• Американци повлаче два потеза: лишили су кијевски режим новца, а настављају да наоружавају нацисте жељне борбе. Банкрот државе већ драматично погоршава положај широких маса – које ионако имају мизеран животни стандард. Незадовољство је загарантовано. Нацисти, примивши оружје и не добивши од Порошенка команду за његову употребу – постаће ударна сила која претвара потенцијалне демонстрације „празних шерпи“ у устанак „наоружаног народа“
  • Лако је претпоставити да ће наредне акције власти у „реализацији Минска“ (а Порошенко мора да их предузме, како би Меркеловој показао своју добру вољу) изазвати још један талас нацистичке активности. Заједно са исцрпљеношћу материјалних ресурса власти и падом животног стандарда, то мора довести до свргавања Порошенка, коме преостаје само да побегне (ако буде имао среће као Јанукович)
  • Хоће ли Порошенко превентивним акцијама елиминисати претњу својој власти са десне стране? Тешко. Он не смо да је слаб и непопуларан – већ после скидања режима са иностраног финансирања, Порошенко нема чак ни минималне материјалне ресурсе, којима је раније успевао да купи лојалност оних које није могао да на њу примора. Његов пад може одложити званична, недвосмислена, јавна подршка САД, али, судећи по понашању Барака Обаме у УН, Порошенко се на њу не може превише ослонити
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        НАЈПОШТЕНИЈИ, најпрофесионалнији и непоткупљиви украјински тужиоци пронашли су довољно основа за спровођње истраге против чланова партије Свобода. Постоје сумње да су управо они организовали пуцњаву по злогласној „небеској стотини“ мајдана.

        Можемо само завидети грађанима Украјине, који живе под патронатом таквог праног система, коме је поштовање слова и духа закона до најмањих нијанси, до последње тачке – ствар части, храбрости и херојства.

        Па шта ако је целом свету било познато да су „мирне“ демонстранте на мајдану поубијале њихове још „мирније“ нацистичке колеге. Тужилаштво за то није имало довољно доказа.

        Оно до сада нацисте није ни дирало – већ је разрађивало теорију према којој је по налогу ФСБ (државне безбедности Русије), лично Сурков (Владислав, функционер у Путиновом апарату) пуцао по „активистима“. А када су се појавили докази повезани са Свободом – никакво нацистичко братство није успело да заустави професионалне украјинске вршиоце закона. Почеше истраге против „хероја“ мајдана и „антитерористичке операције“. Кажњеници се спремају да ухапсе кажњенике.

        Неки наивни посматрачи, слабо упознати са деликатним менталним склопом просечног украјинског нацисте, склони су да ову изненадну принципијелност казнених органа кијевског режима припишу предизборној кампањи. Јер, 25. октобра у Украјини су заказани избори, па наводно мање принципијелни нацисти, уз помоћ полицијске тираније, покушавају да надвладају оне принципијелније (а самим тим и популараније међу бирачима) нацисте.

        Ово је директна клевета режима, његовог казненог система и једноставних, али крајње професионалних истражитеља и тужиоца, који раде све могуће да пронађу и приведу правди истинске виновнике масакра на мајдану.

        Прво, Свобода има незнатно мали рејтинг међу бирачима, и није неопходоно гушити је због избора.

        Друго, режим је већ одавно усавришио систем „правичног“ пребројавања гласова, тако да је америчка амбасада знала Порошенкове резултате на председничким изборима чак и пре него што се он званично кандидовао.

        Треће, ови избори за Кијев нису ни толико важни. Не бира се ни председник ни парламент, већ само локалне власти, које ће (на основу полуусвојених порошенковских уставних амандмана) у потпуности зависити од шефа државе.

        Уосталом, ни излазак на изборе много боље рангираног Опозиционог блокау проруском Харкову никога није уплашио. Прошло је без кривичних пријава против његових лидера Добкина и Кернеса за пуцање по „небеској стотини“. И са Свободом (уз добру вољу) могли су учинити исто то. Дакле, није ствар у изборима.

        Ствар је у борби за власт у остацима украјинске државности, али не у изборима.

        Шта смо могли да видимо у Украјини у последње време са тачке гледишта високе политике?

        У Паризу је Порошенко не само обећао Меркеловој, Оланду и Путину да неће кршити минске споразуме, већ да ће их и реализовати.

        У Паризу Порошенко није испунио задатак који му је доделила Америка, а морао је да постигне ликвидацију минског формата.

        То се није могло одрадити војним путем – Кијев није успео да изазове устанике на напад, а Европа је јасно назначила да ће офанзивне акције украјинског режима третирати као чин агресије и да ће кривицу за неуспех минских договора пребацити на Кијев, са свим пратећим последицама. Међутим, рок важења минских споразума је био ограничен на 2015. годину. То јест, 31. децембра мински формат се аутоматски поништава. Да би задовољио Вашингтон, Порошенко је требало само да сачека крај године.

        Шта је заправо Меркелова рекла Петру Алексејевичу Порошенку приликом заједничке посете Оланду није познато, али за разлику од фебруарског Минска, Порошенко се брзо сломио – није било потребно шеснаест сати, све је завршено за четири и по сата. Кијев се обавезао, да ће унети у Устав измене усаглашене са ДНР/ЛНР, да ће донети законе неопходне за спровођење минских договора, да ће објавити амнестију, а Донбас се заузврат обавезао да ће одложити изборе до марта-априла 2016. године.

        Могуће је да су Порошенко и његове „талентоване“ дипломате заиста веровали да су све обманули, јер су избори одложени, а да испуне своја обећања они никада нису ни планирали, о чему је Петр Алексејевич говорио одмах по повратку у Кијев. Међутим, испоставило се да је у Паризу Порошенко добио продужење Минска на 2016. годину. Сада ће, минимум до новозаказаних избора у Донбасу (март-април 2016.) мински формат остати неприкосновен. Још једном се испоставило да лењи кијвески извршиоци нису испунили задатке које је пред њих поставио Вашингтон.

Састанак у Минску

        Ипак, фактор времена је одувек играо одлучујућу улогу у политици. Сједињеним Државама је била потребна прилика да већ сада играју активну улогу у Украјини. За то им је била неопходна полазна тачка.

        Покушај уласка у мински формат десио се када је Кери допутовао код Путина у Сочију. Тамо су Сједињене Државе љубазно одбијене. Ако се у формат не може ући – онда се он мора уништити, а уместо њега направити нови, али сада са својим учешћем.

        Уништавање минског формата је било могуће наставком ратних дејстава. Кијев се летос спремао за то, али се није усудио услед одбијања ЕУ да да недвосмислену подршку, а и због директних најава Русије (обајвљених отворено и на свим нивоима) да одговор на прекомерну агресивност може бити ослободилачка кампања устаника на Лавов, уз много активнију војну подршку Москве, него што је то био случај до тада.

        Друга опција (сачекати истек рока важења миских споразума) сахрањена је у Паризу.

        То не значи да су САД одустале од активне игре у Украјини. Једноставно су се погоршали услови игре, а кијевски режим је поново продемонстрирао своју потпуну неспособност да спроведе задатке које пред њега поставља Вашингтон. И, сходно томе, америчка подршка режиму је практично престала.

        Амерички званичници су изненада приметили у Кијеву прикривену корупцију, па чак и неке недоследности режима у схватању класичне идеје о демократији.

        Али, главни догађај се десио на финансијском фронту. Јер, 23. септембра се изненада испоставило да наводно реструктурирани дуг Кијева није потпуно реструктуриран, а онда је влада Јацењука „замрзнула“ плаћање еврообвезница у вредности од 500 милиона долара. Кијев је био самоуверен, надајући се да ће Америка наћи неопходну суму или да ће натерати повериоце да одустану од својих потраживања.

        Састанак нормандијске четворке одржан је у Паризу 2. октобра, а већ четвртог октобра банкрот Кијева по еврообвезницама је постао свршен чин, признат од стране међународних финансијских институција, осигуравајућих друштава и рејтинг агенција.

        До краја прве недеље октобра се сазнало да ће ММФ обезбедити пренос Кијеву следеће транше кредита од пола милијарде долара тек у децембру (није сигурно да ће новац дати ни у децембру).

        Украјину су скинули са финансирања.

        Ако грубо утврдимо последице банкрота с тачке гледишта издржавања кијевског режима, његова вредност се одмах значајно повећала. Чак је украјински министар финансија Наталија Јареско изјавила да ће сада Кијеву бити потребно дупло више новца.

        А то значи да би Сједињене Државе – да су хтеле да наставе да издржавају Украјину – нашле 500 милиона долара, а не би себе довеле у ситуацију у којој је потребно да траже додатне десетине милијарди.

        Осим тога, са политичког становишта, Вашингтону је било погодније да помогне Кијеву два пута (у септембру и новембру) да плати 500 милиона долара и да дозволи банкрот једино за исплату три милијарде Русији у децембру. Овде се могло играти на карту „личног мита“ Јануковичу од „агресорске земље“ итд. Правно би ово било некоректно, али пропагандно прихватљиво, посебно за америчке политичаре који доказе „руске агресије“ налазе чак и на твитеру.

        Фактички, 23. септембра, уочи састанка у Паризу, Кијев су закачили на удицу потенцијалног банкрота. Након тога, када је Порошенко 2. октобра изгубио преговоре, већ 4. октобра банкрот је коначно легализован, а кијевски режим скинут са следовања.

        Истовремено су Сједињене Државе наставиле да Украјини испоручују оружје, па чак планирају и повећање испорука.

        Поставимо себи једноставно питање: оружје испоручују за рат, а Порошенков режим је показао потпуну неспособност у вођењу рата, и шта онда преостаје да се уради?

        Очигледно: мора се мењати режим.

        При чему је мало вероватно да ће Сједињене Државе организовати насилно смењивање председника кога су саме именовале. Било би то превише грубо.

        Американци су припремили два потеза: лишити режим новца и наставити наоружавање нациста жељних борбе. Банкрот треба драматично да погорша положај широких народних маса – које ионако имају мизеран животни стандард.

        Незадовољство је загарантовано.

        Нацисти, примивши оружје и не добивши од Порошенка команду за његову употребу – постају ударна сила која претвара потенцијалне демонстрације „празних шерпи“ у устанак „наоружаног народа“.

        Додатни аргумент за иступање нациста против Порошенка постаће његов трапав покушај да се извуче, симулирајући испуњавање минских споразума.

        У лето 2015. године, видели смо да су чак изричито антидонбасовске промене устава, само зато што је званична пропаганда била принуђена да их сервира као испуњење минских споразума, изазвале опструкцију целе нацистичке заједнице која је ишла све до постављања бомбе националних гардиста под Врховну Раду.

        Лако је претпоставити да ће наредне (чак и фејковане) акције власти у „реализацији Минска“ (а Порошенко мора да их предузме, како би Меркеловој показао своју добру вољу) изазвати још један талас нацистичке активности. Заједно са исцрпљеношћу материјалних ресурса власти и падом животног стандарда, он мора довести до свргавања Петра Алексејевича, коме преостаје само да побегне (ако буде те среће као Јанукович).

        Мислим да Порошенко схвата у каквој се ситуацији нашао (мада тешко да разуме, зашто). У таквим околностима, покушај полицијског сузбијања организованих нациста и њиховог компромитовања у очима становништва због пуцања на свету мајданску „небеску стотину“ – је логичан превентивни потез.

        Па чак је и Свобода као прва жртва, такође, потпуно логична.

        Управо Свобода и у Русији забрањени Десни Сектор (ДС) контролишу најмасовније и најорганизованије структуре нацистичких милитаната. Управо они имају своје људе у војним структурама.

        Једина разлика је у томе што је ДС нападнут од стране кијевске власти као илегална оружана формација још у пролеће-лето 2015. године. Од тада се он донекле смирио, делимично се легализујући (у СБУ). Осим тога, Десни Сектор је под директном контролом Сједињених Америчких Држава. Што значи, наредбу за његово сузбијање може издати само амбасадор Пајет, а он то неће дозволити.

        Свобода је, с друге стране, активиравши се од лета, покушавала да попуни десничарску радикалну празнину коју је ДС оставио у јавној политици. Милитанти Свободе заменили су на улицама изгубљене у времену и простору бораце ДС (иако су то вероватно – једни те исти људи, само су заставе различите).

        Наносећи по Свободи превентивни удар, Порошенко покушава да предупреди опасност од нацистичког преврата.

        Случај „небеске стотине“ компромитује радикалне вође. Осим тога, листа осумњичених се може бесконачно продужавати и не само на представнике Свободе.

        Обичне борце – „активисте“и све остале могуће је почети трпати у затворе, уништавајући на тај начин потенцијални командни кадар уличних немира.

        Хоће ли Порошенко превентивним акцијама елиминисати претњу својој власти са десне стране?

        Тешко. Он не смо да је слаб и непопуларан – већ после скидања режима са иностраног финансирања, Порошенко нема чак ни минималне материјалне ресурсе, којима је раније успевао да купи лојалност оних које није могао да на њу примора.

        Његов пад може одложити званична, недвосмислена, јавна подршка САД, али, судећи по понашању Обаме у УН, Порошенко се на њу не може превише ослонити.

        Да, и на крају крајева, чак и ако Петру Алексејевичу успе да сломи Свободу као политичка снагу, десетине хиљада до зуба наоружаних нацистичких бораца неће тек тако нестати, а њихов однос према Порошенку ће се само погоршати.

        Политичку позадину, која ће им дати обележја и лидере, они могу увек да нађу – само ако потраже.

        Превеo: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ukrajina-pred-bankrotstvom-u-kijevu-moguc-neonacisticki-prevrat

4 гласa