ВЛАСТ У КИЈЕВУ СВЕ ЗАСНИВА НА ПРОСТОЈ ФОРМУЛИ „УКРАЈИНА НИЈЕ РУСИЈА“, АЛИ НИШТА ТУ НИЈЕ ПРОСТО

Пише: Алексеј АНПИЛОГОВ

  • Леонид Кучма, други по реду председник Украјине, посветио је знатан део свог живота писању књиге „изузетног“ наслова „Украјина није Русија“. Али, та књиге је у оригиналу написана на руском језику, а затим преведена на украјински: за Леонида Даниловича матерњи језик био је руски, он чак и псује на чистом руском језику
  • Када украјински писац, украјински државник и композитор, када украјинска држава или друштво уклоне све руско, све своје и исконско – онда им не остаје ништа. Зато морају да са муком формулишу мисли, да заобилазе 95% властите прошлости, да се баве константном самоцензуром и двомишљем
  • Када се уклони све руско – одједном се показује да у Украјини остају прљава колиба, ограда и весела крмача која чека да је закољу у задњем дворишту, остају познате украјинске песме, хлеб, со и маст – и све то у виду некакве сурогат-културе
  • Мој отац је са Кучмом завршио исти факултет у Дњепропетровску. Зато могу да му поручим: Лежите и даље у вашој државној черниговској викендици, на вашем вољеном украјинском ђубришту – и грокћите и даље. Ви сте достојни свог Олимпа

        МИТ око кога се врти идеја изградње „независне Украјине“ јесте мит у коме фокус није на изградњи нечег свога већ на максималном уништењу нечег наводно туђег – руског. Тај мит гласи – „Украјина није Русија“.

        Врховна Рада Украјине је 19. маја у оквиру закона о декомунизацији преименовала град Дњепропетровск у Дњепар.

        Леонид Данилович Кучма, други по реду председник Украјине са којим је мој отац завршио Дњепропетровски државни универзитет на 300-ту годишњицу уједињења Украјине и Русије, посветио је знатан део свог живота писању књиге „изузетног“ наслова „Украјина није Русија“.

        Оно што је посебно карактеристично, ова књиге је у оригиналу написана на руском језику, а затим преведена на украјински: за Леонида Даниловича матерњи језик био је руски, чак и на чувеним „Маљниченковим тракама“ други украјински председник псује на чистом руском језику.

        И управо ова максима „Украјина није Русија“ је и била положена у темеље тзв. украјинског интегралног национализма. Ову доктрину често покушавају да снизе на ниво бандеровштине – али то није сасвим тачно.

        Степан Бандера је градио своју „бандеровштину“, једноставно екстремно сужавајући на Западну Украјину доктрину „украјинског интегралног национализма“, коју је први пут у народ увео Дмитриј Донцов, Рус, родом из јужноруског града Мелитопоља.

                У основи те доктрине је – супротстављање расе или нације неких, врло произвољно одређених, „белих господара“, неким, исто тако произвољно одређеним, „црним смрадовима“, и, наравно, гурање свих представника некада јединственог руског народа у ове две вештачке групације – „исправних“ (Украјинаца) и једнако „неисправних“ Москаља.

        Сам Донцов је јасно назвао овај приступ „политичким сепаратизмом“, говорећи: „Није актуелан слоган самосталности. Актуелнији, реалнији и брже остварив је слоган одвајања од Русије, уништењем сваке везе са њом“.

        Управо у овој логици су данас принуђени да делују украјински националисти. У ствари, они морају да креирају украјински национални мит искључиво по рецепту Донцова, потпуно уништавајући и одвајајући Украјину од Русије, али у исто време – не стварајући ништа уместо тога. Чак ни некакав безвредан и разводњен сурогат.

        Остаје само насељени простор на којем нема ни културе, ни друштва, ни морала, а гори само бакља „Украјина није Русија“.

        Стриктно говорећи, то се увек у историји догађа када се не узимају у обзир реални, објективни симболи, који су формирани у самој историји народа, већ се на заставу подижу неки информациони фантоми који нису превише препознатљиви ни популацији Москве, Санкт-Петербурга, Кијева, Одесе, Дњепропетровска – а уздижу се у ранг апсолута.

        Наравно, становници побројаних градова имају минималне разлике – неко „гекает“ неко „окает“, али то, што у оквиру нормалног живота не би било ништа више од карактеристичне појаве која не утиче ни на шта значајно, у случају примене доктрине „интегралног национализма“ максимално се подиже и апсолутизује.

        – Ми смо бољи од других, који нам нису ни слични.

        – А чиме се то разликују?

        – Па, тиме… Москаље на гране, слава Украјини!

        Ово је, генерално, укорењено у самој људској природи. Ниједан човек нема ништа против да себе сматра бољим од другог, макар само по свом мишљењу. Њему је за то довољно да се једноставно пореди са себи сличнима, стално тражећи разлоге за „супериорност“. Чак и измишљену, али у своју корист.

        Међутим, када се то уграђује у основе државног мита, још када га користи исти народ, онда то изгледа јадно и патетично. Долази се до тога да желе да одсеку сами себи ноге, руке, а да као „особеност“ оставе само прст у носу. Само да би се разликовали.

        Управо тако је створен мит око кога се врти идеја изградње „независне Украјине“, мит у коме се главни фокус ставља на максимално уништење нечег наводно туђег, руског. То је мит – „Украјина није Русија“.

        Овај мит „Украјина није Русија“ је врло јасно видљив у свим акцијама украјинских власти – било да су оне условно проруске или прозападне.

        Шта је проблем са овим митом?

        У моменту када сваки украјински писац, сваки украјински државник, композитор, сваки уметник, украјинска држава или друштво покушавају да уклоне из разматрања све руско, све своје, исконско – онда им не остаје ништа.

        Мора да се говори на волапику, с муком да се формулишу мисли, да се заобилази 95% властите прошлости, морају да се баве константном самоцензуром и двомишљем.

        Што се тиче мог родног града Днепропетровска, није никаква тајна да је почетком двадесетог века добио прилично компликовано име. Њега су и у прошлости често скраћивали на „Дњепар“, чему су, уосталом, мештани потпуно лојални.

        Међутим, једна ствар је – поједностављивање говора, а сасвим друга – име града. На крају кајева, онда је неопходно и „Чељабу“ (скраћеница од Чељабинск) и „Владик“ (Владивосток), и „Јебург“ (Јекатеринбург) ставити на карту!

        Уосталом, реална, а не измишљена, историја именовања мог града је позната свима. До тренутка када су совјетске власти преименовале град у Дњепропетровск – он се звао Јекатеринослав. Постојао је и трећи назив. У тренутку, када се цар Павле борио са својом крунисаном мајком Јекатерином – он је преименовао тадашњи Јекатеринослав у Новоросијск. Дакле, ако им се наслеђе Јекатерине није свиђало, могли су га назвати и Новоросијск.

        То јест, нови конструктори Украјине која није Русија имали су избор између три историјска имена. Али, ствар није у митским комунистима или империјалистима. Уништава са свако сећање, свака веза са Русијом.

        Постојала је могућност преименовања без преименовања: постојао је совјетски Дњепропетровск, а сада ће он бити Дњепропетровск у част апостола Петра. Управо такав предлог Врховној Ради је упутила локална власт, која општи са народом, и преправља путоказе.

        Али, садашњи „кијани“ из митског града „Кијева“ сагласни су на све – само ако се прате маскиме критичног брисање свега руског.

        Комсомољск желе да преименују или у Козачки Стан, или у Горишни Плавни, што више приличи неком селу. Игнорише се чињеница да су локалне власти покушале да прикажу Комсомољск користећи одређене скраћенице.

        Компликовано је и са Кировоградом. Киров, иако се није „прославио“ неким злочином, ипак не одговара. Међутим, преименовање у Јелисаветград изазвало је забринутост међу оним украјинским политичарима, који тврде да и познато име Јелисавета има неки империјалистички контекст, тако да ће град назвати неком речју, како се звало неко село на том месту.

        Наравно, то изазива огорчење становника. Протествују чак и становници Андрејевке у Лавовском региону, коју желе назвати Мармузович. И разумем их – идиоте и будале нигде не воле.

        Ово је главни проблем сваке украјинске иницијативе а нарочито целокупног украјинског мита.

        У тренутку, када рашчланите на елементе руску историју, руски језик, руску културу – одједном се показује да на том месту остаје масна колиба, ограда и весела крмача која чека да је закољу у задњем дворишту, остају познате украјинске песме, хлеб, со и маст – и све то у виду некакве сурогат-културе. А све што преостане (и одмах се проглашава) царским, совјетским, кацапским, москаљским и добија неке друге етикете, које се одмах вешају на свако достигнуће оних људи који су у ствари изградили Украјину.

        Наравно, такво стање омогућава садашњим политичким пигмејима некакво осећање, ако не безбедности, онда барем неке самоузвишености, на виртуелном Олимпу, који у ствари не изгледа као грчка планина, већ као брдо балеге усред велике руске прошлости, коју су сами уништили, и срамотног и бедног украјинског мита.

        Ах да, Леониде Даниловичу, отац ми је једном рекао да сте му у преферансу остали дужни 100 „пререформских“ рубаља. Совјетских, чак „стаљинских“, а не деноминираних хрушчовских. Сума је, колико сам схватио, мала – јер сте током свог председавања разорили и опљачкали много више.

        Али, кажу, карташке дугове увек треба вратити. Као што би требало вратити дуг оном граду који вам је дао образовање и довео вас међу људе, који су вам у раним 1990-им предали на пљачку најбогатију фабрику ракета, захваљујући чему сте прикупили новац за своју прву председничку кампању. Фабрику, која је одавно мртав у новој, „независној“ Украјини.

        Али ви сте се, по свему судећи, прикључили истим оним свињама које су преименовале мој град, а улицу Јарослава Галана у Одеси прогласиле за Улицу Романа Шухевича.

        Зато лежите и даље у вашој државној черниговској викендици, на вашем вољеном украјинском ђубришту – и грокћите и даље. Ви сте достојни свог Олимпа.

        Превео: Срђан Ђорђевић

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ukrajinski-mit-je-brdo-balege-usred-velike-ruske-proslosti

Прочитај без интернета:
6 гласовa