Ових дана је Александар Вучић одлучио да се кандидује за председничке изборе и кампању је почео са митингом на коме је објаснио да неће дозволити „претварање земље у Украјину“.

То јест, ако се све постави са главе на ноге, онда испада да су Украјинци дозволили претварање Украјине у Србију. Истина, томе су потом додали националну специфичност и сада веома жале због тога.

Због тога, уколико жели да буде тачан, Вучић би требало да говори о недопустивости понављања те саме „булдожер револуције“ у сопственој земљи.

О томе како се она припремала и спроводила, исписане су тоне папира. Нема смисла понављати. Зауставићемо се само на најсимболичнијим моментима.

Почетком октобра 2000. године са свих страна су се у Београд на демонстрације сјатили чланови организације „Отпор“ (која се појавила ниоткуда), који су покушавали да заузму зграду парламента. Несвестан своје историјске улоге, тамо се 5. октобра појавио фармер Љубисав Ђокић, који је на сопственом булдожеру стигао из града Чачка на антипредседнички митинг. Он је био уверен да је корумпирани режим Милошевића крив за банкрот његовог цементно-песковитог бизниса.

Од изгледа булдожера чуварима парламента је постало болно, и испаливши два метка, они су се предали на милост јуришника. Народ је одржао победу.

Потом се по наређењу С. Милошевића појавила најелитнија српска јединица „Црвене беретке“. Командир „беретки“ Улемек (Луковић) је скинуо маску, подигао три прста и изјавио: „Чему све то браћо? Немојте пуцати!“. А када се у његовом токи-вокију разлегао Милошевићев глас, он је апарат демонстративно разбио о асфалт. Након тога, његов одред специјалаца удаљио се у непознатом правцу.

После тога је „комби партија“ В. Коштунице дошла на власт. Србија се устремила у те саме рајске вртове Европе, одакле су јој колико јуче долетале бомбе и ракете.

Надам се да је Александар Вучић изучио данас доступну отворену информацију те веома успешне за Вашингтон обавештајне операције. О њеним детаљима се може и не знати, јер је данас општепознато колико су били корумпирани виши официри генералштаба и војне обавештајне службе, колико је милиона долара било упумпано у покрет „Заједно“, а потом и у „Отпор“, и како се стварао систем управљања тим снагама.

Само сводити цео посао на делатност иностраних амбасада и прозападних невладиних организација у Србији, било би сувише упрошћено. Главни разлог бурног раста нестабилности, огледао се у погоршању економског положаја и покушаја Милошевића да по сваку цену задржи власт. Са становишта политиколошке фантазије, он је морао напустити власт већ после изнуђеног Дејтонског споразума, када су Србе из Босне и Херцеговине поставили на колена. Био је то разарајући удар по идеји националног јединства Срба, удар по потпуно разумној доктрини „Велике Србије“. Милошевић није могао издржати усамљен против уједињеног фронта НАТО и антисрпских сила на Балкану. Па и народ се од њега, да будемо искрени, прилично уморио.

Њега је требало да смени неки други национално орјентисани политичар и таквих политичара је било.

Но, политичке фантазије остају фантазије, а живот, тачније речено, политичка пракса Запада, представљају ствари куд и камо страшније и немилосрдније. Таква рокада се није десила и пут за „обојену револуцију“ је био отворен. Треба само истаћи да је Слободан Милошевић био јак борац, но он је почео да се игра са сопственим народом.

Данас је ситуација мало једноставнија него тада, но, принципијелно иста. У Србији цвета сиромаштво, људи су збуњени по питању схватања политичког тренутка, инострани утицај је веома јак.

У таквим условима Александру Вучићу није нимало лако. Ако он напусти клизаву стазу балансирања између национализма и западњаштва у корист историјских интереса Србије, он ће се срести са појавом такве „меке силе“, да ће јој се тешко одупрети.

Србија је, понављамо, постала сиромашна земља. Њене поједине политичаре и читаве партије могуће је купити за ситниш. НАТО се чак неће ни морати силно разметати за успостављање жељеног статус-кво.

Но, политичке еквилибристе неће поставити. Доћи ће јасно дефинисани „атлантист“.

Једина околност која ради у корист А. Вучића, јесте то што европска орјентација Србије не доноси истој никакве осетљиве дивиденде. Као у Украјини.

34 гласa