Највећа константа у историји Срба је манипулација бројевима.

А најновија „игра“ бројева десила се овог лета објављивањем „резултата пописа“ у Босни и Херцеговини. Читалац је вероватно упознат са „резултатима“ овог мало је рећи псеудо пописа. А који је мене подсетио на највећу превару Срба бројевима икада. То су српске жртве у Другом светском рату. Укупан број настрадалих Срба никада наравно није објављен, а како ствари стоје, од стране државе и њених институција, још дуго и неће.

Заправо, државне институције и такозвана академска заједница  кроз читаво то време, све до данас, су радиле. Радиле су истрајно на затирању правог броја српских жртава односно организованом геноциду. Кад смо код геноцида, данас се та реч у медијима понавља као вергл али само у контексту Сребренице, што је школски пример манипулације појмовима а тиме и свешћу.

Главни аргумент оних који се залажу за смањење броја жртава, а тај „аргумент“ сам чуо небројено пута, је – да је немогуће да су српске жртве толике. Поготово да је немогуће оно што говори Србољуб Живановић, да је у Јасеновачком комплексу масовних гробница било преко осамсто хиљада костура. На питање зашто је немогуће, добијао сам и тупаве одговоре попут – зато што је много (!?). Или квази аргументоване  –  да се не зна колико је било Срба 1941. године, јер забога, пописа који је требало да се обави исте године, није ни било. Немачка је напала Краљевину.

Управо тај неодржани попис створио је маневарски простор комунистичкој власти да огроман број српских жртава не прикаже и објави. А ради се сигурно о преко милион сакривених српских жртава. Ова морбидна манипулација је застрашујуће једноставна. Било је то право шибицарење људским животима. Попис становништва из 1921. године приказује дванаест милиона. Попис из 1931. око четрнаест милиона. А по попису из 1948. Југославија је имала мање од шеснаест милиона (15 772 000). Како су званични подаци међународне комисије после Другог светског рата били милион и седамсто хиљада укупно страдалих, створен је идеалан „џеп“ да се сакрије најмање милион српских жртава. Никада није објављен ни приближан број становника колико их је Краљевина могла имати 1941. године.

Краљвину Југославију рат је могао затећи са преко осамнаест милиона житеља. Како то?

Правом броју становника из 1941. можемо да се приближимо кроз просветне пресеке о броју ђака у Краљевини. У њима се јасно види да тек од тридесетих година лагани пораст броја ђака замењује прави скок. Узрок овог наизглед изненадног „бејби бума“ треба тражити у Великом рату. Изгибија је била огромна. И као у неком ружном сну, шампиони те изгибије били су Срби! Краљевина Србија излази из Великог рата без једне трећине укупног становништва и без 70% мушкараца. Али Срби нису гинули бранећи само Србију већ су и као К унд К војници, сејали своје кости између Соче, Галиције и Дрине. Преведено на прост језик, требало је да прође бар десет година после рата да стигну генерације мушкараца у биолошку зону могуће репродукције.

Све ово говорим да подсетим јавност и струку да је могуће, понављам – могуће, доћи до приближно тачног броја становника у Краљевини Југославији 1941. а тиме и до укупног броја жртава Другог светског рата, сходно томе и до укупних српских жртава. Не сме се ни заборавити ни заобићи у овом жалосном прорачуну масакр српске омладине на Сремском фронту и симултане масовне ликвидације „домаћих издајника“ и противника нове комунистичке власти у ослобођеној Србији 1944. године. Хоћемо ли претећи?

слика http://srbin.info/2015/04/18/dan-secanja-za-zrtve-srpskog-ausvica-u-jasenovcu-nestalo-500-000-srba/

Прочитај без интернета:
71 глас