Било је оних који су у чињеници да је први пут после 16 година држава организовала комеморативну церемонију поводом почетка НАТО агресије на СРЈ видели „добар знак“, изразивши наду да ће тога у будућности бити још више. Да ли је таква врста наивности уопште више дозвољена озбиљним људима, посебна је тема. Заједно са питањем да ли би сви требало да будемо задовољни ако следеће године власт организује неки невиђени комеморативни спектакл нпр. на препуној Маракани, док у исто време негде у Србији, на неком нашем полигону који им је сада, захваљујући ИПАП-у, на изволте, НАТО војници увежбавају тактичке варијанте ратовања против Русије.

То би, ваљда, представљало пуну манифестацију „културе сећања“, најновијег плејбек хита бесловесних напредњачко-социјалистичких хрчака у државној управи. Сећај се да би што темељније заборавио. Сећај се да твоје сећање буде што одвојеније од последица тога чега се наводно треба сећати. Сећај се тако да твоје сећање буде искључиво церемонијално, омеђено позорницом и њеним рефлекторима, сећање Индијанаца у резервату који плешу и певају старе ратничке песме, привлачећи тако не само стране туристе, већ и, можда, ако им се допусти да сањају – макар, попут напредњака, и сами – и стране и-н-в-е-с-т-и-т-о-р-е.

Постоји разлог зашто НАТО-вцима претходних година чак ни овако скромне свечаности попут оне одржане 24.3.2015. мало пре осам увече испред рушевина Генералштаба нису биле по вољи, па нису биле ни одржаване. Јер, никад раније се НАТО-вци нису осећали толико сигурно са неком влашћу у Србији као са овом садашњом, која им је дала и даје све што траже брже и више него било која претходна.

Граница са Косовом? Може? Бриселски споразум? Изволте! ИПАП? Само реците где да потпишемо! Телеком и његова информациона инфраструктура? Што пре!

Шта онда смета дати локалним квислинзима мало одушка. Чак, штавише, што су њихове речи оштрије – наравно, не и преоштре – то ће се њихове издаје националног и државног интереса чинити блажим, а њихови ореоли „реалиста“ још већим и сјајнијим. Знају Кембел и Блер занат, као што су га, уосталом, знали и Гебелс и Менгеле.

Е, сад, да ли су Кембел и Блер смислили најновији „милошевски“ спин својих клијената, то ипак не може са сигурношћу да се тврди. Поготово што је то био и омиљени шлагер претходника Јелене Триван у Службеном гласнику. Но, чак и да је био, па да су му га Алистер и Тони украли, сигурно не би морали да брину да би их тужио за крађу патента. Штавише, пре ће бити да би онако напредњачки достојанствено клекнуо и тражио опрост што су га покрали. У сваком случају, ко год да је био инспиратор, званични хит дана 24. марта 2015. био је Милош Обреновић, у напредњачко-блеровској интерпретацији, наравно. Поменуо га је Вучић испред Генералштаба, поменуо га је, и то више пута, министар правде Селаковић на РТС-овом „Упитнику“ неких сат времена касније. Поготово када је желео да избегне одговоре на директна питања.

То отприлике иде овако: Србија треба да води „мудру политику“, да се не сврстава ни на чију страну, да остане „неутрална“, а да све време „јача“. Наводно баш онако како је то радио Милош.

Све би то било лепо, само када би „милошевци“ могли да транспарентно покажу како то Србија „јача“ када распродаје све вредно што поседује странцима, када ствара пословни и инвестициони амбијент који само интересе странаца има у виду, када истински стимулише само странце уместо домаћих, када јој спољни дуг непрекидно расте, када настоји да се отараси и последњих домаћих банака, када добровољно приступа интеграционом процесу који јој сваког дана одузима све више економског, политичког и територијалног суверенитета.

Било би још лепше када би „милошевци“ могли да објасне каква је то „неутралност“ у којој су вежбе са НАТО десет пута бројније од вежби са Русијом, у којој потписујеш највиши степен сарадње са НАТО а ниси потписао аналогни споразум са ОДКБ-ом или самом Русијом, у којој усвајаш искључиво НАТО стандарде а војне, а и полицијске „реформе“ ти кроје искључиво НАТО-вци.

Сме ли ико, па чак и напредњачко-блеровски „обреновићевци“, да тврди да би Милош одбио Путинову понуду од 10 милијарди долара улагања у привреду Србије, укључујући преко 3 милијарде за војну модернизацију – у корист додатног задуживања под палицом ММФ-а, условљеног распродајом преосталог породичног сребра? Или да, у најгорем случају, Милош не би бар цинично искористио руску понуду да би изнудио макар сличну од западњака?

Овогодишњи 24. март је спинован као ниједан досад. А и морао је бити. Никад више раскорака између речи и дела, церемонијала и стварности. Званична подсећања на жртве НАТО-агресије широм Србије у комбинацији са званичном спремношћу да се прихвате сви захтеви које агресор није успео да реализује током тих 78 дана свог здруженог злочиначког подухвата. Одавање поште жртвама које су пале управо да се не би дало оно што се данас, без икакве војне претње, шаком и капом даје.

Све оно што Блер није могао у рату, сада му се омогућава да постигне у миру. И још да за то буде плаћен. То није ни за заборав, ни за праштање.

43 гласa