• Нацистичка држава мора да дозволи представницима „више расе“ да не само политички гуше представнике „ниже расе“, већ и да економски живе на њихов рачун, то јест да их банално пљачкају
  • Проблем нацизма је у томе што он не може да постоји, ако не убија ради прерасподеле ресурса. И није важно, где он убија – у својој земљи или ван ње. Врло брзо многима (земљама и народима или грађанима властите земље) постаје јасно, да је уништење тоталитарне нацистичке државности једина гаранција властитог преживљавања
  • Украјински нацисти су брзо схватили да их пљачкање у Донбасу скупо кошта – могуће је не вратити се кући. Због тога сада „хероји“ и „патриоте“ Украјине пљачкају мирно становништво у дубокој позадини, укључујући Кијев и чак своју Галицију. То значи да је отпочео процес самопрождирања нацистичког режима. Када нема „туђих“, морају да се означе „туђи“ међу „својима“
  • Али, пошто се ништа не производи, већ се само масовно краде, ресурси почињу да се исцрпљују вртоглавом брзином, и потребан је све већи број „туђих“ како би се издржавао све мањи број „својих“. На крају ће „својих“ постати тако мало, а њихови апетити су велики, да ће чак и напола уништено друштво почети схвата да је једноставније побити „надљуде“ и преживети, док они нису убили тебе и нису умрли на твом лешу       
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        НАЧИН организације власти и методи управљања, које примењују тоталитарни режими, слични су и не зависе од идеолошких нијанси.

        Независно од тога, ко конкретно контролише власт, ако се режим одлучи за праву једнопартијску државу, гушећи алтернативне тачке гледишта, неминовно је доношење одређених одлука, од „привремених“ административних ограничења слободе говора, до физичког уништења, не само представника алтернативних гледишта, већ и чланова властите партије.

        Нису сви режими, који су склони тоталитаризму, прошли тај пут до краја, али у томе нема њихове кривице – неки једноставно нису стигли, јер су имали на располагању сувише кратко историјско време.

        Сада велики део опозиционих представника руске либералне политичке групације јавно подржава методе, који се примењују према политичким опонентима на Украјини, одбијајући да признају да је тамо власт освојена помоћу оружаног преврата, „не примећујући“ њену сарадњу, а сада већ и зависност од нацистичких оружаних банди и поричући чињеницу да је та власт започела грађански рат против једног дела властитог народа.

        Испоставља се – ако би садашњи опозиционари успели да сачувају власт у Русији, или да је поново освоје – да би користили исте такве методе борбе против политичких противника, као и кијевски режим. Већина њих су искрени либерали-западњаци и они сигурно не подржавају ни бандеровску (делимично) ни нацистичку (у целини) идеологију. Када их политички опоненти називају фашистима, они имају у виду управо потенцијалне методе управљања, али не и идеологију.

        На сличан начин су сами либерали-западњаци називали „мрко-црвеним“ касносовјетске и постсовјетске комунисте. У том случају они су такође имали у виду терор усмерен против политичких опонената као метод владавине, али никако идеолошку блискост.

        Са тачке гледишта идеологије, Стаљинов СССР је био потпун антипод нацистичкој Немачкој.

        Од настанка човечанства до наших дана, тоталитарна држава, која терористичким методама осваја монополски положај идеологије владајуће класе, исти је такав познати и распрострањени метод организације власти, као демократија, олигархија, монархија.

        Шта више, монархија може да буде демократска, олигархијска и тоталитарна, у зависности од личности монарха и од политичких традиција конкретног друштва. Исто тако тоталитарно може да буде друштво у коме власт формално остварују демократске институтуције.

        Подељене извршна, законодавна и судска власт, такође могу да буду спојене једном идеологијом.

        У Трећем рајху и у СССР једна идеологија се обезбеђивала партијском контролом, али она, у принципу, може да се постигне и за рачун ауторитета лидера (као у Либији при Гадафију), или групном солидарношћу дела друштва, који контролише институције власти (као у ЈАР при режиму апартхејда).

        У савременој ЕУ, идеолошку монолитност обезбеђује апстракција коју називају јавним мњењем, која представља мишљење већине власника и топ-менаџера медија, а у ствари које само преноси друштву мишљење оног истог викторијанског салона, који сакупља џет-сет владајуће класе.

        Од тоталитаризма могу да пате сви. Разлика је само у томе, што је за већину друштава, и већину система, организација власти путем тоталитаризма – болест и перверзија, реакција на неке нерешене унутарполитичке проблеме. Притом тоталитаризам може да остане основа државног система довољно дуго и, у неким случајевима чак да игра суштинску улогу у условима увођења реформи.

        У свим случајевима, сем једног. При чему, тај једини случај не предвиђа никакву другачију организацију власти, сем тоталитаризма. И тај једини случај обезбеђује или брзи прелазак ка деградацији друштва, или доводи до неограничене спољне агресије, која исто тако брзо руши државност. Говори се о радикално-националистичком тоталитаризму, о нацизму.

        Као прво, зашто је тоталитаризам једино прихватљив облик за радикални национализам?

        Зато што радикални национализам диктира апсурдну идеју приоритета једне нације већ самим фактом њеног постојања. Управо због тога радикално-националистички режими непрекидно траже доказе древности властите нације, њеног постојања још у праисторијско доба, а такође и њене просветитељске улоге у људској историји.

        Радикални национализам исповеда не грађански принцип, већ принцип крви. То јест чак његови следбеници друге националности не могу да се интегришу у нацистичко друштво. Они ће сви бити људи ниже врсте „унтерменши“, чије постојање (у статусу који се не мења од рођења) захтева идеја нације „натчовека“ – иберменша, у којој је сваки кујунџија – „натчовек“ за главу виши од академика – „недочовека“, који није имао срећу да се роди као члан господске нације.

        Као што видимо, дата идеологија је усмерена на маргиналне слојеве. Њу ће увек подржати људи, који осећају своју ограниченост, неспособност да на адекватан начин конкуришу у традиционалном друштву. Јер, баш та идеологија не захтева умеће да се напорно ради, нити поседовање ма каквог талента. Треба се само родити као члан господске нације.

        Али, сама чињеница срећног рођења захтева материјалну потврду. У складу са тим, нацистичка држава мора да дозволи представницима „више расе“ да не само политички гуше представнике „ниже расе“, већ и да економски живе на њихов рачун, то јест да их банално пљачкају.

        Ево ту наступа оно друго. Ако је „нација господе“ сачињена од интелектуално неспособних маргиналаца-нерадника, који се необуздано поносе поседовањем хромозома, тада ће енергија таквог друштва бити усмерена, не на стварање, већ на потврђивање свог господства (научна истраживања, која потврђују древност ala „Христос је био Украјинац“, бесмислени архитектонски пројекти који пате од мегаломаније итд.). Најпрестижнији и најтраженији ће постати радови научника, песника, уметника итд., који величају нацију.

        Продуктивне снаге и таленат почињу брзо да се преливају из сфере реалне економике у сферу производње „импозантних“ легенди. Друштво губи способност да обезбеђује нарасле материјалне потребе „нације господе“ на рачун властите економије.

        Овде долази и оно треће. Најједноставнији излаз је приморати „људе ниже врсте“ да раде за тебе. Али, немају сви толико среће као на Украјини са Русима, којих је, чак и према званичним подацима, остало 15% од укупног броја становништва. Реално, према подацима истраживања, које је спровео институт Галуп 2008. године, оних који говоре руски и који припадају руској култури (што значи Русима) – чак је 86% становника Украјине (управо такав проценат испитаника определио се за анкету на руском језику).

        Идеолошки је Украјина подељена на русофиле и русофобе, отприлике попола. Постоји резерва радне снаге, која је способна да обезбеди „водећу нацију“ материјалним добрима. Само што је „водећа нација“ поставила тако ограничене управнике да нису успели да искористе повољну ситуацију (совјетско индустријско наслеђе + милиони „нетитулираних“) и срушили су како економику, тако и државност.

        Ипак, у већини земаља потенцијална раса господе бројчано значајно надмашује „инфериорне класе“ (иначе, узгред речено, они не би имали шанси да угуше друге националне групе и да истакну своје право на лидерство). Не може се дуго пљачкати. Чак је у хитлеровској Немачкој Јевреја било довољно само за једну „кристалну ноћ“, а затим су морали да траже друге изворе да обезбеде благостање „правих Аријеваца“.

        Kaда се нацистичка држава судари са несразмером потражње новонајављене господе (из хаустора) и постојећим материјалним ресурсима, десиће се четврто.

        Ову противречност могуће је решити на два начина. Први је, ако је нацистима припала доста јака држава – путем војне агресије.

        Хитлерова Немачка је обезбеђивала уравнотежени буџет на рачун спољних зајмова, а зајмови су се покривали на рачун пљачке освојених земаља.

        Али, нема свака земља јаку армију и слабе суседе. Например, савремена Украјина, ако кога од суседа нападне – сама ће бити освојена.

        Због тога су кијевски нацисти одмах после освајања власти, почели рат против руског становништва. Обраћам пажњу на то да у Донбасу пљачкају не само „добровољачки“ (нацистички) батаљони, него и регуларне војне јединице, које су потчињене Министарству одбране. Држава не само да се није борила против те појаве, већ ју је и морално подстицала.

        Ради се, дакле, о истом покушају – да се проблем „националног поноса“, који нема довољно ресурса за слатки живот, реши отимачином, али само унутар своје државе.

        Украјински нацисти су брзо схватили да их пљачкање у Донбасу скупо кошта – могуће је не вратити се кући. Због тога сада стиже све више саопштења о томе, како „хероји“ и „патриоте“ Украјине пљачкају мирно становништво у дубокој позадини, укључујући Кијев и чак своју Галицију. То значи да је отпочео процес самопрождирања нацистичког режима. Када нема „туђих“ објеката, или их је недовољно за пљачку, морају да се означе „туђи“ међу „својима“.

        Пошто се ништа не производи, већ се само масовно краде, ресурси почињу да се исцрпљују вртоглавом брзином, и потребан је све већи број „туђих“ како би се издржавао све мањи број „својих“. На крају „својих“ постаје тако мало, а њихови апетити су тако велики, да убрзо чак и напола уништено друштво схвата да је једноставније убити „надљуде“ и преживети, док они нису убили тебе и нису умрли на твом лешу.

        Од тога почиње процес чишћења друштва од нацизма. Чишћење се не дешава одједном. На смену једног нацистичког режима може да дође други – не мање нацистички, само са другим личностима на челу. Али, са почетком канибализма унутар једне врсте, вртоглавим темпом почињу да гину најактивнији међу онима који једни друге уништавају у борби за топло место, идејни и мотивисани нацисти. А друштво, коме је реализација нацистичких идеја донела само глад, беду и губитак позитивних перспектива, брзо почиње да се разочарава у нацистичке концепције.

        Проблем нацизма је у томе што он не може да постоји, ако не убија ради прерасподеле ресурса. И није важно, где он убија – у својој земљи или ван ње. Врло брзо многима (земљама и народима или грађанима властите земље) постаје јасно, да је уништење тоталитарне нацистичке државности једина гаранција властитог преживљавања.

        Логично би било упитати: зашто од сличне болести не пати тоталитаризам буржоаско-демократски или комунистички?

        Због једног једноставног разлога. Буржоазија тежи ка стварању нових богатстава. То је – наследна црта буржоаске економије. Комунизам тежи светлој будућности, која такође претпоставља нагло повећање општељудског богатства, које омогућава реализацију комунистичке идеје ослобођења рада и расподеле „свакоме према потребама“.

        То јест буржоаски и комунистички тоталитаризам потискују опоненте, покушавајући да консолидују ресурсе друштва, ради реализације идеје стварања. Није важно да ли је стварање за све или само за елиту. Важно је да се ради о стварању нових ресурса.

        Радикално-националистички тоталитаризам (нацизам) пак изграђен је на идеји прерасподеле ресурса у корист „бољих“ по рођењу.

        Али, прерасподељујући у своју корист и лакомислено трошећи оно што су створила претходна поколења, може лако да се разруши све што се има, али је немогуће створити нешто ново, чврсто и перспективно. Нацизам је управо због тога увек ограничен у времену и простору, и добијајући чврсту и перспективну националну државност, у кратком историјском року је доводи до пропасти.

        Народ који живи у држави инфицираној вирусом нацизма, на жалост, увек плати непропорционално велику цену за изненадно просветљење.

        Превела: Душанка Ђелекар

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ukrajinski-nacizam-dosad-je-jeo-ruse-a-sad-vec-udara-na-ukrajince-i-drzavnost

3 гласa