Треба на почетку напоменути – кључни делови овог текста су објављени на старом сајту Фонда стратешке културе још 2.10.2013,[i] као и у додатку часописа „Геополитика“ за октобар 2013, насловљен „Косово и Метохија гласник“ бр. 3. Аутор ово напомиње не само због коректности, већ и ради указивања да се садашње опасно приближавање Србије НАТО-у могло не само предвидети пре три године, већ да је, после усвајања тзв. Бриселског споразума за КиМ, постало закономерно.

Пре неколико дана је Александар Вучић, правдајући потписивање најновијег споразума са НАТО, изјавио да нам је „НАТО потребан као савезник да штити и чува српски народ на Косову и Метохији“.[ii] Вучић би то најбоље требало да зна – јер је он учинио све да нам НАТО буде што „потребнији“.

Као што је тзв. бриселски споразум који су он и Ивица Дачић „испреговарали“ у априлу 2013 – пошто су претходно учврстили границу између КиМ и остатка Србије – фактички конципиран тако да осакати Србију и српску државност, он је исто тако пројектован као средство помоћу којег би пут Србије ка НАТО деловао још више „безалтернативно“. Ево како.

  1. НАТО је, за све новије и будуће чланице ЕУ, нека врста „улазнице“. Дакле, у процесу придруживања ЕУ, државе кандидати се полако али сигурно интегришу у тзв. евроатлантске безбедносне структуре, кроз „хармонизацију националне спољне политике земље кандидата са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ“.[iii] Чак и без формалног чланства, такве земље природно улазе у круг војних вазала НАТО-a. Србија је, срећно и вољно, једна од тих земаља. Као што је пуковник Јевтовић више пута указао на овом сајту – ту не може да буде ни говора о некаквој „неутралности“, поготово не војној.
  2. Тзв. бриселски споразум Србију још чвршће везује за тзв. ЕУ-интеграције, јер је директно, писмено, условно повезан са њима, кроз Поглавље 35, које је „веза између овог (тј. бриселског) дијалога иприступних преговора“.[iv] Степен кооперативности Србије у испуњавању тзв. Бриселског споразума и обавеза које из њега произилазе или које ће на њега да се природно надовежу − директно се везује за њен „напредак на европском путу“. А пошто је, као што нас стално подсећа Александар Вучић, пут Србије у ЕУ „бесповратан“,[v] онда ни тзв. бриселски споразум „нема алтернативу“.
  3. Тзв. бриселски споразум Србију такође чврсто упућује на безалтернативну сарадњу са НАТО, с обзиром на то да је НАТО војни гарант тог споразума и с обзиром на то да је НАТО, по парафирању споразума у Бриселу 19.4.2013. да усмену (!) гаранцију да тзв. косовске снаге безбедности неће моћи да уђу на север КиМ.[vi] Још је у децембру 2012, током посете Вашингтону, тадашњи први потпредседник Владе Александар Вучић „замолио“ тадашњег америчког министра одбране Пенету да амерички војници не напусте Косово и Метохију, изразивши наду да ће и Савет НАТО донети такву одлуку.[vii] Важно је напоменути да је, на основу тзв. Бриселског споразума, потписаног у априлу 2013, предвиђено расформирање свих српских одбрамбених, полицијских и безбедносних структуре на северу КиМ. Дакле, паралелно са отварањем простора за још јачу улогу НАТО на КиМ, власти Србије су склапале споразуме на основу којих се додатно слабила или уништавала српска одбрамбена моћ. У преводу: за српски опстанак – НАТО нема алтернативу. То није никакав „спонтани“ процес „продубљивања сарадње“, већ вештачки индукована зависност од северноатлантске алијансе.
  4. Тзв. бриселски споразум на терену (тј. на простору КиМ) сам по себи даље потискује из игре све друге актере који би могли да служе као равнотежа НАТО-у, на првом месту Русију и Кину. Резолуција 1244 се њиме додатно слаби, и све се фактички предаје у руке НАТО. Русија и Кина, ако хоће да се баве Косовом и Метохијом на званичан начин, макар и кад се ради о упућивању хуманитарне помоћи, бивају по природи упућиване на тешњу сарадњу са приштинским властима, ојачаним легитимитетом који им је тзв. бриселски споразум обезбедио, с обзиром да се све преостале српске институције гасе или интегришу у „Косово“.
  5. Тзв. бриселски споразум по природи јача (велико)албански фактор, који је најрадикалнији и најдоследнији заступник НАТО-интереса у овом делу Европе. Један од првих последица тзв. бриселског споразума је било склапање споразума између Војске Албаније и тзв. косовских безбедносних снага о реципрочном боравку на територији КиМ и Албаније почетком јула 2013, на шта су званичници Србије, по обичају, само вербално реаговали.[viii] Две и по године касније су у Приштини одржане велике демонстрације, где се није видела ни једна „косовска“ већ само албанске заставе, којом приликом је Кочо Данај изјавио да је „протестима у Приштини почело национално уједињавање Албанаца“.[ix]
  6. Тзв. бриселски споразум потенцијално јача политичку тежину, па чак и „патриотски“ легитимитет про-НАТО политичких снага у Србији. Врло лако је замислити ситуације у којима не само про-атлантистичко крило напредњака већ, нпр. чак и чланови ЛДП-а „апелују“ на КФОР да додатно обезбеди Србе и друге неарбанасе на Косову и Метохији – и позитивне одговоре КФОР-а, односно НАТО, у том погледу. Дакле, врата су широм отворена свим јавним и притајеним београдским НАТО симпатизерима да се, уз медијско-маркетиншку подршку локалних евроатлантских структура и њима наклоњених медија, у неком тренутку, можда током следеће веће кризе на КиМ, позиционирају као „главни заштитници“ косовско-метохијских Срба и, следствено, државних интереса целе Србије. Ивица Дачић је већ отишао толико далеко да је изјавио да би одбијање сарадње са НАТО представљало „издају националних интереса“.[x]
  7. Треба напоменути да је потписивање тзв. бриселског споразума нешто на шта Србија ни по једном основу није била обавезна, као што није била обавезна ни да „Боркове парафе“ претвори у потписе, што је и сам Борко Стефановић истакао током једне скупштинске расправе.[xi] Друго је питање да ли је то била обавеза коју су на себе преузели Вучић, Николић и Дачић да би им западне силе омогућиле долазак на власт 2012. А треће питање је да ли је, још пре избора, пут ка још чвршћим НАТО-интеграцијама трасиран управо преко прихватања тзв. бриселског споразума.

Закључак: када садашња Влада Србије правда своје приближавање НАТО-у „прагматичношћу“, „уравнотеженошћу“ и слично – њени челници „случајно“ изостављају своју кључну улогу у стварању вештачке зависности Србије од НАТО-а. Испоручивање Срба са севера КиМ у руке приштинских нелегалних структура и њихових НАТО покровитеља, и разбијање безбедносних и одбрамбених српских структура северно од Ибра, које су се ослањале на аналогне структуре у самој центалној Србији, је Србе на КиМ и Србију као државу учинило нужно зависном од НАТО. А очигледно је да је „неко“ управо хтео такав исход. Није тешко погодити ко.

[i] srb.fondsk.ru/news/2013/10/02/kosovo-ie-srce-nato-a.html

[ii] rs.sputniknews.com/srbija/20160216/1103273155/vucic-nato-sporazum.html

[iii] www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/eu/saradnja-republike-srbije-i-evropske-unije-u-sektorskim-politikama/11377-2013-07-15-09-12-49?lang=cyr

[iv] rs.sputniknews.com/autori/20151017/1100351252/srbija-kosovo-eu-poglavlja.html

[v] www.kurir.rs/vesti/politika/vucic-za-vol-strit-zurnal-nema-povratka-sa-puta-u-eu-clanak-1775817

[vi] www.rtv.rs/sr_ci/politika/sever-kim-bez-pripadnika-kbs_386613.html

[vii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1225876/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9A%D1%84%D0%BE%D1%80+%D0%B4%D0%B0+%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B5+%D0%BD%D0%B0+%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83.html

[viii] www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/325498/Kosovo-i-Albanija-potpisali-vojni-sporazum

[ix] www.nspm.rs/hronika/koco-danaj-protestima-u-pristini-pocela-je-prakticna-realizacija-projekta-velika-albanija.html

[x] www.pink.rs/vesti/dacic-odbijanje-saradnje-sa-nato-bila-bi-izdaja-nacionalnih-interesa/

[xi] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1177590/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%84,+%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%B0+%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0.html

Прочитај без интернета:
30 гласовa