Може се само претпоставити колико се сада сигурније Срби ван уже авнојевске Србије осећају. Ем ће добити (још једну) одлучну Декларацију, ем знају да један (наводни) пијанац/наркоман коме тек онако, за душу, пукне да мало продивља у својој – или туђој, свеједно је – опакој машини, може без проблема да се закуца у аутомобил председника државе. И то не било где, него на Топчидерској звезди, у непосредној близини најважнијих државних, дипломатских и тајкунских резиденција у престоници уже Србије. Дакле крају који би требало да је максимално безбедносно покривен.

Председник државе који је обећао да неће бити нових „Олуја“, није у стању ни да себи обезбеди сигуран пролаз од Дедиња до центра Београда.

Ипак, можда не треба прерано доносити закључке. Можда се једноставно ради о томе да органи заштите председника државе још нису спремни да се суоче са безбедносним изазовима аутомобила у класи Бентлија. Нисмо још довољно далеко одмакли на европском путу. А и лењи смо да се прилагодимо стандардима најразвијенијих земаља, и то баш оних земаља које су у стању да произведу једног Бентлија. Уосталом, не би ни ишло да се ми „мали“ успешно одупремо производу неког „великог“ тек тако, без тешког рада и вишевековног процеса цивилизовања и протестантизовања.

Е, сад, да се неко у неком Москвичу или Трабанту усудио да се игра са безбедношћу главног фактора стабилности на Балкану и врховног команданта водеће војне силе у региону – ако изузмемо дупло малобројнију Хрватску и резервни састав ОВК – провео би се како и доликује. Показало би му се да Србија више није заробљена у прошлости, и да може успешно да се одупре тим реликтима мрачних, заосталих времена. Заправо, према поверљивим изворима, Србија је већ сад на нивоу да може да одбрани председника државе од насртаја сваког неодговорног возача аутомобила из класе Фијата 500, и то после само 5 година напредњачко-социјалистичке власти и успешно окончаног и државно неодговорног штрајка у Крагујевцу.

Ипак, у предстојећих пар стотина година, док не достигнемо ниво оних у чији би клуб да се учланимо, макар се он и распадао, остаје проблем неких будућих Бентлија (истина – Бентли се производи у Енглеској, која се и рукама и ногама бори да изађе из ЕУ, али је у власништву Фолксвагена, а тамо где је Ангела, тамо је будућност – бар тако каже већина перспективних џихадиста на Балканској, Медитеранској, Црноморској и другим рутама).

Дакле, Србија је угрожена. Чак и ако икад буду стигли Мигови, па чак и С-300 (надајмо се пре но што у оперативну функцију уђу системи С-700), то опет није адекватна одбрана од једног Бентлија. А од Шојгуа Вулин сигурно није тражио анти-бентлијевски штит. Да јесте, медији би одавно о томе брујали.
Шта онда да се ради, осим организовања нових специјалних целодневних емисија на Пинку, мучних монолога на Упитнику или вишечасовних сеанси код Марића? Остаје увек стара и опробана опција – давање нових уступака. Јер ће нас онда, како је то увек до сада и бивало – ваљда оставити на миру. Односно, поштедеће председника, а то је најбитније за развој земље. Не ове – али није важно: све земље су нам ионако пријатељи, а какав је то човек који не жели својим пријатељима исто оно што жели и себи…

Да се подсетимо, не дуго после проналажења оног опаког оружја за масовно уништење у Јајинцима, убрзан је „бриселски процес“ и приштински трговци људским органима су добили позивни број, Тачи је постао скоро па домаћи, а пахуљицу поред назива „Косово“ више нико ни поменуо није. И – председник је и даље жив и чио. Мало ли је?

Поучени лекцијама из прошлости, овог пута се много брже реаговало. Само пар дана после побеснелог Бентлија, председник је, најављујући још један државнички искорак ка Бакировом сарајевском емирату, мудро изјавио да „не би(х) имао ништа против да БиХ гради вртиће и школе“ у Новом Пазару, Сјеници и Тутину, и да исти „носе име БиХ“. Јер, зашто би само Уједињени Емирати имали ту привилегију. Што више емирата, то боље…

Мудро и милошевски, као и увек. Важно је сачувати живу главу на раменима, ниску – али стабилну! – стопу раста, и фотеље у Немањиној и управним одборима, а Зелене трансверзале ће доћи и проћи – чим се геополитичке околности промене. Јер се Србија тешко, протестантски бори не само за сваку нову Икеу и виршле од 50 динара, већ и да постане, по први пут у историји, објекат а не субјекат историје, мања и од зрна опијумског мака – и ништа је у томе не сме омести. Транзиција од двоглавог орла до безглаве кокоши је мукотрпан, одговоран и тежак посао, на коме председник марљиво ради.

А сваки нови Бентли му служи само као подстрек.

77 гласовa