Србија је од Русије добила 6 мигова, 30 тенкова и 30 оклопних возила. Нисам стручњак за војску, нити за спољну политику, али ми се чини да је симболички значај овог чина знатан.

Наши војни аналитичари из великих медија – а ти медији су, по правилу, атлантистички, па су онда и њихови војни аналитичари најчешће промотери НАТО-а – одмах су с ниподаштавањем прокоментарисали руски поклон. Тако је Б92 емитовао вест под називом: „Аналитичари: шта ће нам тенкови од Руса, имамо боље“. У вестима се цитирају Бојан Димитријевић и Александар Радић који су „сагласни у оцени да је набавка авиона Миг-29 из Русије најбоље решење за спас српске ловачке авијације“, али „сматрају да је потпуно необјашњиво због чега ће бити набављено и по 30 тенкова Т-72 и оклопних аутомобила БРДМ-2, јер Војска Србије има таква и знатно боља средства у употреби и то у великом броју“.

Димитријевић и Радић кажу да наша војска има врло мало савремених ловаца типа Миг-29 (званично их имамо 4, од којих су тек 3 у летном стању), да када се пошаљу на ремонт, Србија остаје без одбране ваздушног простора. Међутим, тенкови Т-72 и извиђачки оклопни аутомобили БРДМ-2 су, по мишљењу ових аналитичара, „у нашој војсци у употреби одраније, а већина је повучена још 2006. године када су проглашена неперспективним. (…) Војска Србије има БРДМ-2, али већи део је у резерви јер је вишак. За тенк је још чудније јер ми имамо много бољи тенк М-84, док од преосталих Т-72 користимо само једну чету од 13 комада у Четвртој бригади“.

Како нисам војни стручњак погледао сам коментаре на ову вест са Б92 и зачудио се да већина коментатора тврди како Димитријевић и Радић озбиљно греше. Они кажу да ми од Руса добијамо тенкове T72S, који су знатно побољшана верзија класичног Т72, а да је T72S бољи од М-84 (који се више и не производи). Такође веле да су наши Т72, који су у резерви већ „канибалистички“ искоришћени за резервне делове поменуте чете од 13 тенкова Т72, те да ћемо са овим поклоном добити бар још две чете одличних тенкова, бољих од свега што Војска Србије има. За БРДМ кажу да је у питању оклопно возило које је одлично за надоградњу и да од њега већ правимо „вишенаменско извиђачко-борбено амфибијско оклопно возило Курјак“, које се показало изванредним за контролу државне границе ван асфалтних путева.

Војску сам служио у 252. оклопној бригади која је, те 1987. године, била смештена у Краљеву (касарна „Седам секретара СКОЈ-а“, Јарчујак, ВП 8977). Био сам у Првом оклопном батаљону који се, ако се добро сећам, састојао од три тенковске и једне оклопно-механизоване чете. Када бисмо ишли на вежбе, рецимо на Пасуљанске ливаде, укрцавање само нашег батаљона у воз трајало је цео дан. После сам прочитао да када се сви тенкови и оклопна возила 252. бригаде поређају у колону, она је била дуга 60 километара.

Никада нисам био љубитељ оружја, али сам те 1987. године ипак схватио каква сила је тенк. А каква су тек сила десет тенкова и десет борбених возила пешадије (БВП М-80) – земља подрхтава кад покрену моторе.

Зато је за мене 30 тенкова и 30 борбених возила озбиљна ствар. О авионима не знам ништа, али чак и Блиц признаје да ћемо са десетак ловаца Миг-29 обезбедити заштиту неба од комшија, јер „остале земље региона практично не располажу ловачком авијацијом“.

А да ли нам је због комшија потребна војска? Наравно да јесте. „Косово“ већ има своју војску („То је права армија, `приобучена` за диверзантско-терористичке, као и казнене операције“, упозоравају објективни аналитичари), хрватска председница у свом првом обраћању Војводину не сматра делом Србије, а хрватска војска изгледа да се спрема да одржи вежбу у којој се симулира напад на Републику Српску.

Уз војни значај овог поклона, који уопште није мали, иде и његов симболички значај. Русија њиме Србији јасно показује наклоњеност, и то делима, а не речима. Овим потезом она каже: ми смо уз вас, ми вас нећемо оставити на цедилу, Србија може да рачуна на Русију и на њену помоћ и подршку.

Значај те поруке је важан, јер Србија без Русије је не само Србија без Косова већ, можда, и Србија без Војводине, Србија без Рашке… Србија без Русије, можда, значи и престанак постојања Републике Српске, и ко зна шта све још. Чак и кад је атлантистичка идеологија у Србији доминантна, званична Србија се бар једним делом мора држати Русије („четири стуба спољне политике“). А народ, сопственим инстинктом за опстанком и сигурношћу, као и словенском и хришћанском душом, заправо никада од Русије није ни одлазио.

Наравно, не може се због овог догађаја заборавити да је званични Београд, са она три споразума с НАТО-ом, и даље чврсто везан уз атлантистичке структуре, да је Премијер недавно био у „историјској посети“ – како је то оценио сам генерални секретар НАТО – седишту Северноатлантске алијансе, те да у Влади и војсци седе НАТО лобисти и НАТО саветници. Не треба бити наиван, нити сметнути са ума да је Премијер најавио да ових шест мигова 29 треба да стигну у Србију у марту 2017. године – баш некако уочи избора – како би баш народној већини, уочи гласања, постало топлије око срца, те како би она изабрала „ког треба“.

Но, без обзира на то, чињеница да се званични Београд усудио да прими овај поклон – и то у околностима када је русофобија у политичком и медијском естаблишменту Брисела и Вашингтона достигла врхунац – охрабрујући је потез за све објективне аналитичаре српске званичне политике. Извлачење Србије из чељусти атлантистичког левијатана неће бити никакво grand finale праћено фанфарама и ватрометом, већ ће се састојати из много ситних или крупнијих корака, на сигурносном, финансијском, процедуралном, административном, политичком, војном, медијском, културном, академском и многим другим плановима. Примање овог поклона један је од важнијих корака ка еманципацији Србије, један од њених корака ка ослобађању од атлантизма.

Па чак и уколико је мотив примања поклона ситно тактизирање, „давање левог жмигавца да би се скренуло удесно“, слање неискрених порука и неискрено обавезивање, оно носи толико озбиљних консеквенци па да оне надилазе и такве могуће мотиве. Србија је са тих 6 авиона, 30 тенкова и 30 оклопних возила потврдила традиционалну слику „мале Русије на Балкану“ – слику због које Србију нису волели, нити је данас воле, у званичном Лондону, Бечу, Берлину или Вашингтону. Због тога је Србија суштински данас мање атлантистичка, односно бар мало слободнија и суверенија него што је била пре 21. децембра 2016.

Сасвим довољно да најзад можемо да будемо бар мало оптимисти.

68 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ