Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

Украјински политикум је одувек живео од гласина. Већи део њих никада није имао никакве везе са стварношћу, али, неке су се гласине показивале стварним, а понекад су имале значајан утицај на доношење политичких одлука.

Док је епидемија гласина била проблем само маргиналне украјинске политике, на њу се могла и не обраћати пажња. Међутим, након државног удара 21-23, фебруара 2014. године Украјина је постала тачка конфронтације између Русије и САД, уз учешће ЕУ. Од тог момента украјинска епидемија је почела да се претвара у глобалну пандемију.

Бела кућа и амерички Стејт департмент су почели да користе постове украјинских блогера са друштвених мрежа Facebook и Twitter као политичке и дипломатске аргументе приликом билатералних разговора и у дискусијама о украјинским проблемима у међународним организацијама. ЕУ, руководећи се гласинама о могућем учешћу устаника у катастрофи малезијског Боинга, уводи санкције против Русије. Посматрачи ОЕБС-а, којима није дозвољено да се увере у то, да су украјински артиљеријски системи великог калибра, у складу са споразумом у Минску, повучени са линије фронта, неке од својих закључака такође доносе на основу гласина.

Гласине су, наравно – један од начина ширења информација. Проблем је у томе што се тачност таквих информација у већини случајева не може проверити, као што је немогуће утврдити оригинални извор њиховог ширења, што опет омогућава масовну производњу лажи.

С обзиром да је Русија део глобализованог света, пандемија политичких гласина која је почела да се шири из Украјине пренела се и на њу. Ако су раније само поједини амбициозни блогери са забавном озбиљношћу саопштавали да располажу ексклузивним информацијама о томе шта рапортирају Владимиру Путину министри и помоћници, и каква упутства они добијају од председника државе, онда су у америчке планове за Украјину (укључујући и најмању промене), упућене хиљаде, ако не и десетине хиљаде блогера.

Међу најчешће понављаним гласинама је: Американци намеравају да замене Петра Порошенка. Први пут је ова гласина рођена још 2014. године, када су, Александару Турчинову драматично проширена овлашћења секретара Савета за националну безбедност и одбрану Украјине (СНБО).

Али, није Турчинов ни кренуо ка председничкој фотељи, а већ је још једном активирана Јулија Тимошенко (крајем зиме – и почетком пролећа 2015. године) као могућа замена за Порошенка. Почели су да говоре и о њој (неки и даље настављају да верују да ће Тимошенко кад-тад бити председник Украјине). Међутим, она се налази изван активне политичке игре у Украјини.

Следећи кандидат за смену Порошенка постао је Валентин Наливајченко.

Његов оштар јавни сукоб са Порошенком (због неспремности Наливајченка да напусти дужност шефа СБУ), као и његова јавна подршка вашингтонским јастребовима, постала су основа за гласине да су Американци специјално повукли Наливајченка са дужности, како би га искористили у улози новог председника, после свргавања Порошенка.

И последњи, за сада, „председнички кандидат“ код ширилаца гласина постао је Михаил Сакашвили.

„Познаваоци” америчких планова говоре да је судбина Сакашвилија решена, управо сада он спроводи реформе у Одеси, а када на обали мора створи „град-врт” замениће губитника-Јацењука на месту премијера. А онда ће, окрећући се већ целој Украјини, стећи тако велики углед и љубав народних маса (вероватно, као у Грузији, из које је морао да бежи) да ће – након што је постао краљ посластичара који дели искуства производње чоколаде Швајцарској – доћи и на положај председника.

Наравно, свргавање Порошенка је веома могуће. Иако је оно ове године много мање вероватно, него што је било прошле године, када је само пословични кукавичлук спречио Јацењука да организује преврат.

Треба, међутим, схватити да Сједињене Америчке Државе трентуно нису заинтересоване за смену Порошенка. На почетку мандата, он је још увек покушавао да покаже минималну самосталност. Али, онда су му, подробно и очигледно објаснили, да САД нису њега направиле председником да би доносио самосталне одлуке. Порошенко је све добро разумео и већ више од годину дана ревносно испуњава све команде из Вашингтона.

Порошенко је сервилан председник којим се лако управља и Вашингтону је бесмислено и скупо да га мења. Прво, новог председника треба поново легитимисати у међународно-правном систему. Јер, сваке године бирати „демократског прозападног лидера“, који ће након годину и по дана бити збачен као „крвави диктатор, корупционер и присталица Кремља” – превише је чак и за Украјину.

Друго, неизбежна замена „Порошенкових људи” пуленима новог председника на свим кључним позицијама система управљања и финансијских токова, захтевала би много времена, озбиљно би дестабилизовала остатке административне хијерархије и критично би смањила њену ефикасност.

Уосталом, шта ће Америци сви ти трошкови? Могло би се разумети да Порошенко нагомила критичну масу негативности па да онда то захтева његов одалзак са места председника. Али, у реалности, већина негативности фокусирана је на (премијера) Јацењука.

У таквим околностима, смена председника на захтев Сједињених Држава би значила, да је Вашингтон одлучио да о свом трошку задовољи амбиције неког другоразредног украјинског политичара.

Да ли све ово значи да САД не разматрају могућност смене Порошенка? Не, не значи – разматрају, то им може помоћи да га сачувају у политици, да га склоне са ветрометине и сачувају за будућност.

Али, не раде они то зато што планирају да замене Порошенка одређеном особом, већ због чињенице да је у оваквим условима постојања кијевског режима изненадни преврат апсолутно могућ, па чак и вероватан.

Највећи проблем таквог преврата је у његовом спонтаном карактеру, када незадовољство режимом и отелотворењем тог незадовољства у Порошенку, за кратко време, нагло порасте и пређе критичну масу. Слични преврати су у више наврата уздрмали проамеричке диктаторске режиме у Азији, Африци и Латинској Америци.

Будући да се догађаји у Украјини у потпуности развијају по стандардном сценарију, за тај сценарио је такође карактеристична традиционална склоност проамеричких диктаторских режима ка унутрашњим превратима.

Такви преврати, ако су САД за њих унапред припремљене, не праве превише проблема Вашингтону. Једноставно, један крвави диктатор замењује се другим, по правилу – још крвавијим, а режим у целини постаје још радикалнији.

Стога, чини ми се да се вашингтонске игре са потенцијалним Порошенковим наследницима комбинују за сваки случај, јер се никад не зна шта може да се деси. Истовремено и то што Порошенко зна да постоји клупа са резервама, које су спремне да га замене на дужности, служи – ако ништа друго -за производњу страха.

У принципу, док се не деси још неки катастрофалан пораз на фронту (његов распад) и/или хуманитарна катастрофа у свим већим градовима, укључујући Кијев (у првом реду престоницу) Порошенка тешко шта може угрозити, осим метка терористе-поједнца.

Нема смисла мењати посластичара у прелазном периоду.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/u-ukrajini-je-sve-izgledniji-latinoamericki-tip-drzavnog-prevrata

3 гласa