У време објављивања ове колумне, већ ће бити познати резултати „супер уторка“, дана у који је одржано страначко гласање у највећем броју држава током читаве америчке председничке предизборне кампање (ове године укупно 13), а које може да буде и одлучујуће за избор кандидата две водеће америчке политичке партије, Демократску (конвенција 25-28.7.2016) и Републиканску (конвенција 18-21.7.2016), који ће се затим, уз евентуално учешће неког (не)зависног кандидата, борити за избор председника САД на општим изборима 8. новембра ове године.

Међутим, да ли се амерички гласачи заправо било шта више и питају? Или су тамошњи избори одавно већ постали само фасада, док се реална моћ одавно преселила на друга, неформална места, иза кулиса привидно демократских институција, које се освајају више гласовима већ новцем?

То питање није од јуче, али се све чешће поставља, од стране све већег броја људи, што и показују досадашњи резултати страначког гласања, у којем, осим унапред проглашеног фаворита америчког естаблишмента, Хилари Клинтон, водеће улоге играју два „аутсајдера“ – Берни Сандерс и Доналд Трамп, иако са радикално различитих позиција. И није, за потребе анализе, толико битно ни то да ли су они то што тврде да јесу и како се представљају, већ то што су њихове кандидатуре наишле на тако масовни одјек, што говори да је само америчко бирачко тело у довољно великом броју постало свесно чињенице да је нешто труло у њиховој „изузетној“ држави, и да траже нешто ново, нови приступ, нове људе који одударају од класичне понуде естаблишмента.

У јулу 2015. је бивши амерички председник Џими Картер привукао пажњу америчке јавности, када је у једном интервјуу изјавио да се амерички политички систем претворио у „олигархију, где је неограничено политичко подмићивање суштина освајања партијске кандидатуре за председника или за избор председника“.[i]

Картерова изјава није било пуко теоретисање или моралисање, већ његова оцена одлуке Врховног суда САД из 2010. године, по којој су укинута ограничења на индивидуално и корпоративно финансирање америчких изборних кампања. Ту одлуку је једна од судија која је гласала против окарактерисала као „најразочаравајућу“ у својих 22 године стажа у Врховном суду, „због онога што се десило са изборима у Сједињеним Државама и огромних количина новца које су потребне за вођење изборне кампање“.[ii]

Мало пре Картеровог интервјуа, 2. јуна 2015. Њујорк тајмс је објавио занимљиво истраживање америчког јавног мњења о утицају новца на изборни процес. Закључак?

„У реткој демонстрацији јединства, Американци се, без обзира на своју политичку припадност, слажу да новац има превелики утицај на изборе, да богати имају већи утицај на изборе, и да победнички кандидати промовишу политику која иде у прилог њихових донатора“.[iii]

Чак 84% испитаника је изјавило да новац има „превелики утицај“ на америчке политичке кампање. Још индикативније, на питање шта би требало урадити са постојећим системом финансирања изборних кампања, свега 13% је изјавило да су потребне само „ситне промене“, док је 39% сматрало да су потребне „темељне промене“, а чак 46% да систем треба „комплетно реновирати“.

На питање да ли групама које нису непосредно повезане са кандидатима треба дозволити да дају неограничене новчане прилоге за изборно рекламирање – што је суштински представљало и својеврсни плебисцит о већ поменутој одлуци Врховног суда, чак 78% испитаника је сматрало да прилоге треба ограничити, а 75% да идентитет донатора политичких кампања треба да буде јавно објављен.

Занимљива су и размишљања двојице већ поменутих „анти-естаблишмент“ кандидата на ову тему.

Доналд Трамп је током прве републиканске јавне дебате, одржане у Кливленду у августу 2015. изјавио следеће:

„Давао сам многим људима. Пре овога, до пре два месеца, био сам пословни човек. Давао сам свима. Кад они зову, ја дам. И, знате шта? Када ми од њих нешто затреба две године касније, три године касније, назовем их, и они ми изађу у сусрет. То је један разбијен систем“.[iv]

Свега неколико дана пре тога је објављен интервју са Бернијем Сандерсом, у којем будући највећи ривал Хилари Клинтон за кандидатуру испред Демократске партије оцењује:

„Класа милионера и милијардера у све већој мери поседује политички процес, и они поседују политичаре који им се обраћају за новац… од једног демократског друштва, у којем је једна особа једнако један глас, крећемо се веома, веома брзо ка олигархијском облику друштва, у којем милијардери одређују ко ће бити изабрани носиоци функција у овој земљи“.[v]

И они нису једини који овако говоре. На пример, још један учесник председничке изборне кампање, и један од главних преосталих Трампових такмаца, сенатор Тед Круз, изјавио је у говору из јуна 2015:

„Лобисти и политичари од каријере данас чине оно што ја називам Вашингтонски картел… Они свакодневно учествују у завери против америчког народа… Уши и новчаници политичара од каријере су отворени за оне који нуде највише новца“.[vi]

Чак је и садашњи амерички потпредседник Бајден, у говору из јула 2015, рекао:

„Мораш да идеш тамо где је новац. А тамо где је новац, скоро увек има и услова који су с њим повезани… Веома је тешко узети велику количину новца од неке групе за коју знаш да заступа одређени став о нечему, а онда закључити да они ипак нису у праву и гласати против тога“.[vii]

Наравно, треба имати у виду да је и Трамп један од тих милијардера за које се сматра да контролишу амерички политички систем, док су остала тројица политичари од каријере. Али је битно то да они осећају потребу да то кажу, јер им, ако не савест а оно политички нагон говори да је то оно што просечни амерички гласач осећа и жели да чује.

Можда је, ипак, најбољу и најпоузданију оцену садашњег америчког политичког система дао Мајк Лофгрен, који је 28 година радио у америчком Конгресу као професионалац, на разним важним функцијама, у наслову своје нове књиге, чије је објављивање почетком јануара ове године темпирано управо да се подудари са почетком овогодишње изборне кампање: „Дубока држава: пад Устава и успон владе у сенци“.

По речима најаве његове најновије књиге – а претходно је већ објавио бестселер о америчком политичком систему:

„Упркос свим нечасним радњама и јурњавом за новцем током изборне кампање, моћ политичара које бирамо да промене политику једнака је моћи коју имају комунистички апарачици. Добродошли у Вашингтон, град у ком политичко позориште о којем се бескрајно твитује и блогује нема никакве везе са стварним доношењем одлука. Прави посао се прави иза сцене, од стране невидљивих бирократа који раде за непрегледну мрежу агенција које заправо диктирају нашу спољну политику, одбрамбену политику и одлуке о националној безбедности. Да ли сте се икад запитали зашто Обамина политика толико личи на Бушову? Не питајте се даље: трка између Хилари и Џеба (Буша) је само лепо украшен излог. Права моћ лежи у Дубокој држави, моћној вашингтонској елити у сенци, у џеповима корпоративних интереса, и зависи од могула из Силиконске долине, чији системи за прикупљање података омогућавају америчкој влади да шпијунира сваки наш покрет, учитавање картице и клик“.[viii]

Како је Лофгрен истакао у недавном интервјуу за часопис Салон, не ради се ни о каквој „завери“, већ о људима и институцијама које раде на очиглед свих: на првом месту, ту је већ свима познати војно-индустријски комплекс, затим Министарство финансија, Министарство правде, Судови за надзор стране обавештајне активности (тзв. ФИСА судови), одређени савезни судови (у јужном Манхатану и источној Вирџинији), као и врх Конгреса и челници комитета за одбрану и обавештајну активност.[ix] Али саставни део „дубоке државе“ такође чине и приватни интереси, концентрисани на Вол стриту и у Силиконској долини. И тако ће бити док год, по Лофгреновим речима, просечног Американца више занимају најновија дешавања на риалити шоуовима од онога шта стварно ради његова влада, како на домаћем тако и на иностраном плану.

Како ће се све, по Лофреновом мишљењу, завршити?

„Све може колабирати попут Совјетског Савеза, или скренути у правцу фашизма са популистичким ликом“.

О светлости на крају тунела – осим оних који и даље полажу своје наде у амерички изборни процес, или су интересно везани за опстанак садашњег система – ретко ко у САД ових дана говори. И тешко да ће неки Супер уторак, или било који други дан у недељи, то променити.

[i] theintercept.com/2015/07/30/jimmy-carter-u-s-oligarchy-unlimited-political-bribery/

[ii] www.nytimes.com/politics/first-draft/2015/07/30/today-in-politics-polls-keep-bolstering-a-trump-seemingly-impervious-to-scrubbing/#post-mb-4

[iii] www.nytimes.com/interactive/2015/06/02/us/politics/money-in-politics-poll.html?_r=1

[iv] www.washingtonpost.com/news/post-politics/wp/2015/08/06/annotated-transcript-the-aug-6-gop-debate/

[v] www.vox.com/2015/7/28/9014491/bernie-sanders-vox-conversation

[vi] www.cruz.senate.gov/?p=press_release&id=2363

[vii] everyvoice.org/featured/joe-biden-money-politics-hell-way-run-democracy

[viii] www.amazon.com/gp/product/0525428348?tag=randohouseinc11578-20

[ix] www.salon.com/2016/01/05/controlled_by_shadow_government_mike_lofgren_reveals_how_top_u_s_officials_are_at_the_mercy_of_the_deep_state/

Прочитај без интернета:
30 гласовa