Житељи Русије, Украјине и Белорусије не могу поново постати народ, али верујем да од нас може настати нови народ

Име Тараса Сидаша добро је познато у Русији и у иностранству свима које занимају античка и хришћанска филозофија. Тарас Генадјевич један је од највећих руских специјалиста за неоплатонизам, преводилац Порфирија и Плотина, образац рафинираног интелектуалца. Утолико је интересантнија чињеница да се баш он подухватио издавања докумената из новије историје Новорусије. О том пројекту и о свом односу према ономе што се у Новорусији догађа Тарас Сидаш говори у интервјуу агенцији Новорусија.

Тарас Генадјевич, крајем 2014. године појавио се први том зборника Материјали за новију историју Новорусије. Шта представља та књига?
— Књига се састоји из два дела. У првом су сабране конституције, законодавни акти, званична саопштења, који се односе на – с моје тачке гледишта – најзанимљивији период Новорусије, на период њеног конституисања у пролеће и лето 2014. године. Други део је избор из новина Новорусија: од првог броја до новембарских избора. Као штампани орган друштвеног покрета Новорусије, детета Павла Губарева (на слици испод, десно), то је најинтересантније и најосмишљеније од свих масовних штампаних издања у постреволуционарном Доњецку.

pavelgubarevЗбивања у Кијеву и у Доњецку значајна су за читав руски свет – не само руски и украјински у ужем смислу постсовјетских граница, посебно у оном сегменту који се не одвија под руком Вашингтона и Москве. Ту имају значај народног откровења, пројаву истинске народне воље. Пошто се руска интелигенција према народу увек бар делимично односи као према пророку – шта су онда мајски документи ЛДНР ако не пророчанства? (Смеје се). Ја бих са задовољством објавио књигу и о кијевским збивањима ако би неко успео да их сагледа с те тачке гледишта. Нажалост, за сада у Кијеву таквог аутора нема.

Зашто је то важно за вас? У руској интелектуалној заједници обично вас сматрају историчарем филозофије, истраживачем платонизма, светих отаца, православља. На први поглед, то су ствари далеке од текуће политике и од онога што се дешава у Новорусији.
— Свако богоспознање увек се остварује у овом или оном самоспознању, а самоспознање увек у овом или оном друштву. Због тога богоспознање чува везу са стањем у друштву, а стање у друштву са богоспознањем. Рецимо, постоје споменици за које је врло тешко одредити припадају ли једној или другој категорији. Ево, например, код нас управо излази други том Историје Ромеја Никифора Григора – први превод на руски језик владике Нектарија (Јашунскога) – и тај историјски документ нам говори о богоспознању аутора и тадашње грчке цркве исто толико колико и о карактерима, о животним околностима – о свему ономе што називамо историјом. Исто тако и у животу, када човек или друштво почињу да живе историју, то што им се дешава има двојну меру: поступци имају созерцатељну вредност, а мисли се практично одмеравају.

У пролеће и лето 2014. године јасно се осетио мирис историје. Први пут од тренутка пада Империје народ је покушао да се искаже. Наравно – мушкарцима од акције, страсти и догађаја – место је у Новорусији. А људи од мисли дужни су да разумеју, да оно што се догађа смештају у контекст. И једно и друго представља обавезу у вишем смислу – и пред људима, и пред Богом, и пред самим собом.

Како оцењујете оно што се тамо сада дешава? Шта је то: сукоб олигархијских интереса, агресија Русије – као што говоре у Украјини? Устанак руског народа, који жели да буду у Русији? Борба с фашизмом? И ко је у праву у том конфликту?
— Од рођења тих република још није прошла година, а смисао онога што се дешава, колико ја разумем, већ се променио. Сада амерички олигарси ратују са руским посредством обичних људи (етничка самоидентификација оних који ратују у овом случају није толико битна). Амерички олигарси нису у праву: није добро посезати за туђом земљом. Америчке олигархе због тога треба примерно казнити. Све је то тако, али не изазива интерес: не зато што је неважно, него зато што се не односи на посао грађења државе. Изградити државу без олигарха, то је био основни порив при ницању Новорусије. Међутим, већ у августу је постало јасно да се са идејом о Донбасу слободном од украјинских олигарха можете опростити ако не прихватите правила игре руских олигарха. Заједно с тим, је сама Новорусија остала у прошлости. А неколико месеци раније у прошлости је остао кијевски Мајдан.

novorusija45Ко је у праву? По мом мишљењу, у нашем свету уопште нема невиних. Може се рећи ко није у праву до неба: сви они, до једнога, који су починили у првом реду војна, а затим и кривична злодела. Сви који су давали наређења да се пуца по насељеним местима, без упозоравања становништва и без организовања мера евакуације, треба да буду суђени и осуђени.

Како оцењујете реакцију руског друштва на то што се дешава у Новорусији, деловање државе?
— Не могу то оценити никако – због потпуног отсуства такве реалности као што је руско друштво. Када говоримо о друштву, подразумевамо социјални организам, то јест живо биће које живи заједничким животом, биће које има мноштво чланова, али не мноштво живота. У данашњој Русији, као и у другим европским земљама, постоји конгломерат механички повезаних делова, са разним степенима управљања. Разуме се, један део тог мноштва прихватио је Донбас овако, други онако, а трећи га уопште није прихватио – животног јединства нема, јединствени народни ум је на нивоу инстиката затупљених алкохолом. Тако да о јединственој реакцији нема говора.

Шта је потребно да би опет никао организам?
— Потребно је почети од нуле (у томе сам сагласан са кијевским Мајданом). Међутим, једна је ствар прогласити „оснивање“, то је исправно, а сасвим друга ствар је „после тога“. Сасвим друга ствар је почети изградњу. На почетку 20. века најрадикалнија од рушилачких партија, приступивши изградњи најправеднијег друштва, успоставила је извештачену, од самог почетка изанђалу и непривлачну петербуршку империју. То јест, ако хоћемо да говоримо о делању, није нам потребна теоријска нула, него практична. Ако њу имамо, тада постоји и нада да ће се родити нешто ново.

За мене је то питање почетне тачке одавно решено. Прво и непоправљиво зло десило се средином 17. века. После тога је сва историја Русије – непрекидна псеудоморфоза, отуђење од себе и од Вишњега. Ми сада то називамо црквеним расколом, али он се тиче не само и не толико цркве, колико народа и друштва. Баш тада се родио империјски човек – онај који је преживео и подигао се у време реформи; потом је он у совјетско време био прогнан и дестилисан – и појавио се совјетски човек; па чак је и он морао још једном издати, да би се појавило оно што данас насељава Русију, Украјину и Белорусију. Морамо се вратити тренутку у коме се зло још није десило. Житељи садашње Русије, Украјине и Белорусије не могу поново постати народ, али верујем да од нас може настати нови народ. Ко зна, можда је садашња доњецка Новорусија – почетак великог буђења?

Разговарао НИКОЛАЈ ПРЕОБРАЖЕНЦЕВ

Приредио и превео ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ

Агентство Новороссия

www.standard.rs/svet/31127-%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%81-%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%88-%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D1%9A%D0%B5%D1%86%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B1%D1%83%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0

3 гласa