома висок јер она има најмање два крупна етничка језгра – руско и украјинско.

У Реч-Посполити, пре њеног краја, сем западно-руског, украјинско-белоруског језгра, постојало је и литванско језгро које је такође било ограничавано у правима.

После Реч-Посполите,деобу су преживеле многе источноевропске државе – Аустроугарска, Југославија, Чехословачка. У извесној мери десила се и подела Финске која је изгубила Карелију.

У деобама нема ничег фаталног, кроз њих су прошле све државе. То је логика велике геополитике.

И СССР је имао ризик поделе. Као што је познато, подела се реализовала 1991. као резултат антируске револуције у Москви. Супротна шанса за обнављање ранијег састава и модела уређења СССР-а више не постоји.

Реинтеграција евроазијског простора одвија се по другом моделу и директно зависи од унутрашње интеграције руског народа.

Управо ће руски народ спречити поделу постсовјетског простора. Све остало није ништа више сем кула од карата, а у односу на Украјину и руско-украјинско питање од тога и треба полазити.

Руска политичка структура треба да донесе здраву, промишљену одлуку о подели Украјине управо сада, али да ту одлуку реализује постепено – уз пуно разумевање ствари.

Данас се Украјина не може демонтирати и одмах делимично интегрисати због ризика од неуспешног рата са Западом. Зато се подела Украјине није ни десила за време „Руског пролећа“ 2014. године. После Мајдана-2, Југоисток земље био је у принципу спреман за излазак из Украјине, али није могао самостално да га реализује због недостатка одговарајућих снага.

Русија није донела такву одлуку, иако је стала на пут поделе Украјине, почев од Крима и Донбаса.

Русија није желела поделу Украјине, али је била приморана да је прихвати макар делимично. Таква је логика историје.

Код дела руске политичке структуре формирао се негативан однос према нарушавању јединства Украјине иза којег се, наводно, налазе некакви посебни ризици.

У ствари, развој пројекта јединствене антируске Украјине главни је и сасвим реалан ризик, а мантре о „истом народу“ само су прикривање крајње негативне чињенице, тј. – стварања од украјинске нације антируског„дубоког пробоја“, строгог дељења становништва Украјине на Русе и не-Русе и потискивања руске мањине.

Страх од одустајања од пројекта јединствене Украјине реално је – реликт совјетске прошлости када су сви пројекти алтернативни руском сматрани за „свете краве“ које се не смеју дотаћи. О „украјинском братском народу“ се и говорило са аспекта неповредивости лењинског уређења.

Уопште, сви русофоби су против тога да се дира у Украјину, јер они ту виде крах свог модела доминације над руским народом, која је и изграђена на његовој подели. За њих је повратак истока Украјине у руски свет – посебан ризик!

Иначе, подела Украјине по линији Дњепра не значи одустајање Русије од борбе за западни део Украјине, али повећава шансе руског света у тој борби.

Колико год да је парадоксално, реинтеграција са Русијом и Евроазијским савезом читаве Украјине, њеног православног западног дела, могућа је само путем поделе и интеграције, прво, њеног источног дела и претварањем Украјине са Леве обале Дњепра у инструмент интеграције Украјине са Десне обале Дњепра.

Завади па владај! – то је принцип реалне политике. Оваква размишљања имају политички смисао, за разлику од празних нада у долазак на власт у Кијеву „своје“ владе. Наде у своју владу у Кијеву заснивају се на несхватању или игнорисању суштине украјинства као система производње „Украјинаца“ и „Украјине“.

Јединствена Украјина се не може ни укротити, нити увести у систем „руског света“, будући да је њен успех и лични и материјални успех њених грађана изграђен на антируској стратегији и меркантилном економском искоришћавању одломака руског света.

Украјинска елита и бизнис – дефинитивно су „против“ затварања пројекта јединствене Украјине пошто је то извор њихове хране и смисла живота. Ипак, украјинска елита мораће да се припреми за геополитички прелом.

Време је да се схвати чињеница да већ данас није суђено да се део источне украјинске елите, која се нашла у емиграцији, врати у бившу јединствену Украјину. То је показало и хапшење Маркова у Италији. Украјина пролази кроз неповратну револуцију, а потпуно обнављање режима од пре 2014. није могуће.

Да ли је реална међународна подела Украјине?

Без обзира што је Запад прихватио минске споразуме и обустављање рата, ипак, он неће дати целу Украјину под руски протекторат, јер то противречи његовим интересима и вишегодишњој стратегији у Источној Европи, као и циљевима Мајдана који је организовао.

Очигледно је да ће у мултиполарном свету Запад, ипак, морати да се помири са губитком југоисточне половине Украјине, наравно, ако Русија буде хтела и могла да над њом успостави свој протекторат.

Односно, мински споразуми некако прећутно потврђују спремност Запада на трговину у вези са поделом Украјине према условима који су за њега повољни и који су за сада у целини такви. То није ништа друго него „тренинг“ модела међународне политичке поделе Украјине.

А за пет година – који ће услови поделе бити корисни Западу – ко зна? Можда, већ и линијом Дњепра, али уз гаранцију формалног очувања спољних граница Украјине.

У СССР-у и уопште у свету после Јалте, ситуација са руском интеграцијом грађана УССР била је донекле другачија, конкретно, двосмерна (и украјинизација и русификација), али је постојање УССР ипак, водило ка сазревању руско-украјинског конфликта због Новоросије и Леве обале Дњепра и њиховог становништва. Проблем је управо у национално-државном јединству Украјине.

Руској нацији није потребна јединствена Украјина ни у каквом облику. Све остало је питање краткорочне стратегије и тактике.

У монтираном облику Украјина ће увек бити непријатељска – она је тако уређена. Подела Украјине као тежак и веома рискантан процес није оптималан сценарио за Русију, али никако не мора да означи геополитичку катастрофу. Међу другим реалним сценаријима који се предлажу – тај сценарио је  стратешки највише прихватљив.

Крајњи циљ поделе Украјине је – стварање велике јединствене руске државе која рачуна на укључивање у свој састав читаве Новоросије до Дунава и Украјине на Левој обали до Дњепра и Кијева.

Ако се одбаци украјинска националистичка пропаганда и лицемерје русофоба свих боја, онда се у великој мери ради о поновном уједињењу руског народа по обрасцу уједињења Немаца после пада Берлинског зида. Међутим, решење тог задатка не може бити моментално, као повратак Крима или поновно уједињење Немачке.

Разлози за то су и непријатељски настројен светски поредак и присуство прилично велике украјинске националне групе на Левој обали (Полтавска, Черниговска, Сумска, Кијевска, делимично Дњепропетровска и Запорошка област), која се може интегрисати само постепено за разлику од Крима или Донбаса где је незнатан украјински елемент.

Полазећи од наведене ситуације, намеће се питање о стварању Источне Украјине – Новоросије са центром у Харкову, која ће да полаже право на украјинско наслеђе у целини, односно, може да постане легитимни правни наследник дела Украјине. У супротном, уједињење руског народа у Украјини изгледаће као њена окупација и неће потпадати под предмет међународне легализације.

Разуме се да лакрдије западног политичког расуђивања могу сваки процес да прикажу као његову апсурдну супротност.

Подела Украјине може да има различите форме, како војне тако и мирољубиве.

Кад је реч о војним, не треба да говоримо о окупацији, већ о војно-политичким факторима укључујући и оне унутар Украјине. На пример, Мајдан 2014. био је већим делом војно-политички пројекат, а не мирни протест. Многе револуције су војно-политички пројекти контролисаног грађанског рата.

Украјина је била одређена за војно-политички колосек, теоријски речено, мобилисана за етнички грађански рат и у целовитом облику она више не може да сиђе с пута те мобилизације, чак ни у случају завршетка ратних дејстава на Донбасу. Њен крај ће такође бити војно-политички, и наравно, неће наступити сам по себи.

Подела Украјине може да се одвија и у облику мирне конфедерализације њеног државног уређења. Конфедерализација би омогућила да се очува јединствени економски и хуманитарни простор Украјине и СНГ у целини.

Конфедерализација би могла да се камуфлира у федерализацију, односно, да федерализација у суштини значи конфедерализацију и мирну поделу. Уосталом, присталице украјинства у Кијеву због тога и одбацују сваку федерализацију и у њој виде погубан пут.

Наравно, свака федерализација не значи пут ка подели Украјине. Напротив, она би могла да спречи поделу и на то су указивали украјински националисти, поред осталих, лидер Руха Черновол, писац Прохаско и неки други. Међутим, федерализација и сами њени мотиви противрече догми и мантри украјинства о тобожњем етничком јединству и у тренутку кризе украјинске државе коју данас посматрамо повећава шансе за њен распад.

Треба истаћи да миран начин поделе Украјине не улази у планове глобалних и америчких стратега будући да он минимализује расходе Русије, Источне Европе и Европе у целини.

Русија треба да полази од комбинације мирног пута конфедерализације и војно-политичког пута, као што се, у ствари, десило са Реч-Посполитом током 1790-их година.

Као што је показало Руско пролеће 2014. и историјско искуство других држава, тешко да се може надати у тренутни распад Украјине.

Представе о тренутном распаду су наивне и изражавају мишљење обичних људи који се мало разумеју у механизме историјског и политичког процеса. Због тога њима изгледа да, заправо, нема никакве поделе и неће је бити, да за то нема никаквих претпоставки и треба се смирити у јединственој Украјини. Међутим,  процес поделе већ се дешава.

Подела Реч-Посполите такође се дешавала у фазама: током прве поделе 1772. биле су одсечене само територије на периферији, а основни део земље је остао укључујући и главна страна етничка језгра становништва –литванско, западно украјинско и западно белоруско.

На пример, Русији су припале само неке источно-белоруске и смоленске земље, Аустрији – Галиција, Пруској – Померанија.

Ипак, прва подела старе Пољске која подсећа на данашње одвајање Донбаса и Крима од Украјине припремила је даљи процес прерасподеле који се десио након 20 година током погоршања међународне кризе због Француске револуције 1792.-1795.

Формирање Новоросије, која формално остаје унутар Украјине, чак и захваљујући томе, несумњиво је – део будућег процеса поделе земље у случају настанка следеће у низу криза.

У мирној подели Украјине кључну улогу могла би да одигра управо „партија конфедералиста“ – крупних магната – олигарха, који без обзира на исход, одговарају за своје власништво. Важно је да се приступи формирању управо такве конфедеративне партије.

Желео бих да оповргнем такорећи метафизичке аргументе против поделе Украјине, које често износе конзервативно настројени следбеници источно-словенског јединства.

Суштина је у томе што је свако национално уситњавање оруђе светске револуције и снага расула (нпр., по К. Леонтјеву). Наводно, зашто да се тога дотиче, и тако ће се све објединити.

Господо, већ одавно је почело дробљење, а јединствена Украјина је – резултат и инструмент таквих деоба. Проблем је у томе да се спаси здрави део тог дробљења. Не може се ослањати на филозофију совјетског националног уређења и бити противник деоба руског света. Треба јасно означити границу одбране, а западна граница Украјине никако није та граница.

Подсетимо, подела Реч-Посполите у XVIII веку и Пољске 1945. по линији Керзона довела је до поновног уједињења источних Словена укључујући и припаднике исте вере.

Време је да престанемо да се играмо „јединствене Украјине“!

У тој игри Русија и руски народ неће моћи да победе, иако су многи у искушењу да наставе.

 

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/rusija-sa-ruskom-ukrajinom-treba-da-se-ujedini-po-modelu-nemacke

Прочитај без интернета:
6 гласовa