Овог 14.маја потеже бискуп бањалучки у Блајбург, да одржи мису задушну за носиоце фашистичке хрватске униформе, који су покушали оружјем да прокрче пут бекства од личне и колективне одговорности, за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.

Кулминација појавног облика величања усташтва достигла је толике размере, да се на тлу суверене државе Аустрије покушава организовати комплетна службена церемонија одавања почасти злочинцима, који су после службене капитулације одбили положити оружје!

Неколико стотина усташа заробљено је током борбе и одмах ту стрељано, без судске пресуде.

Цинизам у његовој изјави, да Блајбург поистовети са догађањима у Бања Луци током деведесетих година прошлог века, није изненађење за познаваоце модела наступа РКЦ првосвештеника у БиХ још од одржавања Првог католичког концила у Загребу 1900.године.

Није ни случајност да је главни референт тада био Josip Stadler, Врхбосански надбискуп, чији је реферат усвојен као службена доктрина делања, у том делу тадашње Аустро-Угарске монархије.

Стара пракса католичког „несећања“ видљиво провејава из „речи огорчења“ првосвештеника Kомарице, који се није сетио да је у време НДХ, тадашњи усташки челник у Бања Луци Виктор Гутић јавно говорио о хрватској метли и чишћењу Срба, сликовито користећи стихове из српске народне песме, пред почетак систематског затирања Срба!

Не помиње бискуп ни одлуку владе НДХ да ће Бања Лука постати будућа престоница, када Виктор Гутић заврши свој крвави посао!

Селективно заборавни Комарица није се сетио ни католичког самостана на Петрићевцу, ни свештеника Мирослава Филиповића-Мајсторовића прозваног „фра сотона“, за злочине које својом руком почини над недужним Србима!

Искрена намера за суживотом и превазилажење последица мрачне стварности НДХ, понајбоље би се исказала посетом и молитвом у Дракулићима, за душе невине српске деце поклане у учионици, управо од пастира РКЦ и његове злочиначке дружине!

Своју хришћанску самилост није бискуп Комарица показао обилазећи стратиште јасеновачко Доњу градину, да измоли опроштај за бестијални злочин почињен од верника РКЦ, међу којима је и бањалучана било!

Није се бискуп никако могао сетити да је провокативно посвећење аустријског Немца Ivana Mertz-а током посете римског папе, управо на Петрићевцу, српски народ достојанствено отрпео, а памти хрватски геноцид и сазнање да је тај Mertz основао „Veliko križarsko bratstvo“, чији су чланови одмах по проглашењу НДХ обукли усташке униформе, и доказани се као злочинци.

Није се бискуп сетио ни Козаре, ни злочина у Поткозарју, ни плејаде католичких свештеника и фратара који су на такав злочин потицали, у име „цркве у Хрвата“!

Бискуп жали како рођени бањалучани тобож немају право на родно место, али заборавља да су управо у организацији „цркве у Хрвата“ многи бањалучани прихватили учешће у размени својих кућа са угроженим Србима у Загребу, групишући се у месној заједници „Житњак“ где су куће надомак центра града, а вредне домаћице се такмичиле уређујући своја дворишта, да личе на минијатурне цветне изложбе .

Тим бањалучанима нико није бранио да мењају своје куће за боље, али спискове будућих „мењача“ у Загребу и не само у Загребу, сачинили су свештеници РКЦ у договору са страначким првацима ХДЗ, који су бринули о расној чистоћи!

Као хришћанин, бискуп Комарица не помиње насилни прогон Срба, који су те куће својим трудом уз кредите и уштеђевине дизали, сређивали, себе у њих уткали, а брутално су истерани само зато што су „трофазни“ (погрдни назив за православне вернике у Хрватској) у„повиестној хрватској земљи“!

Када челници ХДЗ и СДА у сарајевској „Скендерији“ 91.-е, везаше барјаке у нови заједнички антисрпски чвор, није бискуп Комарица позвао на суживот и толеранцију, као приљежан пастир и узоран хришћанин.

Током целог крвавог грађанског рата у БиХ, није бискуп осудио разарање заједничке државе и поновно убијање Срба само зато што су православни, а живе управо ту где би неки своју престоницу сместили, и то само за изабране (али не и православне)!

Није бискуп обишао ниједно разорено српско насеље, али јесте детаљно и педантно забележио сваки ексцес гневног Србина, коме се зло понавља по трећи пут, у једном веку!

О свим тим „крупницама“ четничким, писао је бискуп марљиво у Ватикан, притом живећи мирно, штићен од полиције Републике Српске која га пази као мало воде на длану, да делатници УНПРОФОР не би одмах слали тужбе генералном секретару УН, за безразложни прогон првосвештеника РКЦ!

„Што је баби мило, то јој се и снило“ – гласи српска пословица,те се ето тако после две и кусур деценије уснило Комарици да је Блајбург освануо у Бања Луци, баш некао у време када се видљиво врше припреме за службену инаугурацију тога мита хрватскога.

Још само да на Петрићевцу и спомен обележје пројектује, помоћ у изградњи из Ватикана прискрби, па ето нове успешне дестинације за свекатолички туризам, по моделу Međugorja!

Видљива подршка господина Rajnera (типично хрватско презиме!) који већ мења службени протокол домаћина, иако је само у посети, није питање принципијелног става већ безобразлука.

Није случајност што се Блајбург усни бискупу Комарици, након неуспелог покушаја Сорош плаћеника да на улици мењају легалну и легитимну власт у Републици Српској.

Дал`случајно усни санак бискуп Комарица после посете Давутоглуа, ком се топот бесних турских хатова у Бања Луци причинио на свечаности верској, где нема места политичким изјавама и то још у гостима!

Можда се током задушне мисе на пољу блајбуршком, бискупу указа и привиђење самога Вилима Цецеље, те такве снове снива у мултиетничкој и мултиконфесионалној Бања Луци, по повратку ?!

Нови круг сатанизације Срба већ увелико почиње да поприма видљиве контуре, његови креатори су познати, извођачи уиграни, само још да их благосови бискуп Komarica, па да почну нескривене заједничке припреме за жељени „Торнадо“ до Дрине!

Додуше, само у сновима несташних сањача то бива лака шетња земљом српском.

Цену такве шетње, у прошлом веку, царски шетачи утврдили су одмах на Церу, а усташки злочинци тек на Блајбургу, у ратној „коначници“ (новохрватски израз за свршетак).

Неопходно је стога, да бискуп Komarica посети очног лекара, да се стручно утврди стање брвна у његовом оку и последичне сметње, зато и не може да види истину (све и да то жели)!

_________________________________________________________________________

Напомена – Вилим Цецеља је РКЦ свештеник који је био исповедник Анте Павелића. Чланови прве хрватске фашистичке владе, пред њим су положили „свечану присегу“ (заклетва) у цркви на Марковом тргу. Као свештеник у Аустрији (после 45.године) у граду Салцбургу (недалеко од Блајбурга), годинама је организовао одржавање комеморације за хрватске фашистичке злочинце, чекајући васкрс независне хрватске државе.

Прочитај без интернета:
27 гласовa