• Треба бити клинички идиот па поверовати у бајку да Украјинци у Донбасу бране европску цивилизацију од тоталитарне Русије. Очигледно је да Украјинци умиру за интересе САД, при том, о свом трошку и без икакве финансијске подршке
  • Они који се данас залажу за непосредно решење „украјинског питања“ од стране Русије не разумеју једноставну ствар: украјински пројекат мора сам себе да обезвреди, а Украјинци сами да се разочарају у своју државу исто онако како су се раније разочарали у СССР
  • Дивљање националисти и њихова антинародна политика треба да постану гаранција да се политичко украјинство неће вратити на власт у наредних сто година. Али, ако је политичко украјинство за ту територију контраиндиковано, шта ће онда бити?
  • Очигледно да нема ни говора о јединственој Украјини. Чак се и о федерацији може размишљати само као о прелазној етапи на путу оснивања неколико независних држава. При том је потпуно очигледно да делове западних области Украјине чека „повратак“ у Пољску, Румунију и Мађарску
  • Симболично је што је крах украјинског пројекта почео рушењем споменика у Кијеву стварном оснивачу украјинске државе, Владимиру Иљичу Лењину. Пао је „Иљич“ и одломио се Крим, срушили су Стаљинову бисту – и одломио се Донбас, и даље ће се одламати регион за регионом. Сама Украјина је наслеђе совјетског режима и после сваког „срушеног Лењина“ назире се друга земља која је некад била део Русије

Пише: Сергеј БЕЛОВ

        ЗЕМЉА је – банкротирала, у потпуности зависи од стране финансијске помоћи и практично се налази под спољном управом. Међутим, у Кијеву и не само у Кијеву, него неки и у Москви још увек сањају о сувереној, јединственој и просперитетној Украјини.

        По плану Петра Порошенка, Крим ће се вратити онда кад животни стандард у Украјини премаши руски… Дакле, никада, будући да више него троструку разлику нивоа животног стандарда не може да редукује ниједан програм међународне финансијске помоћи. Животи стандард грађана одређује развој економије, а украјинска економија ће наставити да пропада.

        О каквим инвестицијама у реални сектор економије, иначе, може да се говори, ако је у Кијеву политички режим нестабилан, у земљи хаос и нико не зна под чијом контролом ће се сутра налазити ова или она област Украјине?!

        Народне републике, Доњецка и Луганска, такође се никада неће вратити у састав Украјине. И уз највећу жељу, Кијев не може да реализује свој део „минских споразума“ и већ на пролеће, покушаће да силом врати изгубљене територије.

        Међутим, украјинске снаге у начелу не могу да победе. Украјинско војно- политичко руководство није компетентно, армија је деморализована због ранијих пораза и никакве заклетве „асова рата“ неће јој вратити борбени дух.

        Ситуацију такође неће променити оружје из западних земаља о којем Кијев машта. Оружје ће стићи судбина украјинских тенкова, оклопних транспортера и технике које су армије ДНР и ЛНР „потиснуле“ у обруч. Оно најважније и што пораз Украјине чини неизбежним, јесте то што је рат на југоистоку неправедан, Украјинци не знају за шта умиру и не виде смисао тог рата.

        Треба бити клинички идиот па поверовати у бајку да Украјинци у Донбасу бране европску цивилизацију од тоталитарне Русије. Очигледно је да Украјинци умиру за интересе САД, при том, о свом трошку и без икакве финансијске подршке.

        Трговинске и економске санкције Запада нису уведене ради „спасавања“ Украјине, већ ради слабљења Русије. Да није било украјинског проблема – санкције би свеједно биле уведене, можда, због недовољне демократичности Русије или нарушавања права сексуалних мањина. За САД и ЕУцена украјинских живота је таква.

        После суочавања са чврстом вољом руског руководства и неуспехом у остварењу постављених циљева, може се претпоставити да ће подршка Украјини бити обустављена исто  онако као подршка „градитељима демократије“ у Либији. Апсолутно је јасно да Запад неће ратовати са Русијом због украјинских интереса.

        Украјина по традицији за све своје невоље окривљује Русију. Међутим, главни проблем те земље није у Русији, већ у оној мржњи којом је прожето читаво друштво. У Украјини мрзе Русе, Пољаке, Јевреје, Украјинце, Татаре, а сва та мржња годинама је култивисана.

Марш „патриота“

        Како Кијев може да врати контролу над Доњецком и Луганском ако украјински националисти руско становништво тих региона сматрају за стоку?!

        Украјинци чак и не схватају да су у вишенационалној земљи неприхватљиви маршеви „патриота“ под паролама: „Не заборавите, туђинци, овде је газда – Украјинац!“, „Коме припада Украјина? Украјинцима! Коме припада Кијев? Украјинцима!“. „Једна раса! Једна нација! Једна земља!“.

        Могу ли Украјинци да се одрекну од масовне подршке нациста, да одбаце националистичку идеологију, да престану да намећу суграђанима своју историјску јерес? Не, наравно, пошто у том случају нестаје смисао постојања украјинског пројекта. Украјина може да постоји само као – „Украјина није Русија“.

        Украјинци се увреде кад им се говори истина. Они не желе да схвате да је проблем у њима самима, у њиховом избору, у подршци ових или оних одлука власти. Кловнови који данас приређују бурне окршаје у сали Врховне Раде нису дошли са Месеца, њих је изабрао народ. Такви „народни изабраници“ у принципу нису способни за свесну стваралачку делатност. Њихова процена ситуације у земљи није адекватна, нити је критика својих коалиционих партнера конструктивна.

        А да ли је „Партија региона“ на челу са Јануковичем и Азаровим била боља? Можда је вике и срамоте било мање, али концепцијски – нема никакве разлике између Јануковича и Порошенка, Азарова и Јацењука.

        Наивно је веровати да ће на власт у Кијеву доћи професионални политичари. У Украјини њих једноставно нема, а режим Порошенко-Јацењук срушиће још радикалнији националисти. Другачијег „обнављања власти“ не може ни да буде.

        Ипак, главни проблем је у томе што се у текућој ситуацији више ништа не може променити. Украјина је прешла границу са које више нема повратка. Једино што националисти могу да ураде за своју земљу, то је да убрзају њен распад и да пасивној већини Украјинаца јасно покажу бесперспективност и изопаченост украјинског пројекта.

        Они који се данас залажу за непосредно решење „украјинског питања“ од стране Русије не разумеју једноставну ствар: украјински пројекат мора сам себе да обезвреди, а Украјинци сами да се разочарају у своју државу исто онако како су се раније разочарали у СССР.

        Сем тога, националисти и њихова антинародна политика треба да постану гаранција да се политичко украјинство неће вратити на власт у наредних сто година. Али, ако је политичко украјинство за ту територију контраиндиковано, шта ће онда бити?

        Федерација? Каква федерација? Федерација је већ  – ликвидација украјинског пројекта и почетак неког новог цивилизованог културно-етничког пројекта.

        Будућност Украјине је предодређена. Зато већ данас има смисла да се говори о томе каква ће то земља бити после пада националистичког режима у Кијеву.

        Очигледно да нема ни говора о јединственој Украјини. Ту се не ради о аргументима Кремља, него о – одсуству могућности мирног суживота бивших грађана Украјине у саставу јединствене државе. Чак се и о федерацији може размишљати само као о прелазној етапи на путу оснивања неколико независних држава. При том је потпуно очигледно да делове западних области Украјине чека „повратак“ у Пољску, Румунију и Мађарску.

        Не мислим да преостале делове Украјине чека судбина Крима и да ће се припојити Русији у било ком облику. Прво, то би скупо коштало руски буџет. Друго, милиони нових руских грађана очекиваће брзе промене и пораст сопственог благостања. Сем тога, биће неправедно ако бивши грађани Украјине одговорност за све постојеће проблеме пребаце на Москву, а не на Кијев, Доњецк или Харков. Треће и најважније, улазак великог дела Украјине у састав Русије мења конфигурацију Евро-азијског Савеза.

        Ако већи део Украјине постане део Русије, онда зашто такав пример не могу да следе Белорусија или Казахстан? Кад би Кремљ имао планове за укључивање у свој састав територија бивших совјетских република, онда би Абхазија, Јужна Осетија и Придњестровље одавно били део Русије.

        Симболично је што је крах украјинског пројекта почео рушењем споменика у Кијеву стварном оснивачу украјинске државе, Владимиру Иљичу Лењину. Пао је „Иљич“ и одломио се Крим, срушили су Стаљинову бисту – и одломио се Донбас, и даље ће се одламати регион за регионом. Наравно, вандализам украјинских националиста сам по себи је зло. Али, сама Украјина је наслеђе совјетског режима и после сваког „срушеног Лењина“ назире се друга земља која је некад била део Русије.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/tesko-je-u-to-poverovati-ali-ukrajina-vise-ne-postoji

1 глас