СУДЕЋИ по информацијама које добијамо, Оружане снаге Украјине активно се припремају за почетак нове велике операције против двеју република Донбаса.

        Са полигона и из центара за обуку, у источном правцу крећу се обучене резерве, на граници се регуларне армијске јединице повлаче у позадину а замењују их територијални батаљони, чиме се ослобађају снаге за концентрисање ударних групација.

        Украјина је одавно повукла са места за складиштење, дефинисаних минским споразумима, артиљеријске системе калибра од 100 и више милиметара, и практично се сви већ налазе у зони од 10 километара, што се мисија ОЕБС својски труди да не види.

        Формирају се четири снажне ударне групације. Прва – на линији између Станице Луганске и Бахмутке, друга – око Јасиновате, где су обновљене и воде се интензивне борбе, трећа – поред Широкина, а четврта – у околини Мариупоља.

        Управници болница у „зони антитерористичке операције“ добили су наређење да максимално ослободе смештајне капацитете и да не примају чак ни болеснике предвиђене за лечење, да обезбеде максималну количину завоја и анестетика.

        Гранатирање територије Донбаса и пограничне чарке су свакодневна појава. Украјина је неприметно, кршећи све договоре, заузела такозвану „сиву зону“, линију раздвајања која је дефинисана минским споразумима. И данас се тамо фактички воде свакодневне борбе, у којима обе стране трпе озбиљне губитке.

        Зато када процењујемо ризик од ескалирања сукоба, треба да одговоримо само на питање – да ли је Кијев спреман да донесе такву политичку одлуку?

        Данас је све очигледније да украјинско руководство упада у цајтнот. С једне стране, стрпљење Запада и његова беспоговорна подршка Кијеву очигледно су на измаку. „Медени месец“ Украјине и Запада су одавно прошлост!

        Запад све више иритира неспособност Кијева да постиже договоре, његово категоричко одбијање да спроводи стварне економске реформе и бори се против корупције, као и бесконачно тражење кредита, који нестају у џеповима олигарха кудикамо брже него за мандата претходног председника Виктора Јануковича.

        При томе је сам Кијев све разочаранији и оптерећенији минским споразумима. А да их спроводи у потпуности – просто није способан – то подразумева тако дубоке политичке реформе, које ће у потпуности преформатирати данашњу унитарну Украјину и задати фатални ударац плановима за прављење нацистичког раја у Украјини. Кијев на то не може и неће да пристане!

        У том контексту, Порошенко и његова „партија рата“ долазе у опасно искушење да „прескоче“ Минск помоћу нове војне авантуре.

        Нова активна фаза рата аутоматски ће поништити сва документа потписана пре годину дана. Штавише, Кијев би ослобађањем од „Минска“ могао да започне нови преговарачки процес, али већ под новим условима – избацивши из њега неповољне тачке.

        У том плану је најважније добро инсценирати „казус бели“ – повод за почетак рата, тј. пребацити сву кривицу на донбаске републике и Москву.

        Други најважнији услов плана ће бити локализација сукоба у границама Донбаса – све до тренутка док се у сукоб поново не умеша Запад, који ће поново бити принуђен да спасава кијевски режим и свом својом дипломатском снагом да притисне Русију. Управо за обезбеђивање тог услова Кијеву је потребна снажна војна групација у Донбасу, која својом крвљу треба да плати скок Кијева у нову реалност.

        Зато се садашња ситуација може окарактерисати као – предолујна.

        Кијев свим силама покушава да издејствује да се Запад помири са мишљу о принципијелној неспроводивости Минских споразума и са тиме да су дани „Минска 2“ одбројани.

        Изнад Донбаса се све јасније навлаче црни облаци нове војне олује…

Прочитај без интернета:
1 глас