Пише: Александар ЗАПОЉСКИС
УМНИ чика по имену Џорџ Сорош немачком листу Cicero дао је интервју. Данас га многи по обе стране геополитичке линије фронта цитирају.

        Са „наше стране“ – више се подсмевају. А не би требало. Сорош је свакако паметан човек. Нема везе што је он чист пример шпекуланта.

        Да би се склепао иметак од 24 милијарде долара треба имати добро кефало. А паметне људе треба увек слушати. Да ли треба да се слажемо са њима или не – то је већ друго питање.

        Никада није касно окренути главу. Међутим, увек је боље прво саслушати. Можда каже нешто паметно?

        Нарочито, ако занемаримо идеалистичке пароле, његова реч се заснива на врло једноставним моментима: као прво, у току је рат за будућност читаве Европе. Као друго, тај се рат одвија у Украјини. Као треће, ЕУ и ММФ, ако желе успех, морају под хитно да издвоје за Украјину 20 милијарди долара. Као четврто, пораз у Украјини довешће до дезинтеграције саме Европске Уније. Као пето, за све што се догађа крива је Европска Унија.

        Све остало су празне речи које је професор наменио лењим и местимично приглупим студентима који не могу да схвате у принципу доста очигледне чињенице.

        Сорош је свакако непријатељ Русије, међутим – то не умањује истинитост његових речи.

Рат за будућност Европе

        Неко још увек сумња? Европа је настала, формирала се, ојачала и уздигла само захваљујући томе што је код себе створила водећу светску економију. Наравно, данас је ЕУ тек друга економија, после САД, али то не мења суштину. Водећа економија то није само велики новац. Водећа економија подразумева, безусловно, и водеће позиције у скоро сваком животном аспекту.

        Треба вам авион? Имате две могућности. Прва је да дођете у Европу и да купите готов за, рецимо, 200 милиона евра. Друга је да га направите сами. Међутим, за то ћете морати да изградите фабрике, да едукујете особље, купите машине, електричне централе, трансформаторе, компјутере, да пројектујете, конструишете, разбијете пет-десет огледних примерака. На то ћете потрошити десетине билиона евра. Али чак и у том случају прво ћете доћи у исту ту Европу како би сте купили машине, технологије и знања.

        Управо из тог разлога водећа светска економија је увек на добитку. Шта год да изаберете, профит ће увек остати код лидера.

        И не само због тога што нема више где да се набави.

        Постоји једна добра пословица. Не побеђује онај ко најбоље игра по правилима, већ онај ко та правила одређује. А њих одређују лидери. Управо зато што је економија лидера највећа и најбогатија.

        Свако ко је први нешто добио, произвео или изумео – пре свега иде на тржиште лидера да то прода. Због тога што је тамо сконцентрисан највећи новац. Како би било шта продао, он је принуђен да сву своју робу и изуме пре свега прилагоди захтевима лидера. У сваком погледу. Било то млеко, ципеле, трактор или филм.

        Све док је Европа светски економски лидер, она може да живи како јој се прохте. Да одузима мигрантима децу и да их предаје хомосексуалним паровима на васпитавање. Да плати сељацима за то да они не раде на својој земљи. Да распаљује ратове на територијама које је „занимају“. Да уводе санкције. Да под измишљеним разлогом не испуњава уговорне обавезе, на пример, да не враћа носаче хеликоптера. Чак и да једноставно отима туђи новац кроз замрзавање актива у иностранству.

        Али, само док је Европа – лидер. Губитак лидерских позиција значи крах свега. Данас се само историчари и поједини знатижељни људи сећају да у Средњем веку улогу светских лидера (економских, политичких и културних) играле Шпанија и Португал. Где су оне данас?

        Данашња светска економија се развија тако да је индустријски центар света почео да се премешта у правцу Азије и Русије. Засад се тај процес налази на самом почетку. Засад је још увек могуће да се он закочи.

        Такође постоји одређена шанса и да се тај процес опструише. Да се потпуно укине, то је наравно немогуће, али да се укочи у садашњем стадијуму за још 20-30 година – то је сасвим могуће.

        Ради тога је Европи неопходна победа у рату који се одвија у Украјини.

Украјински рат

        Када Порошенко и други актуелни украјински лидери јавно говоре да воде рат за Европу, они нимало не греше. Заиста је то рат и заиста је за Европу. Истина, не воде га они. Овде Украјинци мало прецењују своју улогу. Рат се води помоћу њих.

        САД и неке снаге у ЕУ су једноставно искористиле Украјину за своје циљеве. Овде је главни задатак – спутавање економских, социјалних и политичких могућности Русије. Одвлачење њених снага од процеса евроазијских економских и политичких интеграција.

        „Цивилизовани свет“ не занима судбина Украјинаца. Да ли неко пита свињу за мишљење док је води у кланицу?

        Задатак Украјинаца је да ратују. Што дуже. Што разузданије. Што крвавије.

        За разлику од Русије, Европа никада није сматрала ову територију за европску а људе које тамо живе за део јединственог европског народа. Само Русија сматра Украјинце за „своје“.

        Према мишљењу „цивилизованих Европљана“ – то је руска национална слаба тачка. Узгред, читава стратегија овог рата се заснива на таквом „европском“ схватању ствари.

        Русија не може да остави Украјинце да скапавају од глади и да умиру у рушевинама од зиме.

        Европа ће „победити“ чак и ако од читаве Украјине остане само згариште затрпано лешевима који заударају. Зато што ће Русија кренути да га обнавља, а људе – да спашава. Без обзира на то што ће на спашавање од хуманитарне катастрофе потрошити брдо пара и што ће економија спасиоца бити пољуљана.

        То може да изазове унутрашњу социјалну дестабилизацију која води рушењу саме Руске државе. У томе је главна одлика Руског света. Ми ћемо да спашавамо чак и ризикујући сопствени опстанак.

        Игра „добрих, цивилизованих Европљана“ – укључујући и бескрајно мирољубиве САД – предвиђа шаховску виљушку. И чак, ако може тако да се каже, „трозубац“.

        Русија се уопште не меша у украјинска догађања?

        На њеним границама се развија гангрена која прети да прошири заразу Мајдана на њену сопствену територију. Са свим „лепотама“ које можемо данас да посматрамо на Украјини. Као пресликане. Укључујући и територијално распарчавање.

        Колико ће тада погинути руских држављана – то уопште није битно. Оне који су установили медаљу „За победу у хладном рату“ и оне који су је добили – не брине колико је људи на рушевинама СССР погинуло, смрзло се, умрло или се једноставно није родило.

        Према прорачунима социолога, дезинтеграција СССР-а током 90-их година и почетком 2000-их проузроковала је губитке од најмање 15 милиона становника.

        Русија одлучно заузима Украјину „за две недеље“?

        Добија 35 милиона веома шароликог становништва, где је минимум 15-20% инфицирано агресивним национал-фашистичким идејама. Плус данашњу економско и инфраструктурно расуло. И једно и друго троши ресурсе, подрива социјално јединство и на крају спутава могућности Руске Федерације у смислу формирања Евроазијског света.

        Русија покушава да се провуче између Сциле и Харибде?

        Грађански рат у Украјини пламти на читавој територији ове земље. А то ће довести до тога да ће се Украјина претворити у аналог данашњег доњецког насеља Пески. У руине. У глад. У зиму. У потпуно распадање социјалне инфраструктуре. То што епидемије куге или богиња не односе више људе милионима, не значи да опасност од епидемије не постоји.

        Пре или касније Русија ће морати да дође на те рушевине, да спашава, да подиже, да гради. И поново о свом трошку.

        Владимир Владимирович Путин успео је да пронађе стратегију која је омогућила Русији да поквари онај „цивилизацијски“ сценарио. То је пројекат „Украјина“ шлајфује.

        Међутим „Рат у Украјини“ је још далеко од завршетка. Док тамо постоје „свидоми“ (свесни) који су на добровољној бази спремни да долазе на мајдане, да скачу – дотле Украјинци, према „западној стратегији“ морају да ратују. Само за наставак рата њима почиње да недостаје новац.

Новац ЕУ и ММФ за Украјину

        Џорџ Сорош се добро разуме у новац и његове могућности. Јер, је за њега очигледно оно у шта се слабо разуме Европа и шта уопште не улази у главе „свидомих“ Украјинаца.

        Модерни рат тражи много новца. Притом: не једнократно, већ константно. За подржавање системске економије земље. Колико год да се напињу „волонтери“, којим год су се сумама новца хвалили, колико год фотографија са доделе топлих гаћа објављивали на друштвеним мрежама – закон економије је неумољив.

        У цугу може да се обуче и обује батаљон. Може да се добије стотинак ноћних нишана или ескадрила беспилотних летелица. На „добровољна пожртвовања“ може да се купи чак и тенк! Међутим, без обзира на то, један дан ратних дејстава на Украјини кошта отприлике 1,5-2 милиона долара. То премашује суму свих прилога које су прикупили добровољци за седам месеци ратних дејстава.

        Прилози се скупљају дотле док мецене имају одакле да прилажу. Док пред њима не настане дилема: да ли да поклони киборгу заштитни прслук или да купи хлеба и млека за своју децу?

        Да би Украјина наставила да ратује – у њој треба да буде много више скакача него радних људи са здравим разумом. Скакачи не знају ништа да граде. Њихов домет у схватању света јесте – отети и поделити.

        „Сваком јунаку АТО у Донбасу ћемо дати ливаду и двадесетак робова“ – речи су које осликавају ту идеју. Живети отимачином и на рачун робова. То је психологија. Она је ништа мање убојита од бомбе.

        Сорошу је јасно да је потпуно неефикасно слати у Украјину новац „на кашичицу“. Чак и ако је то кашичица од милијарду долара. Како би створени на Мајдану механизам сачувао способност да настави рат, неопходно је да се у њега улије као минимум 20 милијарди долара. И то одједном. Касније ће требати још.

        Сорош нимало не сумња у даљу судбину ових улагања. Никакве нове фабрике, исплате пензија и слично. Све ће на крају бити потрошено на рат. Па у чему је цака? Нема цаке! Сорош говори без увијања: ако се не испрсимо за 20 миља сада, рат у Украјини ће гарантовано бити изгубљен.

Распадање ЕУ као последица пораза у рату у Украјини

        Управо тако! Чим се „новац потроши“, неће више имати са чиме да ратују. Распадање Украјине на више поседа проистиче већ из саме психологије „скакача“. То ће довести до још веће економске кризе. Затим до колапса државног управљања, читаве социјалне структуре, здравства и уходаног начина живота.

        „Свидоми“ кућни хероји, који преко интернета причају да су спремни да живе и уз свеће у подруму, само да „рашкој“ (Русији) буде горе, ни изблиза не схватају о чему говоре. Да је то заиста тако, ништа им не би сметало да за џабе у трећој смени стоје поред струга и праве муницију за тенкове или бесплатно, односно о свом трошку да ремонтују за војску преко потребну оклопну технику. Само што они „без пара“ нешто слабо пристају. А то значи, да неће пристати ни касније.

        Значи, после тоталног колапса у економији догодиће се распарчавање територија. Након тога – поновно склапање Украјине на другим – руским, принципима.

        Стратегија коју је одабрао Путин омогућава да се све то постигне без тоталног уништења украјинске инфраструктуре. А жељу да се настави рат против Москаља више него успешно ће потиснути глад, зима и незапосленост. На крају крајева људи ће се обрадовати свакој власти која ће им дати посао, светло, топлоту и безбедност. Чак и ако ће та власт бити москаљске „кромпирове златице“.

        У том тренутку становницима неће бити битна боја трачица. Сами Украјинци ће да траже и да туку оно мало преосталих непоправљивих инфицираних мајданом. Са истим еланом са којим данас подржавају Мајдан. Из једног простог разлога – скакачи ће се препречити између њих и хране.

        Победа Русије у рату против Запада на територији Украјине, до које се стигло по свом сценарију а не по једном од три изложена горе, означава наставак евроазијске интеграције. При чему много бржим темпом него данас.

        Пошто ЕУ престаје да буде друга светска економија, за све земље Источне Европе биће много исплативије да сарађују са лидером, него са смежураним аутсајдером. Ништа лично.

        У ствари, њихов одлазак средином 80-их година „на Запад“ догодио се из истих разлога. Промена лидера ће једноставно променити правац вектора. Мотивација остаје иста. Нарочито што – за разлику од Европе – у новом Савезу имају где да се интегришу. У сваком погледу. Додаћу још и ово: они ће за џабе да добију озбиљне конкурентне предности које данас „млади Европљани“ немају ни у најави.

        Управо ће то бити почетак процеса распадања ЕУ. Свако распадање увек прати бројно кидање економских веза и производних ланаца. Одмах и ниоткуда појављује се гомила сувишних људи који траже да једу и настављају да живе на пређашњем високом нивоу, али немају више такве могућности. Зато што нема посла, а нема ни пара. А и перспективе баш и нису неке.

        То није смислио Сорош. Погледајте историју свих великих геополитичких и геоекономских промена. Уверите се сами.

        Сорош зна историју много боље од велике већине његових слушалаца и читалаца.

        Дезинтеграција то је пропаст света. А то кошта пуно пара. Односно – губитака. Много већих него тричавих 20 милијарди долара за неку тамо Украјину.

Европа је сама крива за оно што се дешава

        А ко други? Зашто јој је требало да јури додатни профит и преноси производњу у регионе Русије? Хтели су да зараде на јефтиној квалификованој радној снази?

        А зашто су пребацили фабрике у Кину и навикли да користе јефтину азијску робу? Хтели су да живе боље за исте паре?

        А зашто су отерали на улицу своје раднике и уз раздрагане узвике „зелених“ свечано рушили „објекте које представљају претњу за екологију“?

        Сада Европљани имају дивну екологију. А шта ће да једу? Нису хтели да купују скуп гас из Катара и скупу арапску нафту? Хтели су јефтине руске енергенте? Браво!

        Готово је, господо, нема више џаба. Своје непријатеље, између њих и Русију, „Европа“ је отхранила и обновила сама. Сада се појавило једноставно питање. Или ће ЕУ и ММФ да дреше кесу како би сачували радну способност украјинске војне машинерије за наставак рата против Русије на територији Украјине до последњег Украјинца, или ће… нестати сама Европа. Не сутра. И чак не следећег пролећа.

        Процес ће да траје неколико година. Међутим, после пораза „у Украјини“ тај ће процес постати неизбежан. И завршиће се веома предвидиво.

Закључак

        Па, по чему Сорош није у праву? Зашто се њему „код нас“ подсмевају?

        Финансијски магнат гледа право у срж проблема и тиме још једном потврђује своју репутацију веома паметног, веома проницљивог и веома прагматичног човека.

        Лично имам жељу да му аплаудирам. Јер, чак и такав прекаљени и принципијелни противник, какав је финансијски шпекулант Џорџ Сорош, почео је да отворено „алармира“, што значи да Русија све ради како треба.

        Изабрана стратегија је исправна и води успеху.

        Успеху у сваком погледу. Од евроазијске уније до очувања живота милиона људи братског украјинског народа. Народа који се инфицирао „свидомим“ национал-фашизмом. Народа који се тресе у хистеричном нападу. Народа који је још увек спреман да ратује против нас. Али, ипак братског народа.

        На крају крајева, када се разболи неко од ваших најближих и бунца, он ипак не престаје да буде најближи род и ви га нећете избацити на улицу, зар не? Ето тако.

        Поновићу: паметне људе треба увек послушати, чак и ако су они ваши непријатељи.

fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/u-pravu-je-soros-gubitak-rata-u-ukrajini-evropsku-uniju-vodi-raspadu

9 гласовa