Руска компанија “Стројтрансгас” започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48% (једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%).

Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система, повезаног са пројектом “Турски ток” који су усагласили Русија и Турска и који има излазак на тржиште централне и јужне Европе. Према информацијама ОАО “Стројтрансгас” реализација овог пројекта биће настављена све до обезбеђења изласка гасовода до границе са Грчком, с тим што би имао могућност да се прикључи на грчко-турско гасно чвориште.[1]

У овом тренутку на територији Македоније функционише јединствени огранак гасовода – такозвана “Магистрала №8”, која полази из Русије и наставља се преко Украјине, Румуније и Бугарске. Она је предвиђена за транспорт 800 милиона кубних метара гаса годишње, што је очигледно недовољно са тачке гледишта обезбеђења региона Балкана гасом. Поред тога, украјински део ове магистрале може престати да функционише 2019. године – када Русија намерава да заустави транзит гаса у Европу преко те земље – а можда и раније, у случају даљег распада Украјине.

Није случајно да ОАО „Гаспром“ и његови турски партнери настоје да се у максимално кратком року спроведе пројекат „Турски поток.“ Према речима председника управног одбора „Гаспрома“ Алексеја Милера, у овом тренутку су приоритетни „анализа опција маршруте већ на територији Турске, дефинисање тачке изласка из мора, место испоруке гаса потрошачима у Турској и тачке пресецања Турско-грчке границе“.[2]

И овде настаје занимљива геополитичка колизија која је директно повезана са интересима Србије и других балканских држава. У случају реализације “Турског пројекта” – а нема основа да се у њу сумња, без обзира на постојеће потпуно схватљиво размимоилажење између Москве и Анкаре по низу техничких питања (у првом реду по питању формулисања цене за руски гас за турске потрошаче) – управо Македонија може постати кључнa балканскa транзитнa земљa услед природно-географских услова. Истина, постоји и алтернативна варијанта – цеви по бугарско-српској маршрути, међутим према расположивим информацијама можемо претпоставити да је поверење у Бугарску као поузданог партнера по енергетским питањима нарушено и то на дужи период. Што се тиче Србије (која целокупан потребни јој гас увози, притом 95% из Русије), то пред њом стоје озбиљни задаци не само на техничком, колико на политичком плану. Наиме, да докаже своју солидност и “способност преговарања” како би постала поуздана карика нове конфигурације енергетских токова који се стварају на Балкану.

Треба нагласити да нема проблема по питању ресурсне базе. Планирани гасовод “Турски ток” по својим пропусним капацитетима сличан је “Јужном току”. Он предвиђа транспорт тих истих 63 милијарде кубних метара гаса годишње. Од тога 16 милијарди остаје Турској, а 47 милијарди кубних метара гаса ће кренути даље на Балкан. Тако да руског гаса има довољно за све и због тога је главни проблем у сачуваном расколу у расположењу српске владајуће елите са једне стране и интереса становништва са друге стране.

У вези са тим треба приметити да без обзира на покренуту антируску кампању (покренуту од стране западних и многих српских медија), у самом српском друштву постоји потпуно објективно схватање из којих разлога није реализован пројекат “Јужни ток”. И речи премијера Србије Александра Вучића да Србија као “мала земља” једноставно не може реализовати тако крупне пројекте “без одобрења Европске комисије”, за мало кога су уверљиве.

Истраживање јавног мњења спроведено крајем 2014 почетком 2015. године, дало је следеће резултате: 39,8% Срба оптужује САД за неуспех пројекта “Јужни ток”, а 20,2% оптужује за то ЕУ. И само 6,5% испитаника кривицу сваљује на Русију. Одговорност на Бугарску свалило је само 2,4% испитаника. Али то је разумљиво, имајући у виду несамосталну политику Софије у енергетским (и не само енергетским питањима).

Пример Србије, а посебно Бугарске не треба да буде узор, приступ турске владајуће елите проблематици сарадње са Русијом у енергетској области је много уравнотеженији. У овом тренутку Турска увози отприлике 70% енергената потребних земљи, а до 2020. године потражња за енергентима у земљи порашће за 40%. У насталој ситуацији власти Турске покушавају да претворе земљу у кључно енергетско чвориште енергетских токова који иду ка Европи, а потом да активно учествују у разматрању свих постојећих пројеката транспорта гаса у Европу – па тако и међусобно конкуретних. Јер у крајњој рачуници, главни фактор ће бити обезбеђење пројекта енергентима – а овде позиција Русије изгледа најмоћнија.

Наравно, македонски чвор гасних пројеката на Балкану има сопствене ризике – пре свега произашле из унутарполитичке нестабилности у земљи и активизацији албанског фактора. Узгред, управо жеља Запада да сруши нови руски пројекат јасно је видљива у последњем замајцу политичког супротстављања у Скопљу – који има одређене карактеристике “обојене револуције” инспирисане из иностранства. Било како било, Србија, Бугарска и Македонија биће принуђене да се орјентишу на интересе сопствене енергетске безбедности. А они диктирају неопходност јаче узајамне сарадње са Русијом. Јер танкери са течним гасом из Катара или Алжира у Београд, Софију или Скопље, тешко да могу пристајати. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока – а не са запада.

[1] www.stroytransgaz.ru/pressroom/media_about/2015/03/3195/

[2] www.gazprom.ru/press/news/2015/january/article213556/

7 гласовa