Преко црногорских режимских медија, разни коментатори и остали свезнајући аналитичари траже да се испита: да ли су „руским парама“ финансирани протести опозиције у Подгорици? Не знам шта их тера или мотивише на овакве закључке, али-нешто глупље одавно нисам чуо. Наравно, медијска машинерија сада покушава да пребаци лопту у руско двориште и окриви Москву за евентуални неулазак Црне Горе у НАТО. Међутим, чињенице нам говоре да је посреди нешто друго. У Црној Гори нема већине за референдумско „да“ чланству, а чак и за овакав НАТО какав је данас, превелики залогај је да се одлука доноси на основу изјашњавања скупштине. Зато је Мило Ђукановић послао полицију на демонстранте. У наредним недељама, тензије у Подгорици ће само расти, што може бити формални разлог НАТО-у да објасни како о теми проширења неће расправљати. За све ће бити окривљена-Русија, НАТО ће остати сит, а Мило на броју!

Међутим, што се НАТО-а, или прецизније речено-Вашингтона тиче, овде је мање битна и судбина Мила Ђукановића, и питање протеста у Црној Гори, чак није пресудно ни могуће заустављање проширења. Кључно питање које се поставља је: како није обезбеђена већина у црногорском бирачком телу? Црна Гора је најмања балканска држава, са режимом, који можемо описивати како год хоћемо, али који се никако не може назвати демократским. Контрола кључних медија је лако уочљива, могућности манипулисања јавним мњењем неограничене, новца за НАТО кампању је било колико су хтели… И опет је резултат изостао!

Одговор треба тражити у томе што углед САД бледи, а утицај слаби. То је постало видљиво чак и у малој Црној Гори. И, све су прилике, после руске интервенције у Сирији и америчког заглибљивања у Украјини, то је неповратан процес. Пре само две деценије, у већини источноевропских земаља за америчке интересе није ни требало лобирати. Сви су желели да личе на Америку. Данас, ствари су се савим промениле.

Да се ствари великом брзином мењају показало је и гласање у Извршном комитету УНЕСКО-а о чланству државолике творевине косовских Албанаца. И поред снажног притиска званичног Вашингтона, чак пет држава које су успоставиле званичне односе са Приштином, нису гласале „за“ пријем тзв. Републике Косово у УНЕСКО. Две, које су по логици ствари (Тунис и Украјина) требало такође да буду у „америчком блоку“, нису ни присуствовале заседању. Признати америчку брљотину са проглашавањем независности Косова је много, много теже, него подржати их за чланство у једној агенцији УН. Како је онда Вашингтону 2015. могло да промакне чак пет држава које су пре свега седам година убедили на много веће непочинство? Међу тих пет су и Малави и Папуа Нова Гвинеја! Какав блам за америчку дипломатију. Или можда да верујемо да су српски филмови о разарању културне баштине на КиМ баш потресли некога у Малавију и на Папуа Новој Гвинеји, па су решили да промене свој став о Косову.

Свега овога су одавно свесни и у Вашингтону. Америчка дипломатија се до сада показала имуном на поразе, али су их превише претрпели последњих година. Зато је неопходно променити приступ. Зато се прелази на план „Б“. А то је: додавање гаса и дестабилизација геополитички осетљивих региона. На списку је већи број држава и региона. Међу њима су Србија и Балкан.

У овом светлу треба посматрати изненадан и раније непланиран долазак британског шефа дипломатије у Београд, са садржајем Поглавља 35. Као и испипавање пулса нашег јавног мњења изјавом председника САНУ. За Србију је битно да у овом светлу посматра и подстицање ултрадеснице по Европи на антимигрантске акције и наоружавање Хрватске балистичким ракетама. Јер, овако хитно и овако непријатељски написано Поглавље 35 говори само једно: САД не виде или не желе Србију у ЕУ, па се од ње тражи нешто што не може да прихвати. Ако у Црној Гори нису успели да обезбеде „народну већину“ за НАТО, како ће је тек у Србији обезбедити за одрицање од Косова. Реакције јавности на изјаву председника САНУ потврдиле су како се на све то гледа у Србији (мада бољег за тестирање јавног мњења нису могли пронаћи, ово је бесмислено трошење човека са великим угледом на смешној ствари). Сада, у Београду је у разним круговима тињала нада да се некако може до ЕУ, а стицао се утисак да тако нешто подржава и доста света из разних европских земаља. Али, још једном се показало колика је стварна моћ Брисела. Можда Федерика Могерини има добре намере и жељу да помогне, али какве то везе има са нашим статусом и будућим дешавањима. Њене жеље су једно, реалполитика нешто сасвим друго.

Пошто Србија остаје ван ЕУ и НАТО, на њеној територији је могуће правити контролисану кризу кроз постепену дестабилизацију земље. Као једно од кључних средстава користиће се мигрантско питање, а циљ је да се створе „неиздрживе околности“ у Грчкој, Македонији и Србији. Треба очекивати „нове жице“ на границама, захтеве да се подижу нови кампови и западне планове да се све већи број несретника задржава у Србији што дуже, кампању усмерену на подизање антимигрантског расположења (у преводу: ксенофобије). Друго средство које може бити коришћено за дестабилизацију Србије је усмеравање косовских Албанаца. Аљбин Курти је већ у том „каналу“ и све што ради у Приштини иде у прилог овој тези. Не само да неће бити формирана ЗСО са суштинским овлашћењима, већ су могуће и разне друге провокације у наредном периоду. Трећа полуга је паралисање институција Републике Србије. Вучић се уплео у врзину из које ће тешко изаћи. Његову политику, и када је реч о странцима и када је реч о домаћој публици, је све теже пратити, а у условима дестабилизације то га може коштати да остане без и једног савезника. Питање подршке Вучићу отвориће се чак и у његовој Влади, чак и у његовом СНС. Шта ће тек бити по министарствима и институционалној вертикали…

Србија се, дакле, налази на почетку новог круга дестабилизације, који ће по начину извођења највише подсећати на 2008. годину и акцију обарања Војислава Коштунице. Само, за разлику од тог времена, сада нема ни на видику новог Бориса Тадића. Јер, овога пута то није циљ. Циљ није инсталирање власти која ће слушати Вашингтон више од актуелне, већ увлачење земље у дуги период кризе, преко које ће се управљати политичким процесима на нашем делу Полуострва. А да би се ствари држале под контролом, Хрватска се наоружава балистичким ракетама радијуса до 300 километара. Сасвим довољно, да у Србији никоме не пада напамет да подигне главу.

Србији се, барем што се америчких активности на Балкану тиче, не пише добро. Као ни Македонији, БиХ и Црној Гори. Сада, за педузимање мера заштите простора има. Није све тако безнадежно као када се посматра из угла америчких интереса. Али, остаје отворено питање: има ли храбрости и воље да се српски интереси бране? У сваком случају, само схватање шта нам се и одакле спрема је пола пута у одбрани сопствене позиције.

Прочитај без интернета:
57 гласовa