„Грешке приликом примене права и утврђивања чињеница…“

 

Анализирајући у прошлом тексту[1] апелацију Радована Караџића, истакли смо да међу главним жалбама на пресуду можемо видети два крупна блока питања:

1) Неправедност судског процеса, и

2) Многобројне грешке које је причинио суд приликом примене права и утврђивања чињеница.

У овом тексту подробно ћемо проанализирати други блок апелација Р. Караџића.

Многобројне грешке приликом примене права и утврђивања чињеница

Радован Караџић је оспорио пресуду суда по свим главним тачкама оптужбе: наводно почињени злочини на целој територији Босне и Херцеговине; „терорисање“ Сарајева; „геноцид“ у Сребреници и на крају, узимање талаца. Како је убедљиво показано у апелацији, претресно веће није на неопходан начин образложило чињенице по свакој од епизода предмета и није применило право на валидан начин.

О геноциду на читавој територији Босне и Херцеговине.

  1. Претресно веће (ПВ) је начинило грешку доневши закључак о томе да је постојао план о насилном исељењу муслимана и Хрвата са српских територија са циљем стварања етнички монолитне државе.

Судије су без објашњења разлога, отклонили потпуно могућ закључак о томе да је циљ било стварање политичке аутономије, а не насилно исељавање. Ова манипулација је била урађена са циљем да се обезбеди осуда Караџића по тачкама 3-8 „локалног“ дела оптужнице.

  1. ПВ је начинило грешку прогласивши оптуженог кривим за чињење злочина, који нису били указани у оптужници.

Без обзира на то што је тужилаштво оптужило Р. Караџића за вршење насилног премештања муслимана и Хрвата из њихових кућа, судије су прогласиле оптуженог кривим за вршење другог злочина – а управо „прогон извршен посредством насилног премештања затвореника“. Отворена махинација.

  1. ПВ је начинило грешку прогласивши оптуженог кривим искључиво на основу оних сведочења која нису била проверена.

Без обзира на то што се судски процес продужио скоро пет година, код судија се није нашло времена и могућности (тачније – жеље) да би се обезбедила могућност оптуженом да спроведе унакрсно испитивање сведока, који су сведочили о почињеним злочинима. Суд није утврдио чињенице о извршењу тих злочина, него је једноставно изјавио да су они били почињени. ни „судски утврђење чињенице“, ни изјаве сведока по Правилу 92 bis, нису били проверени. То нису чињенице, него тврдње. Но, на основу тврдњи које нису проверене Р. Караџић је био осуђен по свим тачкама оптужнице!

  1. ПВ је начинило грешку када је приликом примене теорије УЗП 3 категорије, полазило од предумишљаја о томе да је „вероватно“ почињен злочин. Међутим, класично разумевање УЗП-3 не одговара тој тврдњи.

Треба истаћи да примена теорије „удружених злочиначких подухвата“ (као облика одговорности) у МТБЈ сама по себи нема правне утемељености. Међутим, Караџић је одлучио да не оспорава саму суштину безакоња (правилно сматрајући да је то бескорисно), него је предузео покушај  да исправи „безакоње унутар безакоња“. Ствар је у томе што је теорија УЗП која је била преузета из англо-саксонског права, не постоји у правилима процедуре МТБЈ. Због тога се може орјентисати на тумачење те теорије, само у пракси судова англо-саксонског света. Р. Караџић у својој апелацији приводи праксу британских судова у којој је јасно видљиво да ПВ МТБЈ примењује теорију УЗП неправилно.

О „терорисању“ Сарајева

  1. Приликом осуде оптуженог по тачкама оптужнице које се тичу гранатирања Сарајева, ПВ је неправилно применило норме права оружаних сукоба (међународног хуманитарног права).

У својој апелацији Р. Караџић је показао да су судије оцењивале гранатирање Сарајева с тачке гледишта посматрача и сведока. Истовремено, они су били обавезни да изврше оцену војних дејстава са тачке гледишта војног командовања. То је очигледна методолошка грешка.

  1. ПВ је починило грешку доносећи закључак о томе да је гађање пијаце Маркале од 5. фебруара 1994. године било извршено са територије која се налази под контролом Срба

Судије су покушале да придају свом закључку о кривици Срба у гађању Маркала чак и неку научност. Тако су они изјавили да угао пада гранате између 55 и 65 степени доказује да је гранатирање извршено са територије која се налази под контролом Срба. Међутим, судије „нису приметиле“ сведочење сведока одбране о томе да је пре мерења угла, рупа била оштећена и у таквим условима рачуница није могла бити тачна.

  1. ПВ је начинило грешку утврдивши предумишљај оптуженог у вршењу терора над становништвом Сарајева, у том смислу да је прихватило у својству доказа, сусрет кога у стварности никада није ни било.

Судије су „утврдиле“ да је између 20 и 28. маја 1992. године између политичког и војног руководства Републике Српске одржан састанак на коме је генерал Ратко Младић предложио масовно гранатирање Сарајева, а председник Караџић се томе није успротивио. У стварности таквог сусрета уопште није било.

О „геноциду“ у Сребреници

  1. ПВ је начинило грешку, утврдивши да је оптужени имао за циљ исељавање муслимана из Сребренице, ослањајући се при томе на Директиву № 7.
  2. ПВ је начинило грешку утврдивши да се оптужени сагласио са убиством заробљеника из Сребренице.
  3. ПВ је начинило грешку утврдивши да је Р. Караџић имао предумишљај за чињење геноцида.

За оцену свих горе указаних навода у апелацији, главно се огледа у утврђивању предумишљаја. Нема специјалног предумишљаја – нема геноцида. Но, судије нису утврдиле чак ни обични предумишљај! Све што су успели да ураде „најбољи правници на свету“ – јесте да „изведу“ (infer) предумишљај Караџића као свој сопствени умни закључак. Но, судије су заборавиле да докажу да такав предумишљај морају они да докажу! Притом, уколико су се они одлучили да то докажу таквим неадекватним методом као што је „извођење“, онда су морали доказати да је предумишљај за чињење геноцида био једина могућа варијанта тумачења понашања оптужбе. Једина! Наравно, судије то нису урадиле. Штавише, они су игнорисали сведочења која су давала могућност другог интерпретирања дејстава председника Републике Српске.

  1. ПВ је начинило грешку утврдивши да Р. Караџић носи командну одговорност за убиство од 13. јула.

Ма колико се у МТБЈ трудили да све убеде да је геноцид у Сребреници доказана ствар, ништа они тамо нису успели доказати. Чак ни са тим, ко је, по њиховој теорији – главни планер тог злочина. Све се то гради на „изведеним“ догађајима. И ето, судије су поново „извеле“ да је Караџић знао за убиства. Али су судије поново заборавиле да то докажу. Штавише, они се праве као да нису приметили да су пред њима била сведочења која дозвољавају да се изведе закључак о томе да Р. Караџић једноставно није добио сву потребну информацију. Трибунал чак ни то није доказао!

О узимању талаца

ПВ је начинило грешку када је закључило да савремено међународно право апсолутно забрањује било какве одмазде (одговарајуће мере) у односу према заштићеним лицима.

Р. Караџић је убедљиво доказао да се дозвољеност одмазде у односу према заштићеним лицима може да промени у зависности од тога да ли је оружани сукоб међународни или има немеђународни карактер. Заиста, позивање ПВ на одлуку МТБЈ у предмету Д. Тадића о томе да је сукоб био међународни, није примењива за предмет Р. Караџића. Предмет Тадића тицао се 1992. године, када је армију Републике Српске  (наводно) контролисала Југославија. Међутим, у 1995. години ситуација се променила из корена и никакве контроле Југославије већ није било. То је потврђено и у одлуци самог МТБЈ (у предмету М. Перишића) и у одлуци Међународног суда ОУН. При том, доносећи своју одлуку у предмету Р. Караџића о томе да је забрањена одмазда у односу на заштићене групе становништва, ПВ се ослањало само на коментар Међународног комитета Црвеног Крста о међународном хуманитарном праву. То је очигледна грешка примене права сама по себи – коментари не представљају правну норму. Но, са тачке гледишта аргумената Р. Караџића – то је још и друга грешка – коментар се односи на међународни оружани сукоб. Караџић међутим доказује да је у указаном временском периоду босански сукоб носио немеђународни карактер.

Говорећи о лингвистичкој конструкцији „претресно веће је начинило грешку“ треба имати у виду да се ту ради само о пристојном обраћању. Још у време судског процеса било је јасно да су то судије урадиле с предумишљајем.

На крају, треба обратити пажњу и на још једну основу апелације. Она се тиче кажњавања. Р. Караџић је изјавио да је ПВ такође починило грешку, одбивши да призна постојање било каквих олакшавајућих околности за кривицу приликом изрицања пресуде. Караџић је замолио апелационо веће да одреди нову казну узимајући у обзир олакшавајуће околности. Та молба изгледа очигледно дисонантна са општим текстом апелације, који је изграђен на тврдњи Р. Караџића о својој невиности.

Узгред, за разлику од већине апелација, жалба Радована Караџића одликује се тиме што он не тражи да га оправдају. То је стратешка линија апелације. Он тражи само провођење новог судског процеса. Стратегија Караџића може постати тактика трибунала (МРМКТ). Изгледа да је такав захтев једина могућност да се предмет добије. Трибунал не жели да се затвори. Он се назива „резидуалним механизмом“ и зато се сам увек налази на граници живота и смрти. Када се заврши разматрање свих апелација – а њих је сасвим мало – трибунал ће се затворити. И овде захтев Р. Караџића није у оправдању него у спровођењу новог процеса – то је „продужетак банкета“ за МРМКТ! Процес у МТБЈ је трајао скоро пет година. И још пет година баснословних плата – од тога судије МРМКТ, наравно, неће одустати! Поготово што у апелационом разматрању предмета Р. Караџића постоји још једна важна околност. Но, о томе – у трећем, завршном делу текста.

[1] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-1-sudski-proces-je-bio-nepravedan/

25 гласовa