Артјом Горјачкин  

У Кијеву су почели да се дешавају процеси који на крају крајева могу да доведу ако ни до чега другог, оно  бар до појаве приватних војних структура. А ако не то, онда могу довести чак до појаве легиона дресираних најамника различитих националности који ће бити спремни да преко уговора  изврше било какав задатак које би им  дала  држава или транснационална компанија.

Новопечени саветник главнокомандујућег оружаним снагама Украјине и један од вођа „Десног сектора“ Дмитриј Јарош је изјавио да као народни посланик он припрема пројекат закона  о приватним војним компанијама: „Људи који   се кући из рата не врате чистог ума могу да се искористе у врло различитим равнима… У ствари онима,  којима се баве приватне војне компаније. То ће омогућити и да многи људи добију посао, и да у држави дође до стабилности“.

Све у свему, Јарош је доказао да га нису тек тако позвали да буде саветник. Дух времена и  мирис тог времена он осећа много боље него када седи у Генерал-штабу.

У принципу, најамништво међу становништвом савремене Украјине има традицију у далекој прошлости,  чак –  уколико се баш жели – може се правити  хиљадугодишња прича.

Арапски извори помињу флоту „руса“ која је заједно са хазарским царем оријентационо 912.године уништила територију савременог Азербајџана. После поделе освојеног, наручиоци су „русе“ издали  и они су уништени. Пример није баш згодан, али је први који је у писаном облику.

Чак и случај са козацима (који су учествовали у бици за француски Денкерк), популаран у савременим украјинским уџбеницима историје,  у ствари би био не толико доказ  великодушности степних витезова колико сведочење о обичном најамничком односу.

Уосталом, регистровано козачко друштво  у које су тежили да уђу и „сечевики“ (козаци  који су припадали кубањским козацима) није било ништа новије од оне исте негдашње легалне војне кампање која је била уз двор пољског краља. А у Сечи, за разлику од прастарих становника Гетманшчине, често су свргавали атамане који нису могли да козацима обезбеде „наруџбине“.

Јачањем државе као институције најамништво је постало кривично кажњиво.  Али кога би то зауставило? Десног секторовца Александра Музичка („Саша Бели“) који је у сукобу са милицијом погинуо 2014.године, који је ратовао у Чеченији, и вођу УНА-УНСО Дмитрија  Корчинског који је са саборцима прошао Абхазију и Придњестровље?

А колико је тек било задовољства код украјинских војника док су се уписивали у миротворне снаге (за Косово, Сијера-Леоне, Либерију, Конго)  или док су ишли да служе у Ираку, како је то било у време председника Кучме! Осим стимуланса због веће плате, путовање у Африку, на Балкан или Блиски Исток се сматра и за етапу у каријери.

Јарош добро осећа да време државног монопола  преко снаге пролази. Посебно на територији све слабије државе Украјине. Све је лошије у односу на  мобилност  и ефикасност усијаних глава, добровољаца, волонтера. Ови последњи су спасили кијевску власт од потпуног уништења у Донбасу. Управо они сада представљају лидерски  део друштва.

Ми не живимо у 10.веку. Оно чиме су се у 10.веку бавили „руси“ сада се у потпуно цивилизованом облику  баве међународне фирме за  заштиту и војне компаније. У медијима их често називају „приватне армије“. Потпуно легално, закључујући уговоре са владама они испуњавају не само чисто војне задатке, већ и оне за које је срамотно да се баве државе. Нешто слично америчкој Academi која је у своје време   баш добро загадила Ирак (у то време је она још носила назив Blackwater).

Потреба да се пише пројекат закона о приватним војним компанијама се аргументује бригом о борцима који су се вратили са фронта. Међутим, дозвола да се у алтернативне државне оружане формације мобилишу цивили  ће у суштини значити прављење легалне понуде. Не само за унутрашње потребе, не само за заштиту  цевовода или НПЗ, већ и за јуриш на Данкерк, поход на Каспијску регију или операције у Месопотомији.  Са таквим предузећима ће бити примерено да се  бави било која регионална и глобална структура.

При том та тенденција није ограничена Украјином или уопште постсовјетским простором. Као добровољци  са обе стране АТО у Украјини се боре практично сви који желе: Пољаци, Срби, Швеђани…

Тако треба да се посматра овај тренд, не полазећи при том од рата у Добасу. То је објективни процес до кога долази на доста ширем простору  него што је то исток Украјине. У њега је укључена маса људи са читавог континента, а појмови држављанства  или националног кривичног права губе свој значај и постепено прелазе  у архаизме. И мада, како то мисли А.Васерман, корпорације неће успети да постану алтернатива за државу, оне ипак не  престају  да то и покушавају. И ЧВК, тј. приватне војне компаније  сличне Јарошевим легионима,  представљаће један од инструмената корпоратократије.

Рекло би се да је Украјина нашла своје место у глобалној подели рада.

—————————-

Превод са руског:

www.odnako.org/blogs/ukrainskiy-legion-postavka-nayomnikov-dlya-gryaznih-del-kak-sledstvie-evropeyskogo-vibora/

3 гласa