Ништа није случајно код челника RKC на брдовитом Балкану, нарочито од окупације БиХ по одлуци Берлинског конгреса, далеке 1878.године.

Првосвештеници католички тада су били већински странци, те је окупаторски режим у њих имао неограничено поверење, док се убрзано стварала домаћа душобрижничка елита, која ће се баш исказати током постојања NDH и почињеног геноцида над Србима, Жидовима и Ромима.

После обнове заједничке државе Југославије, плански се приказујући комунистичком жртвом, успешно је RKC добивала сву потребну подршку у земљама тзв „демократије“, подржавајући успут кадрове хрватских комуниста у БиХ, који су истину о геноциду над Србима упорно приказивали као „великосрпске лажи“, које грубо вређају целокупан хрватски народ у заједничкој држави!

До којих размера је то ишло, понајбоље сведоче мемоари Branka Mikulića, партијског моћника који је под капом СК (Савеза комуниста) дуго кројио тесну српску кошуљу.

У моменту претећег грађанског рата, два партијска челника СК БиХ, Хрвати Мikulić и Ištuk, договорили су сусрет са челницима „цркве Хрвата БиХ“, како би разменили мишљење и донели заједнички став „шта им је чинити“, без и помисли да то расправе са некадашњим партијским сарадницима Србима и муслиманима, иако су годинама продавали маглу о „три братска народа“, али у критичном тренутку ипак се приклонише оном орвеловском ставу прасца Наполеона (и то у Сарајеву), о „једнакости“!

После Дејтона, када схватише да су пожурили са стварањем М-Х федерације, RKC свештеници упорно причају мантру о „нерешеном положају“ Хрвата у Р Српској, нарочито доказујући да је бањалучко подручје и Посавина видно угрожено, јер су Хрвати наводно „брутално протерани“!

Истину, да су бањалучки Хрвати уз помоћ католичке цркве бирали куће по загребачким насељима Козара, Козари бок и Житњак, где су дотада живели Срби, који су радничким кредитима (које су уредно вратили!) изградили те куће на плацевима које су обезбедиле фабрике, у пројекту стамбеног збрињавања својих радника.

Нашавши се у улози талаца у острашћеној србождерској средини, презриво називани „трофазни“ још из времена „братства-јединства“, без видљиве заштите заједничке распадајуће државе, притиснути од локалних свештеника, мењали су своје куће на невиђено, јер после осамостаљења БиХ нису могли добити хрватски пасош већ само путни лист, који је омогућавао трајно исељавање у новопроглашену државу.

Хрвати из Посавине, уз помоћ „цркве у Хрвата“ и HDZ, меркали су успут имања Срба у Западној Славонији, притом увек бирајући боље, а хрватска полиција је асистирала ако би се домаћин томе опирао, те су упорно јурили сакривене четнике, одводећи мушке главе у станице полиције да даду изјаву, после чега су напрасно пристајали на селидбу, без икаквих питања!

Сада, четврт века од тих профитерских „несташлука“ у којима су активно помагали, челници „цркве у Хрвата“ упорно вапе за решавањем „хрватског питања“ у Р Српској!

Видљиво је да челници HDZ БиХ имају јасан став, о суштини проблема у некадашњој HRHB (Хрватска република Херцег Босна) која се утопила у муслимански део БиХ, а део покварењака у Сарајеву глумата „хрватско тело“ у заједничким органима, које gauleiter Инцко упорно покушава да наметне као једино могуће решење (видљиво и на српску и на хрватску штету)!

Тако се истински представници хрватске популације, углавном лоциране у Западној Херцеговини, нађоше на заједничким позицијама са владајућом СНСД у Р Српској, када су у питању односи конститутивних народа у дејтонској БиХ, и њихово правилно решавање.

Такав њихов став, изазвао је отворену критику у јавности (што се ретко догађа!) челника HDZ у Мостару, од надбискупа Врхбосанског, кардинала Vinka Pulića и бискупа бањалучког Franjе Komarice, који синхроно наглашавају да је неприхватљиво да се не покреће питање „етничког чишћења Хрвата из бањалучке регије“ и нарочито из Посавине!

Критикују, ако се и покрене евентуално питање трећег ентитета, да ти челници уопште не инсистирају на тим „горућим хрватским питањима у БиХ“!

Цео грађански рат, оба првосвештеника били су заштићени, један у Сарајеву, други у Бањалуци, уживајући имунитет као и страни дипломати!

Иако је цео рат упорно ширио неистине о оправданој одбрани угроженог српског народа у БиХ, бискуп Komarica је спокојно наставио испољавати нетрпељивост и према органима власти и према српском народу Р Српске, али је прошле године ипак превршио меру!

Не случајно, именован за чинодејствујућег у црквеној церемонији одавања почасти хрватским фашистима, који су 15.маја 45. у Аустрији код месташца Блајбург дoбили позив да положе оружје и кренули у пробој, покушавајући да се домогну спасоносне америчке зоне, код „крижа“ који су још у време хладноратовске размирице подигли усташки емигранти, бискуп Komarica је закукао о „етничком чишћењу“ Хрвата у „геноцидној творевини“ Р Српској!

Бискуп притом позива UNHCR да реши тај проблем, у складу са обавезама из Дејтонског споразума о слободном повратку прогнаника на своја имања!

У убрзаним припремама за очекивану и жељену победу Хилари Клинтон, RKC је активирала све своје капацитете, како би спремно дочекала завршницу, насилно затирање Р Српске уз помоћ NАТО снага у региону, тачније уз активно учешће хрватске војске, као предњег ешалона.

Именовање генерала Gotovine за саветника председника хрватске владе, као део тих припрема, искоришћено је одмах за нову акцију.

Бискуп Kоmarica, баш уочи божићне свечаности, уделио је свој благослов „уметничком делу“ генерала Gotovine, портрету блаженог Hansa-Ivana Mertza, који се као аустријски Немац родио у околини Бања Луке, где му је отац службовао као окупаторски чиновник у БиХ!

За очекивати је, да се ово „вредно уметничко дело“ смести у католички самостан на Петрићевцу (део Бањалуке), ту где је некада службовао фратар Miroslav Majstorović, управник логора Јasenovac прозван „fra SOTONA“, организатор покоља српске деце у школи у оближњем селу Дракулићи.

Ако се случајно побуне ти Срби, требало би да знају да је RKC одвојена од државе, а Р Српска и није држава већ је то БиХ, која ће радо дати пристанак да се „уметничко дело“ трајно смести у самостан!

Ако се Срби буне, молим, ту је Инцко и моћни NАТО, а можда ће гневни Срби и да „самоорганизовано“ нападну „угрожене Хрвате“ у Посавини барем, или у западном делу бањалучке регије, па да моћни хрватски „црни јастребови“ брже боље понесу већ спремне бојовнике, планови су провежбани, генерал Gotovina вероватно је и своје натоовске чизме навиксао, само још да се опаше, па да се његова uzoritost Komarica помоли за срећан исход планиране акције пацификације српских дивљака, који већ више од века угрожавају „миран суживот“ на тим „повиестним хрватским тлима“ (још из државе Немањића)!

Његова uzoritost, засигурно није читала ону дечју песмицу Ј Јовановића Змаја под именом „Рибарчета сан“, али уз трапист из самостана „Звијезда“ и чашу мостарске „жилавке“, имаће сличан угођај за „решавање“ непостојећег „хрватског питања“ у Р Српској!

Нарочито после поклона из Русије за српску војску, који се радосно обележава као „6-30-30“, са значењем да је по Дејтонском споразуму Србија гарант безбедности Р Српске, а тај поклон значајно мења раније односе који се више не морају дефинисати са „мора се“, већ ИМА СЕ, МОЖЕ СЕ, уколико хрватски неофашисти посегну за радикалним „решењем“!

___________________________________________________________________
Uzoritost – службена титула бискупа RKC.

Прочитај без интернета:
35 гласовa