Парламентарни избори у Албанији који су одржани 25. јун, обележили су бројним неправилностима који су без преседана чак и по мерилима ове балканске земље. Кошкања, застрашивање бирача, пуцњава на бирачким местима – то су услови у којима су становници земље решавали питање о томе која ће заправо политичка сила наставити да их води на путу евроинтеграција.

Истина, нису у томе били баш превише активни. Према прелиминарним резултатима Централне изборне комисије, одзив бирача је био мањи од половине унетих грађана на бирачким списковима – око 45%. [www.albaniannews.com]

Ради поређења, на претходним изборима 2013. године, одзив бирача износио је 53%. Тада је 57,63% гласова скупио блок на челу са Социјалистичком партијом Албаније (СПА) Едија Раме и „Социјалистички покрет за интеграцију“ Илира Метија. Десно-центрични блок на челу са Демократском партијом Албаније (ДПА) Сали Берише скупио је 39,46% гласова. [www.cec.org.al/images/stories/zgjedhje-per-kuvend/2013/zgjedhje_2013_web/lidhja_2.pdf]

Карактеристично је да за протекле четири године однос снага није претрпео принципијелне измене – само је пораз демократа постао много тежи. На садашњим изборима СПА актуелног премијера Едија Раме скупила је према прелиминарним подацима око 48% гласова (плус девет посланичких места) против 28% демократа (минус седам мандата) које је сада предводио Љуљзим Баша. „Социјалистички покрет за интеграцију“ овај пут је самостално учествовао на изборим и добио је солидних 14% гласова, неочекивано претекавши ДПА чак и у тако крупном граду као што је Берат, и према прелиминарним рачуницама, увећао је сопствени број посланика за три места. [www.albeu.com/zgjedhjet2017/shqiperi/index.php]

Демократска партија Албаније је у целини у свим кључним регионима претрпела пораз, чак и у оним који су се пре ових избора сматрали њиховим бастионима – посебно у градовима Пука и Круја.

Овакви резултати избора постали су последица деловања низа кључних фактора.

Први фактор је – умор Албанца од обе главне политичке снаге које пројављују све мање воље и способности за конструктивно узајамно деловање. Последњи месеци пред изборе били су испуњени узајамним ултиматумима и претњама, који су садашње изборе можда претворили у најскандалозније у новијој историји Албаније. ДПА је до последњег тренутка одбијала да учествује на изборима, због чега је гласање било одложено на недељу дана. Нису помогла чак ни наговарања Европске уније. И тек под притиском САД власти и опозиција су ипак постигле технички споразум који је учинио могућим учешће на изборима демократа. Међутим, острашћеност није нестала, и већ сада је очигледно да ће ДПА која је изгубила изборе одбити да призна резултате гласања и да ће бити потребни нови посреднички напори „спољњег фактора“ како би се спречила још једна спољнополитичка криза.

Други фактор – изузетан акценат водећих партија на питања која нису блиска свакодневним интересима Албанаца. У току предизборне кампање питања евроинтеграција или злослутне Тиранске платформе по питању ширења помоћи Албанцима у другим балканским државама, разматрана су много активније него путеви побољшања социјално-економске ситуације. Кандидати су се дословно такмичили у томе ко је од њих већи националиста и „евроинтегратор“ – што је, судећи по расположивим информацијама, разочарало чак и албанске бираче који су на све навикли. И ако се активна игра на „великоалбанску карту“ опозиције још и може делимично објаснити тежњом да се прикупе допунски поени, то је политика актуелног премијера Едија Раме била отворено провокативна. У априлу текуће године премијер Албаније је још једном изјавио о могућем уједињењу са Косовом. А 2015. године он је процес формирања јединствене албанске државе назвао „неизбежним“.

„Еди Рама често говори о неопходности проширења сарадње између његове земље и Албанаца на Косову и Метохији, а критичари га са своје стране оптужују за тежњу да створи „Велику Албанију“ – подсећа америчко издање The American Interest.

Трећи фактор – одсуство нових оригиналних фигура са свежим идејама на унутарполитичкој сцени. Еди Рама, Љузми Баша, Илир Мета – то су све не толико „тешкаши“, колико „ветерани“ у политици. На општем фону, Еди Рама изгледа амбициознији и активнији  – што је увелико и предодредило његову нову победу. Међутим, уколико се у наредним годинама у Албанији не појаве нове политичке фигуре – одзив на следећим изборима може испасти још нижи. Управо одсуство харизматичних вођа је представљало и један од главних узрока тешког пораза ДПА – без обзира на то што се према владајућим социјалистима у становништву Албаније такође накупило доста замерки. Љуљзим Баша – то је пре погоршана варијанта Саљи Берише, него што је нова и самостална политичка фигура способна да привуче бираче свежим и животним идејама и програмима.

Није случајно низ руководилаца ДПА из редова бивших високо постављених чиновника  – у том смислу и Арбен Имами, Мајлинда Брегу, Генц Рули и бивши прдседник Народне скупштине Жозефина Топали (која је својевремено била у званичној посети Русију) у заједничкој изјави су оптужили Љуљзима Башу за «уништење Демократске партије». Они су га позвали да поднесе оставку на место председника партије и узме на себе сву одговорност за „разарајући пораз“. „Љуљзим Баша не уважава Статут ДПА. Он мора напустити руководство. Он уништава узајамно схватање у редовима демократа“ – изјавила је Арбен Имами. „Признај резултат! Преузми на себе сву одговорност за рушење ДПА! Направи паузу Љуљ!“ – саветовала је Башу Мајлинда Брегу. А Жозефина Топали је отворено позвала све чланове ДПА да „устану“ и „узму власт у партији у своје руке“. [www.albaniannews.com/index.php?idm=13909&mod=2]

Карактеристично је да је највеће достигнуће у политичкој биографији Љуљзима Баше била његова делатност на положају градоначелника Тиране у периоду 2011-2015. године – и тај положај је он „наследио“ од лидера социјалиста Едија Раме, који је од 2000. године радио као градоначелник престонице!

Четврти фактор: одсуство јасних перспектива по питању приступања Албаније Европској унији – за шта су ватрено ратовали сви водећи кандидати и политичке партије. И овде се већ може говорити о неспособности ЕУ да региону Балкана предложи било шта конкретно, осим дежурних уверавања о подршци. „Појаве чији смо сведоци последњих година: Brexit, миграциона криза и јачање незадовољством ЕУ – поколебали су саме темеље ЕУ и постали су још једна препрека на путу присаједињења савезу нових држава-чланица. Истовремено, неразвијеност региона и унутрашње нејединство су се само појачали, оставивши на европској периферији појас сиромашних и нестабилних земаља, исто као и вакуум који није могао попунити јавно мњење стваралачким политичким снагама“ – веома исправно у  вези с тим истиче у свом тексту The American Interest[www.the-american-interest.com/2017/06/01/are-the-western-balkans-being-re-balkanized/]

Аналогну мисао изразило је и азербејџанско издање Haqqin.az, које из разумљивих разлога пажљиво прати процесе у региону Балкана, Прицрноморја и Закавказја. Тај лист подсећа да „Европска унија као идеја и реална политичка и економска конструкција, преживљава најозбиљнију кризу од тренутка свог стварања и присаједињење нових у свим односима слабих чланица управо сада ,не планира се до преодољења те кризе“. И због тога великоалбанске идеје које износе Еди Рама и други албански политичари, треба разматрати и као елемент уцене Брисела. [haqqin.az/investigations/97960]

У одређеној мери то је заиста тако. Но, великоалбанска идеја се активно промовише и од стране одређених снага без обзира на ЕУ. Поред тога, балкански регион и његови међуетнички и међуконфенсионлни проблеми – нису та област у којој се може безболно блефирати. И локална „Пандорина кутија“ се може веома брзо измаћи контроли његових слугу и старатеља.

Прочитај без интернета:
5 гласовa