Док обичне, па чак и оне мало боље образоване масе припремају за евентуалну будућу кланицу хранећи их најприземнијом антируском пропагандом, саме западне елите – и оне ратоборне и оне прагматичне – су и те како заинтересоване да знају с ким имају посла и како се са њим носити. Нека се, дакле, примитивни и лаковерни забављају или саблажњавају простачким измишљотинама о томе како је руски председник приликом кратког сусрета 2005. године „украо дијамантски прстен“ који је припадао власнику Њу Ингленд Патриотса, овогодишњег шампиона америчке лиге професионалног америчког фудбала. Макар то било демантовано још пре две године од гласноговорника „оштећене“ странке. Нека систематски заглупљивана западна публика настави да верује да руски председник пати од „аутизма“, али и да је, и такав какав је – клептоман одвојен од стварности – некако успео да постане и најбогатији човек на свету.

Ипак, нешто озбиљнијој публици на Западу која, и поред најбољих напора, није тамо сасвим ишчезла, још увек се понекад сервира нешто „тврђа“ храна. Јер, формалним доносиоцима одлука и њиховом сталежу је, као професионално и животно прагматичним људима, ипак неопходно да сагледају ствари онаквим какве јесу. Поготово када се чини да је враг однео шалу, што све више изгледа да је случај не само у Украјини, већ и у погледу целокупних америчких односа са Русијом.

Стога је ових дана један од најстаријих и најцењенијих америчких часописа умерено либералне оријентације, „Атлантик“, објавио анализу посвећену руском председнику, насловљену „Америчко образовање Владимира Путина“. Чланак уствари представља извод из књиге „Г. Путин: оперативац у Кремљу“, чији су аутори научни сарадници једног од главних „тинк-тенкова“ америчког либералног естаблишмента, Брукингс института.

Основна теза чланка је та да руски председник свој садашњи став према Америци није изградио на темељима неког датог, на предрасудама заснованог антиамериканизма, већ да је исти резултат америчких акција и понашања у протекле две и по деценије.

Ради реалног сагледавања противника, неопходно је применити једно од златних правила обавештајног рада: чувај се лажних одраза у огледалу, односно илузије да ће твој противник мислити и радити исто што и ти у сличним околностима. У том смислу је инструктиван и цитат који аутори приписују самом Путину: „Проблем који ви Американци имате у односима са нама је то што мислите да нас разумете, иако нас не разумете. Посматрате Кинезе и мислите: ‘Они нису као ми’. А онда посматрате нас Русе и помислите: ‘Они су као ми’. Али нисте у праву. Ми нисмо као ви.“

А какви су то Руси, односно какав је то Путин, и како је он формирао свој поглед на САД? Одговор који се у чланку нуди је далеко од пропагандистичког.

Наиме, аутори сматрају да је погрешно сматрати да је Путин а приори био антиамерички настројен, због свог професионалног ангажмана у КГБ-у, који је почео још у совјетско доба. Напротив: „мало је доказа да је Путин имао било какве антиамеричке погледе у раним фазама свој јавног живота. Као заменик градоначелника Санкт Петербурга током 1990-их, он није оптуживао Сједињене Државе за уништење Совјетског Савеза, већ је за то јавно кривио лоше процене совјетских лидера и њихово лоше спровођење реформи током 1980-их. Његови негативнији ставови о Сједињеним Државама и њиховој перципираној претњи Русији су се изгледа утврдили касније током 2000-их, у интеракцијама и односима које је имао са два америчка председника: Џорџом Бушом млађим и Бараком Обамом“.

Дакле, мада је сигурно радио под утицајем кризе америчко-совјетских односа током 1980-их, Путин је тада био исувише ниско на лествици службе, а није ни говорио енглески, тако да се чак може претпоставити да пре 1990, када је почео да ради за градоначелника Санкт Петербурга Анатолија Собчака, Путин није имао никакве личне контакте са Американцима.

То је било време интензивног успостављања економских и пословних веза: „Амерички пословни интереси који су дошли у Санкт Петербург су морали непосредно да сарађују са замеником градоначелника Путином који је, према Џону Евансу, генералном конзулу САД у Санкт Петербургу, увек био предусретљив у решавању уговорних спорова између америчких и руских пословних интереса. У круговима америчке и западне пословне заједнице у граду, Путин је сматран за некога ко је ‘про-бизнис’. Није одавао никакав утисак да има било какве антиамеричке или антизападне погледе.“ Штавише, тада је имао прилику да, у склопу заједничке комисије, сарађује са Хенријем Кисинџером, чије му је обавештајно искуство током Другог светског рата свакако било професионално занимљиво.

НАТО агресија на СР Југославију 1999. године, започета само два месеца пошто је алијанса у своје редова примила Чешку, Словачку и Мађарску, када је Путин већ био на челу Федералне службе безбедности (ФСБ), почела је да у корену мења ствари. Чланак цитира речи из Путиновог говора одржаног 15 година касније: „Било је тешко поверовати, чак и када сам то гледао сопственим очима, да је крајем 20. века једна европска престоница, Београд, неколико недеља била изложена ракетном нападу, после чега је наступила и права војна интервенција“.

Закључак аутора? „НАТО кампања на Косову била је преломна тачка за Москву и Путина лично. Руски званичници су протумачили интервенцију као средство ширења утицаја НАТО на Балкану, а не као покушај суочавања са хуманитарном кризом. Почели су да ревидирају своје претходне закључке о могућностима сарадње са НАТО као и са Сједињеним Државама као лидером алијансе. Као што је Путин приметио у свом говору из марта 2014, то искуство га је натерало да на прилично негативан начин посматра Американце, који, према њему, ‘преферирају да њихова практична политика не буде вођена међународним правом већ правом силе’. Као што ће урадити у многим другим случајевима, Американци су ‘доносили одлуке иза наших леђа, и стављали нас пред свршен чин’.“

Сумњичавост је само наставила да расте услед америчког понашања током другог чеченског рата који је почео у августу 1999, када је двојац бивших високих америчких званичника, Бжежински и Хејг, преко своје групе за притисак јавно агитовао у корист дипломатског окончања сукоба и заштите цивила. Руси су страховали да ће Запад покушати да, као на Косову, конструише неки нови „хуманитарни“ повод за војну интервенцију на Кавказу.

Међутим, аутори констатују да је чак и тада Путин наступао помиритељски и конструктивно, објављујући чланак у Њујорк тајмсу у ком је објаснио да је реч о борби против тероризма сличној оној коју воде САД, а коју Русија подржава, и позвао на „разумевање наших страних пријатеља“.

После напада на Светски трговински центар 11.9.2001. Руси су се надали да су се створили услови за ново стратешко савезништво у заједничкој борби против тероризма, попут оног из Другог светског рата. У исто време, Путин је био „зачуђен“ америчким реакцијама уочи и после напада: „У низу говора одржаних одмах после 11. септембра, Путин је рекао да је ‘запрепашћен’ одсуством реакције Клинтонове администрације на његова упозорења да се у Авганистану припремала терористичка завера. ‘Осећам да сам лично одговоран за оно што се десило,’ јадао се. ‘Да, много сам говорио о тој претњи… Изгледа да нисам рекао довољно. Нисам пронашао речи којим би покренуо људе (у Америци) на неопходни ниво одбране’.“

Но, док је америчка реакција на 11. септембар деловала као пример „опасне некомпетентности“, америчка интервенција у Ираку је „убедила Путина да су Сједињене Државе имале лоше намере и тражиле поводе да интервенишу против непријатељских режима у корист сопственог геополитичког положаја“. Пошто се испоставило да америчке службе нису успеле да нађу Садамово наводно оружје за масовно уништење (ОМУ), Путин је, са мешавином ироније и презира, кратко коментарисао: „Штета за ОМУ. Ја бих бар нешто пронашао“, што је требало да значи да је, када су већ измислили повод, Американци требало бар да буду довољно способни да га и подметну. Према ауторима, Путин и његова екипа су закључили да су Американци „не само неспособни, већ и опасни, и решени да науде Русији“.

Затим су дошле „обојене револуције“ у Грузији и Украјини 2003. и 2004, за које је Путин већ био сигуран да су оркестиране споља. Осврћући се на феномен западно-спонзорисаних револуција, Путин је у говору из марта 2014. рекао да је Запад „покушавао да наметне сет ‘стандарда који ни на који начин не одговарају начину живота, традицијама или културама тих људи. Као резултат тога, уместо демократије и слободе – дошли су хаос и избијање насиља, низ револуција. ‘Арапско пролеће’ је замењено ‘Арапском зимом’.“

Рат са Грузијом 2008. „означио је крај Путиновог односа са Џорџом Бушом млађим“. На сцену затим ступа Обама, са понудама о тзв. ресетовању односа, али су Руси дотад већ били научили да треба вредновати америчка дела, а не речи. И, наравно, уследила су нова условљавања, овог пута везана за руско учлањење у Светску трговинску организацију, затим „људско-правашки“ притисак у виду тзв. Акта Магнитски и, коначно, нове НАТО интервенције у Либији и Сирији. Путина је посебно разгневило убиство Гадафија, а демонстрације које су избиле у Русији 2011-2012. посматрао је само као наставак западно-спонзорисаног ланца дестабилизације, који се протегао и до саме Москве.

Чланком који је објавио у Њујорк тајмсу 2013. године, на годишњицу 11. септембра, „Путин је ефективно објавио да је његово америчко образовање комплетирано“. У директном, неувијеном тону, руски председник је констатовао: „Алармантно је то што је војна интервенција у унутрашњим сукобима у страним земљама постала нешто уобичајено за Сједињене Државе. Да ли је то у америчком дугорочном интересу? Сумњам. Милиони широм света све више гледају на Америку не као на модел демократије већ као некога ко се ослања искључиво на голу силу, склапајући коалиције под слоганом ‘или си са нама, или си против нас’.“

С почетком кризе у Украјини 2013. „Путинов поглед на Америку је доиста постао мрачан“: Како је истакао у свом говору марта 2014: „Русија је настојала да ступи у дијалог са нашим колегама на Западу. Ми стално предлажемо сарадњу у вези сваког критичног питања, желимо да ојачамо ниво поверења, хоћемо да наши односи буди једнаки, отворени и искрени. Али нисмо видели узвратне кораке“. Путин је једноставно дошао до закључка да је, при сваком покушају, одбијен или обманут од стране Запада.

Било би сјајно када би се појава оваквог чланка могла тумачити као светло на крају тунела. Поготово зато што није први ове врсте. Од бившег Регановог саветника Пола Крега Робертса, бившег Никсоновог саветника Петрика Бјукенона, пензионисаног оперативца ЦИА Реја Мекговерна, па све до последњег америчког амбасадора у СССР, Џека Метлока – више респектабилних гласова старог америчког, антисовјетског – али не и антируског естаблишмента којег су неоконзервативци-русофоби почистили са сцене током 1990-их, говори сличне ствари. Али, као што се види – што они више говоре, пишу, апелују, то се бука ратних бубњева појачава. Јавна реч на Западу је практично изгубила своју тежину и утицај на власт.

Што се тиче Србије, имамо сатисфакцију потврде да наше сопствено, вишедеценијско „америчко образовање“ не представља никакву аномалију, нити химеру. Напротив. Јасно је, идући у сусрет 70-годишњици победе над нацифашизмом, да смо суочени са новим видом те исте агресије, и да нисмо „мимо света“ у том погледу. Наша специфичност је, што смо, као и увек, на истуреном положају, и што први примамо удар. И опет, као и пре 70 година, најважније ће бити да ли ћемо, у одсудном тренутку, наћи начин да се усправимо, и поново будемо на правој страни историје и сопственог идентитета. Јер – шта ће нам свима, и нама и Русима, а и не само нама, образовање, макар и „америчко“, ако суштински ништа нисмо научили?

32 гласa