Постоји одређени начин размишљања по коме сецесија етничких мањина сама по себи представља апсолутно добро. На питање: „Да ли Регион А има право да се отцепи од Земље Б“, многи људи ће одмах гласно одговорити „Да!“, не размишљајући па чак ни не марећи где се А и Б налазе или ко тамо живи.

Има их који су селективнији, који се ослањају на бољшевички принцип „кто-кого?“, по ком би исправност сецесије зависила тога да ли је посматрач (не)наклоњен предметној држави. Ово је типично за западне владе. Добре сецесије се дешавају у земљама које не волимо – Србији пре свих, наравно. Независно Косово – добро. Црногорско иступање из заједнице са Србијом – добро. Али могуће одвајање Републике Српске од Босне и Херцеговине – лоше. Независност српских Крајина од сецесионистичке Хрватске: недвосмислено лоше. Одвајање Севера Косова и Метохије од „сувереног и независног Косова“: врло, врло лоше.

Једина константа у свему томе је: Срби су увек у криву.

Исти тај субјективни принцип кто-кого је обојио сукобе у бившем Совјетском Савезу. Deus ex machinа независност свих бивших совјетских република је била аутоматски добра и позитивна ствар. Док је жеља било ког њиховог дела – Абхазије, Јужне Осетије, Аџарије (у Грузији), Придњестровља, Гагаузије (у Молдавији), Крима, Донбаса – да се одвоји од своје бивше совјетске републике сама по себи нелегитимна, упркос совјетском Закону о сецесији из 1990. који захтева посебне референдуме о таквим ентитетима.

Жеља Каталонаца – или, прецизније, неког неутврђеног процента људи који живе у Каталонији – да се одвоје од Шпаније се разликује, јер се не уклапа у уобичајени међународни кто-кого шаблон. Међу каталонским симпатизерима се могу наћи и уобичајене присталице пристрасне западне селективности, као и њени најжешћи критичари (као што је уобичајено солидни Пепе Ескобар). Исто тако, у оба стандардна табора има оних који изражавају противљење каталонској сецесији или у склопу механичке подршке „западним институцијама“ (Европској унији, САД) или на основу доследне подршке принципу државног суверенитета (влада Србије и већина других земаља које се противе косовској независности).

Што се тиче јавног мњења, ту је табор који заговара независност стекао предност. Јер, мада је каталонски референдум био очигледно незаконит по шпанским законима а шпанске власти имале пуно право да га обуставе, телевизијски снимци полиције која користи физичко насиље ради спречавања људи да гласају су приказали Мадрид у лошем светлу – што је без сумње и био циљ. Ако, као што се очекује, у наредним данима буде проглашена каталонска независност, Мадрид неће имати другог избора него да суспендује каталонску аутономију, што ће додатно радикализовати ситуацију. (Сетите се како се Запад лажно позивао на то што је Слободан Милошевић наводно „укинуо“ косовску „уставно гарантовану аутономију“ 1989, као доказ предстојеће примене „коначног решења“ за покрајинске Албанце.)

Мелодраматика везана за Мадридово „ауторитарно“ кршење „демократије“ нас упућује на још једну лажну поставку, по којој је „воља каталонског народа“ најважнија ствар. На првом месту, ко је тај ко је одлучио да су Каталонија, као део Шпаније, или Каталонци као посебна нација, у позицији да изразе суверену, јединствену „вољу“ мимо остатка Шпаније? Као што је случај са Косовом (и, пре само недељу дана, ирачким Курдистаном), Каталонија представља доказ узалудности давања аутономије одређеном региону на основу мањинског етничког, језичког или верског идентитета. Јер то само повећава апетите те мањине за још већим овлашћењима, што коначно доводи до захтева за независношћу. (Зато је Лига социјалдемократа Војводине у Србији подржала каталонски референдум.)

Друго, евентуално давање суверенитета неком сецесионистичком ентитету увек иде на штету оних који не желе да се одвоје. Оваква ситуација може имати више облика. Један пример је „модел Западне Вирџиније“, где један регион неког ентитета не жели да учествује у сецесији, попут случајева Придњестровља, Јужне Осетије, Републике Српске, итд. Други пример је застрашивање грађана лојалних заједничкој држави – који, према анкетама, чине већину у Каталонији. Како је описала филмска редитељка Изабел Коишет и Кастиљо у Ел Паису:

„Сада видим, са ужасавајућом јасноћом, шта год се следеће буде десило, да овде за мене или било кога ко независно размишља више нема места, иако сам се овде родила. Данас су то увреде на мој рачун, јуче су то биле увреде на рачун чланова моје породице; дан пре тога су то биле увреде на рачун мојих пријатеља, чији их пријатељи отворено критикују што се и даље друже са мном. А сутра ће бити нешто још горе.

И није важно да ли изричито осуђујете полицијску бруталност, или тражите Рахојову оставку (ја је лично тражим много дуже него што све ово траје).

Јер, ако осуђујете деловање (шпанске) власти, а у исто време не хвалите деловање каталонских власти, сместа постајете непријатељ, фашиста, фашистоидан, присталица Франка, олош који хода земљом. И размишљате о страху који је већ прекрио, попут спора, кожу свих људи који ћуте али који потајно долазе да вам кажу да су на вашој страни – да су захвални за то што радите, а онда вам кажу да о ситуацији уопште не разговарају у својим кућама, из страха да ће их чути деца и онда имати проблеме у школи.

Ово нису обичне анегдоте. Ово је реалност на терену за нас који овде живимо. Ово је ново, шокантно пуцање друштва које је некад живело у миру и без страха, са логичним разликама у мишљењима, различитим вредностима и критеријумима, али увек на темељима поштовања.“

Мадрид се гадно спотакао. Још увек није јасно да ли је ситуација већ постала непоправљива. Оно што јесте јасно је да ће додатно сукобљавање и репресија, колико год били легални па чак и неопходни, само појачати нетолерантну, револуционарну репресију шпанских патриота и додатно охрабрити сецесионисте.

Када су каталонске власти заказале референдум, Мадрид је могао да их неутралише да је изјавио: „Сјајна идеја! Цела Шпанија ће гласати о томе да ли Каталонија треба да буде независна.“ Ово би не само дало глас остатку земље, већ би такође омогућило и застрашеној, тихој већини у самој Каталонији да изрази своју вољу. Можда чак ни сада није касно да шпанска влада о овој идеји размисли.

 

26 гласовa