„ММФ би нам дозволио да више повећамо плате и пензије него што сам мислио, али ја то нећу. Ето, нећу!“, рекао је премијер[1].

Десетак дана доцније тај исти човек је објавио одлуку да се Сребреници додели пет милиона евра. Упитан да ли се тиме Србија одрекла неког пројекта, Вучић је одговорио да „Србија много штеди и, поред плана да три године нема повећања плата и пензија, данас имамо драстична повећања плата и пензија“[2].

Међутим, то „драстично“ повећање плата и пензија, како је баш премијер објавио[3], било је: 4% у просвети, 3% у здравству 2% у војсци и полицији и 1% за пензионере. Стварно драстично!

Такође, просветари, који су због смањења плата у овој години имали 60.000 мање на годишњем нивоу, добили су једнократну помоћ од 7.000 динара, а премијер је рекао „да та помоћ није мала и да мисли да су они (просветари) радосни због тога“[4].

Просветари, међутим, уопште нису због тога били „радосни“, јер су имали потписан споразум с владом да ће, у замену за прекид штрајка (најдужег међу просветарима код нас), од владе добити 40.000 динара помоћи[5]. Иако су, очигледно, били изиграни, премијер је ипак био уверен да ће они бити „радосни“.

У парламенту пак на критике опозиције, Вучић је одговорио да то њега не погађа јер „народ види ко и колико ради, ко ради десет, дванаест сати, а ко су лезилебовићи који не раде ништа и само гледају шта ће да кажу против своје државе“[6]. Када је опозициони посланик Јанко Веселиновић протестовао што је премијер назвао посланике лезилебовићима, председница Скупштине, Маја Гојковић, искључила му је микрофон, а премијер је то поздравио речима: „Никоме нећу да дозволим да дезавуише нечији тежак рад и нечије успехе!“[7].

Када је, такође, опозициона посланица Александра Јерков подсетила да је договор с просветарима био помоћ од 40.000, а не од 7.000, напредњачки посланик Владимир Ђукановић је, додворавајући се премијеру, замерио што и њој није искључен микрофон, јер је „ово вређање народа лажном бригом за просветне раднике”[8]. Проблем је, наравно, био у томе што је опозиција питала зашто оних пет милиона поклоњених Сребреници није дато просветарима, чиме би њихово повећање било макар 10.000. Но, управо то је оно што се није смело чути по Србији.

Када од ових слика склопимо мозаик, видећемо да уместо парламентарне демократије добијамо приказ личног режима, готово апсолутизма, у коме Његово „ја хоћу“ или „ја не дам“ постаје јаче од свих закона, правила и договора између цивилизованих (уљудних, пристојних) људи.

Слично је било и након масакра у Паризу. „У знак жалости и солидарности са Француском у Србији ће, по налогу премијера Александра Вучића у наредна три дана на свим државним институцијама заставе бити спуштене на пола копља“, објавила је штампа[9]. „По налогу премијера Александра Вучића три дана солидарности са Француском“?

Као каква колонија, Србија је, по одлуци премијера, спустила своје државне заставе на пола копља три дана због „метрополе“ која је Србију пре 16 година бомбардовала, а која је само пре недељу дана извела терористички напад на српску и хришћанску цивилизацију, гласавши да наша културна добра буду предата на милост и немилост исламистичкој и терористичкој „држави Косово“.

Поштовање свакој жртви, сваком човеку пострадалом у париском масакру! Али, волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи; да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!

С којим је, уопште, правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности“ са земљом – не са жртвама – већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији? С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише“ са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?

Да ли Србија, само зато што се то свиђа нашем премијеру, мора да буде „солидарна“ са државом која је косовског губернатора Бернара Кушнера наградила местом министра иностраних дела, и то управо оног човека под чијом се управом догодио егзодус 200.000 косовских Срба и, што је још срамније, човека који је на питање новинара о трговини органима у случају „жута кућа“, одговорио: „Да ли сте болесни? Шта је то жута кућа?“.

Наравно да се морају жалити жртве тероризма у Паризу! Али, за све оне Србе чије памћење не допире само до јуче поподне, убијени Парижани су једно, а држава Фрацуска је, ипак, нешто сасвим друго. Пошто спадам у оне који ипак имају памћење нешто боље него код кокошке, не могу да заборавим не само експлозије које су ми развалиле врата од балкона после погађања оближњег РТС-а – и то, док сам успављивао двомесечног сина у наручју.

И дегутантно ми је било да видим, као резултат премијеровог „ја хоћу“, бојење српског парламента и других наших јавних зграда у француску тробојку. Јер су, не заборавимо, и француски авиони доносили смрт у ову земљу и убијали нашу децу. Зграде „српско-НАТО пријатељства“ и данас стоје такве – разрушене – усред Београда. Странци их обавезно фотографишу. Искрено, не могу а да не увидим готово несразмеран контраст између тих слика и плаво-бело-црвено пребојених: моста на Ади, палате Албанија и Скупштине. Ако то није мазохизам, или макар шизофренија, онда стварно не знам ништа о психо-патологији.

И кога је, уопште, премијер питао да из српског буџета месту на граници Србије, али које Србији не припада, поклони пет милиона евра, док, истовремено, српским просветним радницима узима 60.000 динара годишње? Он, свакако, има право да из свог новчаника даје новац коме жели, као и да у својој кући маше заставом земље која је бомбардовала Београд, признала сецесију „Косова“ и гласала да српске светиње преузму њихови главни рушитељи – али, нека то не ради с нашим новцем, нити у име свих нас.

Само по себи је гротескно када у једној „демократској“ земљи, која има устав, парламент и законе, њен премијер влада апсолутистички, као да је у 18. веку. Али, још је више гротескно, за сваког ко има елементарног достојанства и мрвицу патриотизма, када се тај исти премијер додворава колонизаторима.

Нажалост, он готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе“ показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда“. Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ.

[1] www.blic.rs/Vesti/Politika/602403/Vucic-MMF-bi-dozvolio-vece-povecanje-plata-ali-ja-necu

[2] www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/2100764/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9D%D0%B5+%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BC%D0%BE+%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8+%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%B0+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83,+%D0%B0%D0%BB%D0%B8+%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BC%D0%BE+%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%B8+%D1%83+%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83%D1%9B%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82.html

[3] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2101238/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80+%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BE+%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B0+%D0%B8+%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0.html

[4] www.blic.rs/Vesti/Politika/605599/Vucic-Povecanje-plata-i-7000-dinara-znace-prosvetarima-mislim-da-su-radosni-zbog-toga

[5] www.danas.rs/danasrs/drustvo/__poziv_na_potpunu_obustavu_nastave.55.html?news_id=311060

[6] www.politika.rs/rubrike/Politika/Vucic-Mi-dajemo-malo-i-idemo-u-plus-vi-davali-mnogo-i-isli-u-minus.sr.html

[7] Исто.

[8] Исто.

[9] www.blic.rs/Vesti/Drustvo/606308/Solidarnost-sa-Francuskom-u-Srbiji-zastave-na-pola-koplja

51 глас