ПРЕДСЕДНИК ДОЊЕЦКЕ РЕПУБЛИКЕ ЗАХАРЧЕНКО ВЕРОВАТНО ЋЕ СТАТИ НА ЧЕЛО „ПРОЈЕКТА”

  • Александар ЗАХАРЧЕНКО је већ разговарао са становништвом украјинских области: Харковске и Одеске и делом ДНР који се у овом тренутку налази под контролом Украјине. На реду су и друге области – оне, које се од 2014. већ уобичајено убрајају у Новоросију. Очигледно је да то нису неке једнократне акције, већ рад с одређеним циљем, ван сваке сумње, далекосежним
  • Вероватно може да почне реанимација „пројекта Новоросија. Захарченко представља интересе грађана руског југоистока, а „директне линије” са њим – само су почетак његовог представљања као лидера Новоросије
  • Новоросија – то је половина укупне територије Украјине, то је средиште руске Украјине, то је 70-80% укупне индустријске производње земље, то је половина свих украјинских грађана – 20-22 милиона људи. Без Новоросије Украјина се претвара у заосталу, сиромашну, депресивну, пољопривредну земљу, која уз то нема излаз на море
  • Они који често долазе у Доњецк и Луганск и имају могућност да се сретну са првим личностима двеју република, знају да се протекле две године одвијала не само изградња државе, него и припремање будућих руководилаца који би у случају поновног устанка могли не само да руководе, него и да преузму управљање на ослобођеним територијама
  • Новоросија ће формално остати у Украјини, али је Кијев више неће контролисати јер ће бити у конфедералном односу. Новоросија неће одмах моћи да добије независност, али Запад треба да се навикне на чињеницу да та територија – није Украјина

Пише: Александр ЧАЛЕНКО, новинар из Кијева (у изгнанству)

         ОНИ који се интересују за Донбас, одавно су обратили пажњу на константну интернет-комуникацију коју од овог пролећа реализује лидер Доњецке Републике Александар Захарченко. Са становништвом украјинских области: Харковске и Одеске и делом ДНР који се у овом тренутку налази под контролом Украјине.

         На реду су и друге области – оне, које се од 2014. већ уобичајено убрајају у Новоросију.

         Очигледно је да то нису неке једнократне акције, већ рад с одређеним циљем, ван сваке сумње, далекосежним.

         О томе говори и пажљиво припремање директних линија, унапред се саопштава датум када ће Захарченко одговарати на питања, изводе се потребне мере за заштиту од Службе безбедности Украјине интернет линија предвиђених за постављање питања, сем тога – приметан је широк спектар питања на које Захарченко мора да одговара.

          У извесној мери, то је опонашање Путина.

         Занимљиво је да сличне мере не спроводи Игор Плотњицки, лидер Луганске Републике, већ само Захарченко. Намеће се питање: да ли од њега желе да направе Великог Боса.

         Вероватно овог пролећа може да почне реанимација „пројекта Новоросија”, који може да  постане и додатни фактор за притисак на Кијев како би се приморао да заиста реализује „Минск-2”, а не да фантазира о некој „полицијској мисији ОЕБС”.

         У том пројекту, Захарченко се види као лидер Новоросије, њен Че Гевара, а Донбас – као нешто налик на Кубу, која је била Мека за све латиноамеричке револуционаре, политичаре и државне посленике левичарске оријентације. Сличну улогу Донбас треба да одигра за Новоросију.

         Годину дана пре евромајдана, будући да сам још тада био кијевски проруски новинар, отворено сам говорио украјинским националистима да се узалуд надају да ће добити неограничену власт над руском Украјином након што склоне Виктора Јануковича, који се умногоме понашао издајнички и кукавички, али је ипак, проруским грађанима изгледао као њихов главни и пуноправни представник.

         Сада Захарченко представља интересе грађана руског југоистока, а „директне линије” са њим – само су почетак његовог представљања као лидера Новоросије.

         Зашто је, ипак, одлучено да се као политички пројекат Новоросија „васкрсне”?

         Треба знати да је Новоросија – половина укупне територије Украјине, то је средиште руске Украјине, то је 70-80% укупне индустријске производње земље, то је половина свих украјинских грађана – 20-22 милиона људи. Ако се узме у обзир да су те територије – индустријске, градске, онда је јасно да је ту и квалитет већи, односно, ради се о великом броју стручњака са високим образовањем.

         Без Новоросије Украјина се претвара у заосталу, сиромашну, депресивну, пољопривредну земљу, која уз то нема излаз на море. Таква земља неће бити агресивна, неће више бити опасна, независно од тога да ли ће југоисток постати независан од ње или ће се формално налазити у њеном саставу након што са њом формира  конфедерацију, јер га ни у првој, ни у другој варијанти Кијев неће контролисати.

         Ипак, са скепсом неко може да констатује: о каквом васкрсавању „пројекта Новоросије” може да се говори, ако њен већи део контролише Украјина, а реално је независна само трећина Донбаса – ДНР и ЛНР? Сем тога, тешко да ће донбаске новоросијске републике прећи у офанзиву – то је немогуће, јер ће то довести до пооштравања санкција против Русије од стране Запада.

         Упркос свему томе, може се говорити о „Руском пролећу-2”, о новом устанку у Новоросији. Управо за њу се припремају Доњецк и Луганск, управо зато сада и представљају Захарченка као лидера Новоросије.

         У Новоросији нису ишчезли протест и мржња против бандеровске Украјине. Прорсука расположења такође су и даље снажна.

         Ево сведочења ратног дописника Романа Бочкала из Кијева, који је недавно посетио Одеску област:

         „Већ трећи дан сам у Одеској области. Могу да кажем да сам се срео са много људи који, благо речено… изражавају симпатије према Русији…  потрудио сам се и сетио где сам то слушао у пролеће 2014.”

         При том Бочкал објављује фотографије обичног сељака који спокојно вози бицикл, у јакни са натписом на леђима „Русија” и сликом двоглавог орла. Он у пртљажнику вози и две мале девојчице и ничега се не плаши зато што зна – да му се ништа неће десити због тог „ватништва”.

         Ето, то и јесте Захарченков „електорат” који у Новоросији и чини огромну већину.

         „Руско пролеће” није победило 2014. само зато што нико није припремао устанак, није организовао, све се у ходу учило. То је био излив народног незадовољства, а не развој догађаја по унапред јасно одређеном плану.

         Они који често долазе у Доњецк и Луганск и имају могућност да се сретну са првим личностима двеју република, знају да се протекле две године одвијала не само изградња државе, него и припремање будућих руководилаца који би у случају поновног устанка могли не само да руководе, него и да преузму управљање на ослобођеним територијама.

         Научена је лекција из 2014.: више нико никакву махновштину, мучења и подруме неће допустити, као што је то било пре две године у Донбасу, када је претходна власт побегла, а нова се још није појавила. Нови руководиоци заузеће места политичке и руководеће елите која је побегла у Кијев.

         Након тога Новоросија ће формално остати у Украјини, али је Кијев више неће контролисати. Новоросија неће одмах моћи да добије независност, али Запад треба да се навикне на чињеницу да та територија – није Украјина.

         Засад ће Новоросија бити под неформалним протекторатом Москве. У ДНР и ЛНР рубља је већ уведена у оптицај, као и руски стандарди, почев од економије до образовања.

         Тек после тога Кијев и украјински олигарси пристаће на конфедерацију као једини могући компромис, да не би изгубили новоросијску индустрију, да не би изгубили све.

         Превела

        Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/rusko-prolece-2-dnr-i-lnr-se-spremaju-za-uspostavljanje-novorosije

5 гласовa