• Свргавање Виктора Јануковича означило је избор у корист Вашингтона и против Украјине као државе два народа. То су апсолутно јасно показали својим речима и својим поступцима Александар Турчинов, Арсениј Јацењук и Петар Порошенко. Неизбежна последица таквог избора био је територијални распад Украјине
  • Украјина је земља две нације, чији су државотворни народи – како етнички Украјинци, тако и етнички Руси. Украјина има етничких Руса, ментално и историјски Руса, најмање половину становништва. Никакви званични пописи који „фиксирају“ смањење њиховог броја до 8 милиона (већ у следећем попису обећавају 4 милиона) не могу да промене ту чињеницу. Они пре наводе на помисао о фалсификовању или, ако се број Руса толико катастрофално и брзо смањио, о геноциду руског народа
  • Чињеница да је то њихова отаџбина и отаџбина њихових предака, не дозвољава милионима Руса да беже са руских земаља Украјине. Зато Руси само могу да се одвоје од национал-расистичке Украјине заједно са својим земљама. То се и десило са Кримом и без крви захваљујући помоћи Русије и, авај, то се са крвљу дешава на Донбасу који је, иначе, само мали део Новорусије
Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

        ОСНИВАЧИ независне украјинске државе направили су 1991. главну грешку која се раније или касније, као што сам више пута писао, морала претворити у катастрофу и за њихов пројекат и за све остале који су на неки начин повезани са Украјином.

        Они су одбацили све реалне карактеристике онога шта је заправо била територија обједињена под називом Украјинска Совјетска Социјалистичка Република и покушали да крену путем оснивања чисто украјинске државе-нације (фактички – „Украјине за Украјинце“), за коју није било никаквих реалних претпоставки.

        Те реалне карактеристике су очигледне, али украјинска елита, посебно њен националистички део, покушава да убеди себе и друге да оне једноставно не постоје.

        Украјина је земља две нације, чији су државотворни народи – како етнички Украјинци, тако и етнички Руси. Украјина има етничких Руса, ментално и историјски Руса, најмање половину становништва. Никакви званични пописи који „фиксирају“ смањење њиховог броја до 8 милиона (већ у следећем попису обећавају 4 милиона) не могу да промене ту чињеницу. Они пре наводе на помисао о фалсификовању или, ако се број Руса толико катастрофално и брзо смањио, о геноциду руског народа.

        Сем тога, Руси у Украјини не лебде у неком безваздушном простору, већ су расељени по земљама (Новорусије, али не само  њеним), на којима су вековима живели и које су раније населили  него што су на те земље дошли и Украјинци, а тим пре, украјинска власт. Односно, формула Украјине као државе састоји се истовремено од две једначине: „Украјинци плус Руси“ и „украјинске земље плус руске земље“.

        Посебна „званична мржња према Русији“, коју сублимирају данашње власти Украјине, усмерена је на Совјетски Савез.  Могло би се размишљати о користи те антируске-антисовјетске мржње за реализацију плана изградње чисто украјинске државе, да нису баш у совјетском периоду Украјини дате руске територије о којима управо говоримо.

        Умерени украјински националисти који су били на њеном челу приликом изласка из СССР-а, вероватно су намеравали да граде украјинску државу у оквиру свог умереног национализма. Међутим, нису узели у обзир да на западу Украјине живе много активнији, антируски расположени и идеолошки мотивисани неумерени националисти. Наравно, нада у националистички пројекат отворила је пут у власт управо њима, а не уопште умеренима, што се коначно и десило после „наранџасте револуције“ 2004. и доласка Виктора Јушченка на власт.

        После државног преврата у фебруару 2014. украјински национализам расистичке (бандеровске) обојености већ је постао званична идеологија државе Украјине.

        На крају, етничка и територијална дво-сложеност Украјине има јасне географске границе које ту земљу деле на претежно украјински запад и претежно руски исток и југ. Односно, и осмишљена реализација плана изградње чисто украјинске државе (без агресивне украјинизације и форсираног потискивања руског језика и руске културе ), аутоматски води ка расколу или подели земље, а не њеном обједињавању. То се и десило одмах чим је бандеровски „украјинизам“ постао званична државна идеологија и истовремено пракса унутрашњег политичког терора, укључујући и отворени бандитизам на расистичкој основи.

        Чињеница да је то њихова отаџбина и отаџбина њихових предака, не дозвољава милионима Руса да беже са руских земаља Украјине. Зато Руси само могу да се одвоје од национал-расистичке Украјине заједно са својим земљама. То се и десило са Кримом и без крви захваљујући помоћи Русије и, авај, то се са крвљу дешава на Донбасу који је, иначе, само мали део Новорусије.

        Несумњиво је да питање територијалне целовитости Украјине не би било тако актуелно какво је било свих ових година од 1991. и какво је данас, да је украјинска елита 1991. донела одлуку о оснивању украјинске државе као државе Украјинаца и Руса (Украјинско-руске републике) као два равноправна и државотворна народа те земље.

        Шта је, заправо, Русији било потребно од Украјине после одвајања? Практично, радило се о најобичнијим, иако темељним стварима. То су: равноправност 15-20 милиона Руса који живе на територији Украјине, очување историјске лојалности свих званичних власти Украјине према Русији; очување очигледних интереса Русије на истоку Европе, посебно у црноморском базену. Више – ништа.

        Али, и до тог мало, нису могли да се уздигну умерени украјински националисти (време председника Кравчука и Кучме), и утолико пре – време оних који су их заменили на високим функцијама, неумерени националисти (време председника Јушченка).

        Крећући се правцем политике обмане Москве и руских грађана Украјине, формираним још у време Кравчука и Кучме, чак и Јанукович, који је наводно био оријентисан на Русију, није могао да схвати да ће се раније или касније лицемерје кијевске власти окренути не само против њих самих, него и против Украјине као државе у границама из 1991.

        Русија је од Украјине добила константну и циљну дерусификацију и фактичко кршење људских права Руса у Украјини; антируску пропаганду и политику које су константно вођене како унутар саме Украјине, тако и на међународној сцени; систематску реализацију пројекта претварања Црног мора у унутрашње језеро NATO-а и САД уз максимално потискивање Русије.

        У време Јушченка томе су још додате сталне активности у распиривању конфликта између Русије и њених партнера у Западној Европи и Европској унији у целини, као и директна подршка свим антируским режимима на постсовјетском простору (Прибалтик, Пољска, Грузија), све до наоружавања режима Сакашвилија који се очигледно припремао за рат против Русије, са, по свему судећи, чак и одређеним учешћем украјинских војника на страни Грузије у ратним дејствима.

        Односно, у време Кравчука и Кучме не потпуно отворено, а у време председника Јушченка апсолутно очигледно, генерална линија како спољне, тако и унутрашње политике званичних власти Украјине постао је курс непријатељски према Русији као држави и према Русима као народу. А тај курс изабрале су саме власти Украјине, будући да је Русија својим признањем целовитости територије Украјине у границама из 1991., као и потписивањем такозваног Великог споразума 1997., демонстрирала максималну лојалност према тој младој држави, чак и без обзира на све нејасноће политике Кијева.

        Јанукович је наставио да лавира у троуглу Вашингтон-Брисел-Москва, али се на крају потпуно изгубио између та три бора, јер раније или касније, то лавирање није могло ни до чега другог ни да доведе.

        Одлука о свргавању Јануковича означила је крај геополитичких осцилација, или саме украјинске елите, или оних који изван територије Украјине политички стоје иза ње и одлучују о њеној судбини. Избор је направљен у корист Вашингтона и против Украјине као државе два народа. То су апсолутно јасно показали својим речима и својим поступцима Турчинов, Јацењук и Порошенко.

        Неизбежна последица таквог избора био је територијални распад Украјине.

        Могу ли се вратити назад време и догађаји, данас, после холокауста у Одеси и после проливене крви на Донбасу?

        Тешко, али је могуће. Само у случају ако Украјина одустане од своје идеологије – „Украјине као државе Украјинаца“ и сви који су умешани у крваву реализацију те идеологије у последњих годину и по дана оду са политичке сцене. И ако нова политичка елита те земље искрено прогласи оснивање демократске Украјинско-руске републике.

        Да ли је то реално? Сумњам, прецизније – не верујем.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/medija-menju/ukrajina-moze-opstati-samo-ako-bude-pretvorena-u-ukrajinsko-rusku-drzavu

Прочитај без интернета:
5 гласовa