• Нисам могла да схватим како су културни људи, који су још у време Совјетског Савеза стекли макар основе квалитетног системског образовања, са лакоћом могли да разруше све што су створили њихови очеви и дедови, осуђујући своје баке и деке на гладну и хладну смрт. А сада ме највише запањују њихове очи: усахле, безбојне и као да беже од директног погледа. „Нас су опљачкали!”- једном када ме је срела пожалила ми се познаница, новинарка…
  • Неки од њих већ говоре да је све што се сада догађа „казна Божија”. Ако већ тражимо узрок Божје казне, он је у томе што смо дозволили да се наш свет преокрене наопачке. У томе што је кукавичка парола са којом је „активисткиња” украјинског женског покрета Femen  тестером оборила дрвени крст у центру Кијева, изнад Мајдана, који је ту био постављен у знак сећања на жртве репресија 1920-1930-их година – „Дошла је, скинула се, победила” – у потпуности могла да претендује на звање успеха у Украјини
  • Индијанци су 4. маја 1626. продали холандским колонизаторима острво Менхетн за стаклене огрлице и дугмад укупне вредности 24 долара. Тај аранжман се дуго сматрао за најуспешнији у историји Америке. Али 11. децембра 2013. године, прекоокеанска „вила” која је уједно и помоћник државног секретара САД, Викторија Нуланд, добила је Украјину од наших локалних домородаца још повољније  – разменивши је за пакетић колачића и земички, само им указавши пут у ЕУ (правац пута самој Европској унији она је указала нешто касније, преко телефона)

         Пише: Кира БЕРЕСТЕНКО, правник (Кијев)

         „БЕСМИСЛЕНО је осмишљавати смисао неосмишљеним мислима”, – пре две године у јеку „Револуције Достојанства” и пратећих „евроинтеграционих” протестних „аката”, марљиво сам понављала самој себи ову брзалицу, покушавајући да се са европском толеранцијом помирим са тим тријумфом светогрђа у центру Кијева.

         Многи пријатељи патриоте су ме са презрењем напустили, а непријатељицу ме и проклели, а ја сам покушавала да их жалим и нисам могла да схватим: како то да су културни људи, који су још у време Совјетског Савеза стекли макар основе квалитетног системског образовања, са лакоћом могли да разруше све што су створили њихови очеви и дедови, осуђујући своје баке и деке на гладну и хладну смрт.

         Сада ме највише запањују њихове очи: усахле, безбојне и као да беже од директног погледа. „Нас су опљачкали!”- једном када ме је срела пожалила ми се познаница, новинарка.

         На моје полунемо питање: ко је могао то да уради, ако је „Револуција Достојанства”, чији је активни учесник и она била, победила дефинитивно и неповратно, она је безнадежно одмахнула руком: „Не разумеш ти – десила се контрареволуција!”

         Они су непобедиви, помислила сам, њима је увек неко крив. И одмах сам се сетила речи нашег свештеника, који је био приморан да напусти Украјину – оца Андреја (Ткачова): „Мајдан – то није оно, што се десило: већ оно што се није променило”.

         Пасивни патриоти (који су активни телевизијски гледаоци) у последње време су почели нешто да сумњају, одступајући од тврдокорно нањушеног, још пре две године, трага пузајућег „Руског света”.

         Најодважнији и најдрскији су чак себи дозволили да се удаље од веровања да све наше несреће долазе од Путина, и почели су да траже узрок проклетства у небесима – да све није ништа друго него Божја казна!

         Али, зашто?! Зашто нас Бого кажњава – па, ми смо тако добри!

         Па ми – јесмо, али има међу нама… понекад…  неких…

         Сетили су се: усред бела дана 17. августа 2012. године активисткиње покрета Femen извеле су перформанс – пресекле су моторном тестером и срушиле дрвени крст у центру Кијева који је ту био постављен у знак сећања на жртве репресија 1920-1930-их година и уздизао се изнад Мајдана – Трга Независности – са стране Институтске улице (у којој су касније, зиме 2014. године, одвијали  крвави догађаји).

         Ништа се „девојкама” због тога није догодило: формално је био покренут кривични поступак према члану „хулиганство, које је извршила група лица”, али није било дозвољено да поступак иде даље, а оне који су били знатижељни, који су тражили одмазду, јавно је умиривала сва либерална блогосфера.

         Акцију су „прогресивне” активисткиње посветиле својим идејним сарадницама и истовремено „жртвама поповског режима Кремља “ – PussyRiot, али истински циљ је био, наравно, виши.

         Због овог догађаја, који је „крвави режим Јануковича” оставио без казне, по мишљењу многих зрелијих људи, Бог нас сада и кажњава.

         Кажњава, не поричем, али не само за то.

         Није лако бити Бог – ево ко према нама непрекидно показује изузетну толеранцију.

         Лако је бити председник Украјине: никаквих обавеза према грађанима своје земље и очигледни је пример неодговорности и неморалности према целом свету.

         То је на рачун Јануковича, као што сте разумели: оставити некажњене оне који су припремали кајгану на Вечном пламену у парку Славе у Кијеву 16. децембра 2010. године, оне који су претукли ветеране 9. маја 2011. У Лавову – то су били озбиљни сигнали, које је приметила не само тетка Вика, која је до нас долетела са кокицама.

         Због тога не вреди сумњичити Свевишњег да он прати сваки акт стриптиза и да кажњава гледаоце, који су га са задовољством гледали.

         Ако већ тражимо узрок Божје казне, он је у томе, што смо дозволили да се наш свет преокрене наопачке.

         Због тога што је та кукавичка парола, са којом је „активисткиња” украјинског женског покрета Femen одсекла крст, у потпуности могла да претендује на звање успеха у тадашњој Украјини: „Дошла је, скинула се, победила”.

         Евроинтеграција у општеевропско Достојанство у Кијеву је отпочела од тренутка независности Украјинe: негде средином 90-их, прешавши из велике порнографије у велику политику, код нас је долазила лично госпођа Чичолина (или Илона Шталер) – светски познати посланик у италијанском парламенту.

         Не знам какво „добро и вечно”, које је она тада доносила украјинској публици. Та публика ју је помно слушала, а једна (или не само једна?) од дама јој је пришла са својом кћерком и умиљато је замолила „да благослови”…

         Изгледа да је успело: 20 година касније кћеркице су порасле: организовале Femen и сада саме активно носе свету свој «благослов».

         Драга нашем детињству, Пепељуга, тихо плаче по страни – њен бренд сада је непопуларан и нема комерцијалну вредност. Уосталом, било је покушаја да се преосмисли тај лик – њена холивудска верзија  („Лепотица”) јавно покушава да садржај замени формом, због тога се поставља филозофско питање: шта је пре настало – девојка или ципелица?

         Не бих се толико удубила у филозофију шопинга да нисам прочитала у једној продавници обуће рекламни слоган: „Бајка о Пепељузи доказује да обућа има одлучујући значај у животу сваке жене”.

         То јест без „кристалне” високе штикле принцеза не може да се одржи. Али, где да нађемо „Доброг Вила”- достављача високих штикли и Bugatti Veyron?

         Одавно ме је мучила сумња, да је слоган „Јер, ти то заслужујеш!” фирме L, Oreal створен специјално за Украјинке из вишег друштва, јер је то њихов, може се рећи, цивилизацијски избор и порука свету: „Ја имам приступ истинским европским вредностима”.

         И потражња за добрим вилама код нас се подсвесно остварила: пре две године чаробница из Стејт департмана нам се јавила на главном тргу наше бајковите земље и дарежљиво је посејала земичке на нашем Пољу Чудеса, које је већ постало историјско.

         То је стварно чудо: исто тако 4. маја 1626. г., Индијанци су продали холандским колонизаторима острво Менхетн за стаклене огрлице и дугмад укупне вредности 24 долара. Тај аранжман се дуго сматрао за најуспешнији у историји Америке.

         Очигледно, због тога је стаклена огрлица – традиционални амерички талисман –неопходан атрибут у облачењу  америчких службеница. Управо тај накит смо могли да видимо на врату Џен Псаки- иконе стила Стејт департмана САД.

         Али 11. децембра 2013. године, прекоокеанска „вила” која је уједно и помоћник државног секретара САД, Викторија Нуланд, добила је Украјину од наших локалних домородаца још повољније  – разменивши је за пакетић колачића и земички, само им указавши пут у ЕУ (правац пута самој Европској унији она је указала нешто касније, преко телефона).

         Пробавши посластице, наш народ је и изабрао своју „европску улицу”, очигледно, одлучивши да је асоцијација са ЕУ нешто типа  чудесног столњака из бајки са мноштвом јела и само треба изговорити магичне речи «Україна – це Європа!» (Украјина –је Европа!), да се „пољана” сама постави и пуца од изобиља, а кочоперне украјинске кокошке да сваки дан носе златна јаја.

         Зато што је код нас „Револуција Достојанства” „Шануймося, бо ми того вартi” (Поштујемо себе, јер ми то заслужујемо!) и тако даље и томе слично – такве пароле продиру у све животне поре „малог Украјинца”, не остављајући шансе да друге људске особине дискутују са његовим националним достојанством.

         Први месец нове, 2016. године, у Кијеву се завршио бљузгавицом, леденом кишом, обарањем споменика херојима јучерашњих дана и преименовањем улица у част јунака садашњих.

         Ускоро ћемо прославити другу годишњицу тријумфа „Револуције Достојанства” и ја већ видим ведре очи Леси Јахно, која стрпљиво објашњава сакрални смисао наших, не тако једноставних победа.

         У вези са тим, пред крај последње радне недеље у јануару, мало су чудно звучале речи америчког амбасадора Џефри Пајета о томе, да је грешка формирање од стране власти Украјине Министарства информполитике. Ову изјаву раширила је прес-служба амбасаде САД, а посебно се види као некоректна фраза „Огромна је грешка – отварање „Министарства истине” које покушава да генерише алтернативну историју” – тако сматра амбасадор.

         Тим пре што ми имамо за то Украјински институт националног сећања, који нас је задужио тиме што је ослободио Кијев од сећања на његове ослободиоце од немачко-фашистичких освајача.

         Неправилне улице наше совјетске прошлости се преименују. Тако у оквиру одавања славе херојима Крут у граду Бровари, улицу, која је носила име руског марксисте Григорија Плеханова, преименовали су у част командира снага УНР у бици под Крутами (касније хауптштурмфирера 14. дивизије СС „Галичина”) Аверкија Гончаренка.

         Никакве кривице г-на Пајета ту нема – све је много дубље, то сам схватила, прочитавши коментар читаоца „Њујорк Тајмса” на чланак стар 20 година, поводом 50-годишњице завршетка Другог светског рата:

         „Највећи злочинци – то су хришћани који су код себе скривали јеврејску децу, проглашавајући је за своју, а затим су их усвајали, васпитавали их као властиту. Они су гори од фашиста – они су лишавали ту децу њиховог јеврејског идентитета, они су одузимали најдрагоценије што имају Јевреји”.

         Ја за то немам  властитих речи, и, као и обично, прибегавам помоћи омиљеног писца: „Не знам ништа, сем тога да су они дошли незнано одакле и претворили су нас у зомбије. То се дешавало постепено и не само преко порнографије” (Виктор Пељевин, „Љубав према тројици цукербрина” .

         Овај назив „цукербрин” је синтеза имена двојици гиганата савремене веб-индустрије – Сергеја Брина – оснивача Гугла и Марка Закерберга  Mark Zuckerberg – оснивача Фејсбука.

         (Цукербрин оличава „Великог брата” који нас непрестано посматра – прим. прев.).

         Превела

        Душанка Ђелекар

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sad-mnogi-ucesnici-kijevskog-majdana-ocajno-govore-desila-se-kontrarevolucija

4 гласa