Први пут у 20 година, парламент Украјине је под притиском више него озбиљних околности принуђен да дирне у унитарни статус државе. Међутим, поод фирмом децентрализације земље, коју траже и велике силе преко Минска-2, Кијев покушава да реализује супротне циљеве: да по сваку цену очува централизацију, да повећа контрола над регионима и створи такав систем у којем свако изражавање неслагања може да се окарактерише као сепаратизам и моментално да се сузбија помоћу тајних служби

          Пише: Тамара ГУЗЕНКОВА

          НЕДАВНО је у Украјини прослављена 20-годишњица доношења Устава. Рекло би се да је сада право време да се оцени 20-годишњи „живот” Основног закона Украјине. Међутим, њеном посланичком корпусу није до ретроспекција. На прагу је уставна реформа, а улог је државно уређење, ма шта уређење — будућност земље.

         Први пут у 20 година, парламент је под притиском више него озбиљних околности принуђен да дирне у унитарни статус украјинске државе. Премда та тврдња није баш тачна, јер је у саставу Украјине до марта 2014. године била Аутономна република Крим, својеврсна каверна на глатком унитарном телу Украјине, са својим уставом, усвојеним 1998. године, парламентом, владом и осталим државним атрибутима.

Све то време Кијев је покушавао да учврсти своју контролу над аутономном облашћу, а Симферопољ је тежио да је се ослободи.

         Генерално, судбина украјинског устава је драматична и повремено подсећа на трилер.

         На њему је рађено у условима сукоба левице и деснице. Председник Леонид Кучма је покушавао да издејствује законодавну потврду председничког облика владавине и давање максималних овлашћења првом човеку државе. Углавном је у томе и успео, мада по цену да је јунско (1996. године) парламентарно заседање, на којем је доношен устав, трајало безмало 24 сата, током којег посланици фактички нису смели да напуштају салу и пуштени су тек када је обезбеђена потребна уставна већина од 300 гласова.

Леонид Кучма је коначно могао да се осети као пуноправни Газда Украјине.

У том облику Основни закон постојао је до 2004. године, када је током „наранџасте револуције”, још пре доласка на власт Виктора Јушченка, Врховна рада лишила председника значајног дела његових овлашћења и доделила их себи. Украјина се претворила у парламентарно-председничку републику. Како је показало време, држави и народу то није ишло у корист.

         Док је Јушченко начичкавао украјинску земљу многобројним споменицима голодомору и бавио се колекционарством раритета трипољске културе, Врховну раду су потресали скандали везани за борбу различитих група за контролу над парламентом. На крају је парламент 2007. године био распуштен, а убрзо су били одржани и нови ванредни избори који нису суштински променили однос снага у законодавном органу. Међутим, Јушченко се, ослободивши се многих обремењујућих обавеза, у пуном сјају исказао као Учитељ и Месија уркајинске нације.

         Практично одмах по седању у председничку фотељу Виктора Јануковича, 2010. године, поново је успостављен председнички облик владавине. Нови председник је вратио себи претходни обим овлашћења. Али су га непромишљене манипулације с потписивањем – непотписивањем Споразума о придруживању ЕУ коштале каријере, иметка, репутације и замало живота.

         Мени се, грешна ми душа, чини да је то био покушај да се остави траг у историји човечанства у својству човека који је увео Украјину у ЕУ.

         Искористивши политичку кризу, која је настала током евромајдана, после Јануковичевог бекства и распуштања претходне владе, Врховна рада је преузела практично сву власт и изгласала је враћање устава из 2004, а тиме и парламентарно-председничке републике.

         Тако, како показује историја, сваки нови председник сматра својом дужношћу да прилагоди себи основни закон земље.

         У том смислу ни Петар Порошенко, који је дошао на власт 2014. године, није изузетак. У све је унео одређену интригу.

         Он је одбио да учествује у игри председничко-парламентарних-председничких овлашћења и истакао је неопходност судске реформе и децентрализације власти. Истина, не зато што је тако хтео, већ је био приморан. Императив је донео оружани конфликт на југоистоку Украјине и појављивање самопроглашених Доњецке и Луганске народне републике. А инструмент принуде били су мински споразуми, где су посебно биле формулисане одредбе о спровођењу децентрализације власти, између осталог, путем доношења закона Украјине о посебном статусу ЛНР и ДНР под називом „О привременом уређењу локалне самоуправе у појединим општинама Доњецке и Луганске области”.

         Услед тога на свет су дошли: нацрт закона од 16. септембра 2014. године бр. 5081 „О посебном уређењу локалне самоуправе у појединим општинама Доњецке и Луганске област” и нацрт закона од 1. јула 2015. године бр. 2217а „О изменама Устава у делу о децентрализацији”.

         Ти законски предлози су доступни јавности на сајту Врховне Раде, и свако може с њима да се упозна, што смо и ми учинили.

         Приметићу да је компаративна анализа различитих текстова — поменутих законских предлога, важећег устава, важећих украјинских закона о локалној самоуправи, о заштити уставног уређења и многих других — заузела стотинак страница. И довела до следећег главног закључка: кампања припремања и подношења законских иницијатива везаних за децентрализацију је заправо маневар за одвлачење пажње и нема ничег заједничког са стварном децентрализацијом.

         Притом, она има управо супротне циљеве: да се по сваку цену очува централизација, повећа контрола над регионима, створи такав систем у којем свако изражавање неслагања може да се окарактерише као сепаратизам и моментално да се сузбија од стране тајних служби уз подршку и под патронатом „префеката”.

         Тако је садашња варијанта децентрализације заправо сценарио неоцентрализације.

         С тим у вези поставља се нимало реторичко питање: шта чека украјински устав током мандата следећег председника?

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ukrajina-pred-svojim-rubikonom-sa-druge%20strane-je-federalizovana-neizvesnost

1 глас