Пише: Александар ЧАЛЕНКО, кијевски новинар у егзилу

ОД МЕНЕ су затражили да честитам украјинском народу 24-годишњицу независности Украјине.

Лично, тешко ми је да честитам нешто што уопште не постоји у природи.

По стоти пут понављам: никакви „Украјинци“ и „Украјина“ не постоји. Све је то мит. Веровати у постојање „Украјинаца“ исто је као веровати у постојање хобита, снежног човека и Марсоваца.

Мени одговарају: али човек је по националности оно како сам себе доживљава; то је његов лични избор, и ми то морамо прихватити.

Одговорам: такве тврдње су глупост. Ако вам ја кажем да сам девојка, или да сам Бразилац, онда ћу по вашем бити девојка или Бразилац?

Територија, која се тренутно зове „Украјина“, у огромној већини је насељена руским народом, истим оним Русима који живе и у Москви, и у Санкт Петербургу, и у Јекатеринбургу, и у Владивостоку, и у другим руским градовима.

У овом тренутку, „Украјина“ није са Русијом само зато што власт у Кијеву држе Руси, који су упали у заблуду европских интеграција и борбе са совјетском прошлошћу, у оно што ја називам „јерес украјинства“.

Украјинство је болест, од које ми, Руси, морамо да излечимо своје сународнике.

Сећам се како сам у Доњецку августа 1991. године, након пораза ГКЧП, сазнао из телевизијских вести да је Врховна Рада прогласила независност Украјине. Сећам се тадашњих својих осећања.

Тада ми је све то изгледало као нека фантастична малоумна акција, као нешто нестварно. Да замислим некакву „независну Украјину“ ја једноставно нисам могао. Зато ми се чинило да ће целу ту „самосталност“ Москва отказати. Али, нажалост, није отказала.

И, замислите, ја сам сваки дан од тада, сваки дан (!) размишљао када ће се та фарса са „независношћу“ завршити.

Постојала је нада 2004. године, када се у Северодоњецку на конгресу совјета свих нивоа чула одлична идеја о стварању „Украјинске југоисточне аутономне републике“, али нажалост, због кукавичлука Партије региона и слабости тадашње Русије та идеја није била реализована.

Здрав разум се појавио тек прошле године са почетком Руског пролећа и настанком Новоросије.

Сада је у то тешко поверовати, али деценију након што Кијев поново постане град Русије (управо Русије, зато што је он већ и сада руски, а пре или касније ће поново ући у састав Руске Федерације), нећете моћи да нађете никога ко ће славити 24. август. Мало њих ће се тог датума уопште сећати.

Вартоломејска ноћ или смрт петербуршког писца Довлатова, које су се догодила на тај дан (24. августа), изазваће више пажње него овај данашњи украјински „празник“.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/calenko-ukrajinstvo-je-bolest-od-koje-trenutno-boluje-deo-rusa

Прочитај без интернета:
5 гласовa