Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

ВОЈНА парада у Кијеву поводом Дана независности Украјине није била као прошле године толико патетична, већ много више – знак за препознавање.

Заправо, ради се о свесном помаку у украјинском пропагандном систему – о заокрету од тријумфа национализма, као неке самосталне потпуности, према „украјинству“ као антитези свему руском.

Није било аналогије са совјетским временима. Томе је много више одговарала прошлогодишња парада. Тада се тврдило да ће тенкови са Крешћатика одмах кренути на Донбас, што је директна алузија на параду која је одржана 7. новембра 1941. (сви знамо шта је касније било са тим тенковима).

Сада је идеолошка конструкција те манифестације супротна – и истовремено у себи носи параноидну раздвојеност.

У глави организатора празника постојао је глас који је подстицао на конфронтацију са Москвом по питању плана организације парада (на пример, у вези са 70. годишњицом Победе. Други глас у тој истој глави упорно је инсистирао на дистанцирању од општесовјетске традиције таквих јавних манифестација због „агресије“ великог рата.

Уочи параде, испред зграде Службе безбедности Украјине постављен је споменик Св. Ђорђу. Невоља је у томе што Јегорије, који побеђује Аждају није представљен према канонској традицији већ стилизован у запорошког козака (са праменом косе, копљем и у везеној кошуљи), који се ногама наслања на карту Украјине, конкретно – на онај њен део где је Галиција у којој никада и није било козака. Сем тога, Аждаја нема три главе, него две, као орао на руском грбу, а митско чудовиште се успиње на територију Донбаса ослањајући се канџама на Русију.

А негде у подсвести постојао је још један, трећи „неубројани глас“ – још увек у Украјини доминантне, и поред свих њених „европских предности“, совјетске империјске носталгије.

У совјетској армији постојало је схватање о Украјинцима као о савесним службеницима што је замењивало појам „добар војник“.

Већина оних који су били пореклом из УССР остајали су на прековременом служењу рока у Совјетској армији као нижи официри, односно, као стручњаци за стројеви корак и за друге радости гарнизона у дубокој унутрашњости. То је делимично било због одсуства жеље за повратком у сеоску свакодневицу, делимично је разлог био управо у тој „савесности“, у одржавању парадног поретка у основи другачијег од војне свакодневице или подвига.

На Дан независности Украјине парада је била и организована у духу те дисонанце.

Детаљно је поновљена пропагандна пракса совјетских времена, све како треба, са уплетеним жуто-плавим тракама у коси девојака – војника и тврдњама да на паради нема технике зато што је на фронту.

То је веома патриотски, ако се зна да технике стварно није остало и да је сва на Донбасу где је скупљена групација трупа која је невероватна по бројности и може се упоредити са армијама Другог светског рата. Али, та техника је застарела и у толико лошем стању да је са становишта националног осећања веома тешко да се изведе на Крешчатик.

Донекле може готово све да се ретушира и да се притегну шрафови, али не у толикој мери.

На паради су се појавила само два узорка западне помоћи – „Хамви“, на којима су биле званичне личности.

Главна идеолошка порука била је управо у (то је директно наглашавано у украјинским телевизијским коментарима) упоређивању руских манифестација од 9. маја и данашњих украјинских. Русија, наводно, изводи на Црвени трг само „макете технике“, а ми, Украјинци, прошле године чим је на југоистоку почео рат, одмах смо отпремили на фронт нашу парадну технику. Као и 1941.

У томе нема ничег новог, чак и са идеолошког становишта: украјинска елита одавно покушава да гради своју државност на антитези „Украјина – није Русија“. Друга је ствар што је овога пута тај идеолошки постулат окренут у прошлост и директно повезан са совјетским појмовима и алузијама од којих је модерна Украјина тобоже прво желела да се ослободи. То је представа о војној паради на Дан независности као о демонстрацији, не војне моћи, већ „патриотске песме“ анти-руског и анти-донбаског садржаја.

Сама симболика онога што се дешавало: еклектика совјетског и постсовјетског, али без јако израженог национализма бандеровског типа, који је у последње време толико својствен украјинском систему. Сада је у употреби искључиво антируска реторика. Систем обележја који није националног карактера, него систем као инструмент за супротстављање две државе и два народа – Украјине и Русије, Украјинаца и Руса.

При том, у саставу „групе ветерана“, под којим се у Украјини сада подразумевају само преживели „борци АТО“, марширали су учесници већ расформираног батаљона „Ајдар“, познатог управо по насиљу над цивилним становништвом. Ако је парада рачунала на свест просечног кијевског грађанина, „напумпану“ пропагандом, онда је то правилан ток. На Западу су добро познати „подвизи“ „Ајдара“ и то је само могло да нашкоди имиџу Порошенковог режима уочи сусрета са А. Меркел и Оландом.

Такве манифестације у Украјини имају само интерни смисао. Тачно је да то није „бандеровски“ марш и није марш ветерана трупа SS, као у Летонији и Естонији. Али, то је свесни испад у правцу Москве, покушај да се национални празник повеже са припремањем нове офанзиве која ће бити неминовна ако европски политичари не могну да нађу нови преговарачки формат у замену за Минск-2.

У ноћи између понедељка и уторка украјински инжењерци почели су да уклањају минска поља у неколико праваца опасних по тенкове. Они рашчишћавају пут за своје тенкове – за оне који нису били на паради у Кијеву.

А то је следећи у низу доказа потпуне неспособности данашњег кијевског режима за договор, као и његовог одустајања од минских формата.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sta-je-pokazala-a-sta-sakrila-vojna-parada-u-kijevu

Прочитај без интернета:
0 гласовa