• неуспех у овом тренутку разара амерички пројекат Мајдан 2.0 много брже и ефикасније од било какве борбе. Јер, управо је Минск-2 створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације САД које никакво „после“ за Нову Украјину нису предвиделе
  • Елеганција и дубоко значење Минска-2 је видљиво у томе што се, потписавши његове услове, Кијев нашао у ситуацији да од њега самоубилачке политичке реформе захтева сама Европа, а не Москва
  • Кијев је коначно прокоцкао сво поверење и протраћио све расположиве кредите. Истовремено је довео земљу на ивицу банкрота. И не само до банкрота, већ до кризе која се може решити само распадом Украјине као јединствене државе
  • Фактички, ситуација је таква да је Русија у Украјини стратешки већ победила САД. Ситуација је као после пораза нацистичке војске у Стаљинграду. Тада је било потребно још годину и по дана напорних борби до истицања Заставе Победе над Рајхстагом. Након капитуалције Паулуса, постало је јасно да „Фриц више није оно што је био“ и да су Победа и освајање Берлина постали – само питање времена

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

        ВЕЛИКО се обично најбоље види из далека.

        Овај закон је универзалан, како у архитектури и привреди, тако и у политици. Посебно у политици, јер само кроз анализу последица, може се разумети степен исправности или погрешности раније донетих одлука. Нарочито оних великих, као што је глобална геополитичка конфронтација.

        Украјина у том смислу, није изузетак. Сада, када је ситуација у земљи постала јаснија, право је време проверити – до чега је довео споразум, сада познат као Минск-2.

        Споразуми постигнути у фебруару у Минску успели су заиста да зауставе рат у Донбасу. Нису га прекинули, јер такав озбиљан сукоб се не може једноставно прекинути неким споразумом. Међутим, мора се признати да у последња четири месеца на првој линији фронта постоје само локализовани сукоби, који се по обиму и величини ангажованих средстава ни у ком случају не могу поредити са операцијама украјинске армије у зони „антитерористичке операције“ током лета-јесени 2014. године.

        Главна ствар је да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије, што је, наравно, добро само по себи.

        Не мање важна је и чињеница да је стабилизација фронта коначно омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало прошлог лета, тренутна војно-политичка ситуација у Новоросији је видно боља од неизвесности која је постојала до пре само шест месеци.

        Уосталом, и то што „устаницима није дозвољено да заузму Мариупољ“, такође се показало као веома исправан и визионарски потез. Његов прелазак у руке ЛНР и ДНР не би довео до пораза кијевске хунте. Али, зато би и на онако не превише снажна леђа Новоросије, био бачен још један милионски град – који захтева снабдевање, а који би био изложен, као и Доњецк, артиљеријском гранатирању од стране украјинске армије.

        За његову одбрану би морао бити издвојен велики део, још увек прилично мале, армије Новорусије. Нема сумње, освајање тако великог град у југоисточној Украјини на почетку би, наравно, изазвало панику у редовима оружаних снага Украјине и распад целог јужног крила фронта. Али, прерастање овог локалног успеха у глобалну стратешку офанзиву „на Кијев“ дефинитивно не би било могуће.

        Тај би задатак био несразмеран са снагама којима ЛНР и ДНР располажу. Али, зато би се Кијеву указала лепа, и што је важније, много лакше остварива прилика, него покушај да поврати Доњецки аеродром. Наиме – појавила би се шанса да између Доњецка и Мариупоља пробију фронт, успоставе коридор до руске границе и потпуно одсеку мриупољску групу од главних снага.

        Постоје сви разлози да се верује да је за такву операцију украјинска војска била сасвим способна. За то би морала да напредује тек педесетак километара. У случају успеха (чија се вероватноћа процењује као висока), то је могло озбиљно променити целу политичку ситуацију у Украјини. Чак и ситуацију изван Украјине.

        То би могла да буде кап која је прелила чашу, у смислу – позиције држава NATO-а по питању почетка испоруке Кијеву војне помоћи великих размера. Трупе не би слале ни при каквим околностима, али обим испорука оружја би био много значајнији.

        Могло је да буде, али није. Мислим, пре свега, зато што је Москва ову могућност правовремено добро проценила.

        Међутим, много важније од војних су политичке последице споразума „Другог Минска“.

        Данас је потпуни економски неуспех кијевске хунте већ очигледан. Управо тај неуспех у овом тренутку разара амерички пројекат Мајдан 2.0 много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск-2 створио услове, да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава, које никакво „после“ за Нову Украјину нису предвиделе.

        У суштини, САД су покушале да изведу једноставан и елегантан мат у три потеза.

        Фебруарски преврат 2014. године. Шах.

        Русија заостаје у темпу и приморана је да парира у форми изјава „Руси своје не остављају“. Кијев подиже војску на Донбас, пролива се руска крв. Шах.

        Русија инстинктивно покреће војску на Украјину и победничким темпом стиже до Кијева. Хунта је поражена. САД масовно оптужују Москву за окупацију независне државе и још за то да су управо руски тенкови својим гусеницама срушили украјинско економско чудо које би наводно „сигурно наступило да није било очигледне и варварске агресије Московљана“.То би значило, прво, да смо директно укључени у грађански рат који се никаквим тенковима не може решити, друго, да Сједињене Државе лако убеђују Европску унију да у потпуности прекине све везе са агресором. Шах-мат.

        У том тренутку питање би економске неликвидности Украјине било само академско, без обзира на основане аргументе с наше стране. Зато што у Вашингтону нико никакве економске успехе од Кијева и није очекивао. Претпостављало се да ће за оних пар месеци, док руска моторизована пешадија не заузме Кијев, они имати довољно сопствених ресурса. У најгорем случају, ММФ би им „добацио“ још пет милијарди које би касније враћала Русија као наследник Украјине.

        То је, дакле, водило једноставној политичкој формули.

        Да ли је исправан или не био фебруарски Мајдан постало би неважно. Русија је окупирала Украјину, због тога о њој можете говрити шта вам је воља. Она ће у сваком случају заувек бити у позицији да се правда. Украјине нема. Али, зато има херојске слике о борцима за њену независност, веома атрактивне за значајан део њеног становништва.

        Да ли би после тога борба са бандеровским подземљем била већих размера – питање је о којем би могло да се расправља, али да би је било у овом или оном облику – било би је сигурно.

        То би дало обилну храну за надувавање теме „Руси убијају Украјинце“. На тај начин створила би се одлична полуга за слабљење унутрашњег националног јединство унутар Руске Федерације.

        „Сигуран план“ је у потпуности прецртан управо условима договора Минск-2. Ти услови су зауставили активну фазу рат, чак и по цену његовог замрзавања. Уместо планиране прелепе ритуалне смрти, за живот неспособни Кијев је сада принуђен да живи… и самим тим све више и више јасно показује своју економску и политичку неспособност.

        Чак не показује толико нама колико Европљанима. Нама је то било јасно од самог почетка. Али, у ЕУ су тад у „демократски европски избор Украјине“ још увек веровали. Толико снажно  да су и одмах увели, по себе погибељне, антируске санкције на захтев САД, и обећали више од педесет милијарди хитне економске помоћи, па чак и били спремни да почну снабдевање Украијне западним оружјем.

        Тек је очигледна прогресирајућа неадекватност одлука и акција украјинских власти постала добар хладан туш по европским главама. И то не један. Да је један – њега би могли и да не примећују или барем да пристојно објасне. Али, када Кијев константно пада у бару, плус доследно демонстрира своју органску неспособност да реализује било какве демократске реформе, уз то расипајући и пљачкајући добијене милијарде помоћи фантастичном брзином.

„Минск-2“

        Глупост даље подршке постепено је почела да допире чак и до тотално русофобског дела европске елите.

        А то је омогућио управо споразум Минск-2. Посебно његова, четврта, осма, једанаеста и дванаеста тачака, које јасно пребацују на Кијев конкретну одговорност за решавање конфликта, углавном политичког карактера.

        Минск-2 је извео Русију изван конфронтације, признајући Москви статус посматрача, али не и учесника. А Француска и Немачка су у име Европске уније ову ситуацију признале. Чак су на себе преузеле одговорност за резултате. Штавише, Москва се испоставила као посматрач за ЛНР и ДНР а ЕУ – за Кијев.

        Дакле, сва кијевска кривица истовремено постаје и кривица Европе. И то таква да се не може игнорисати, чак ни лицемерно.

        А док су стране размењивале разна политичка саопштења и санкционе ударе, Кијев је коначно прокоцкао сво поверење и протраћио све расположиве кредите. Истовремено потпуно дискредитујући све јавне институције и растурајући све формиране, укључујући и оне од америчког руководства, политичке структуре.

        Истовремено је довео земљу на ивицу банкрота.

        И не само до банкрота, већ до кризе, која се може решити само распадом Украјине као јединствене државе.

        Распад ће се он десити не само гарантовано, већ и веома брзо. Данас врло сумњиво изгледа и перспектива да данашња Украјина дочека и крај 2015. године. Предвидљивост и неминовност таквог исхода је очигледна свима.

        Елеганција и дубоко значење Минска-2 је видљиво у томе што се, потписавши његове услове, Кијев нашао у ситуацији да од њега самоубилачке политичке реформе захтева сама Европа, а не Москва.

        Москву још некако и може да игнорише, али Брисел, Берлин и Париз – не може. И, што се више Кијев труди, што гласније покушава да покаже свој понос, што више он сумња у то колико суNATO и ЕУ „достојни да би им Украјина приступила“, све више одбија од себе једине савезнике. Јер, ако је Европској инији Украјина још колико-толико потребна, чак и са резервом, само због присуства магистралних гасовода, она свом спољном контролору – САД – више уопште није потребна.

        Вашингтон неће послати војску да заштити Украјину, неће испоручити тенкове и авионе и не жели да издвоји свој новац. Укратко, можемо јасно је да се Кијев већ критично посвађао са ЕУ, а САД већ траже излазну стратегију из украјинског пројекта.

        Иако Америка још није оставла наду да некако преокрене ситуацију, и тако баци Украјинце под гусенице руских тенкова. Али, осим чисто пиар-потеза претњом Придњестровљу – вашингтонски стратези ништа друго нису могли да смисле.

        А све ово је непосредан резултат врло успешног Минска-2. Не могу да кажем да ли стварно постоји Путинов лукави план, али да руско руководство има прилично јасну слику о свему шта се дешава и прецизну стратегију деловања – то је више него јасно. Као што је очигледно, и то, да та стратегија доноси позитивне резултате. И то у више праваца.

        Фактички, ситуација је таква да је Русија у Украјини стратешки већ победила САД. Ситуација је слична оној после пораза нацистичке војске у Стаљинграду.

        Тада је било потребно још годину и по дана напорних борби до истицања Заставе Победе над Рајхстагом.

        Али, како су тада ветерани приметили – одмах након капитулације Паулуса постало је јасно „да Фриц више није оно што је био“ и да су Победа и освајање Берлина постали – само питање времена.

        Превод: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ukrajina-se-moze-raspasti-kao-drzava-vec-do-kraja-ove-godine

10 гласовa