Парламентарни избори који су 16. октобра одржани у Црној Гори, посведочили су продубљење друштвено-политичког раскола у тој бившој југословенској републици. Без обзира на формалну победу Демократске партије социјалиста премијера Мила Ђукановића (41,42% гласова и 36 мандата), опозиција је успела добити добре резултате – имајући у виду без преседана прљаву изборну кампању у локалним медијима и очигледно коришћење административних ресурса од стране власти (према расположивим подацима, “цена гласа” је на овим изборима скочила до рекордног нивоа од 250 евра). Опозициони табор у саставу “Демократског фронта”, коалиције “Кључ”, покрета “Демократи” и Социјал-демократске партије, добили су укупно 39 мандата од 81 места у Скупштини (владајућа партија Мила Ђукановића и њени савезници, према прелиминарним резултатима, добили су 42 мандата). (www.dik.co.me/izbori%202016/privremeni%20rezultati%202016.pdf)

Представници опозиције већ су изјавили да не признају резултате избора и намеравају да организују масовне акције протеста.

Даљи развој догађаја ће директно зависити од способности опозиционих лидера за јединствено деловање – узимајући у обзир прилично шарен карактер коалиције која се супротставља Милу Ђукановићу. У сваком случају – троје лидера опозиционих партија и покрета – Андрија Мандић (Демократски фронт), Миодраг Лекић (Кључ) и Ранко Кривокапић (Социјал-демократи) имају политичке амбиције које далеко излазе изван оквира добијања парламентарне већине. Поред тога, не треба сумњати да ће власт покушати да максимално разједини опозицију, предложивши овим или оним лидерима привлачне положаје у Скупштини и позиције изван ње.

Јер један од најопаснијих сценарија за владајућу коалицију нису чак ни антивладине манифестације – које су се већ одигравале у јесен 2015. године под антинато паролама, но, биле су жестоко угушене – него солидарно одустајање свих опозиционих партија од сопствених мандата, што неће дозволити садашњем саставу парламента да приступи раду (неопходан је кворум од 2/3 посланика). А организовање “ванредних редовних” избора може донети Милу Ђукановићу потпуно реалан пораз, имајући у виду динамику промена у јавном мњењу земље последњих месеци. Тако је у складу са огромном већином социолошких истраживања, још летос “Демократски фронт” Андрије Мандића могао да рачуна на свега 8 до 12 процената гласова.   (www.nspm.rs/hronika/istrazivanje-cedem-a-dps-ima-43.1-odsto-podrske-ulazak-u-nato-podrzava-50.5-odsto-a-protiv-je-49.5-odsto-gradjana-crne-gore.html) На самим изборима, Демократски фронт је добио 20,27% гласова.

У насталој ситуацији најопаснији су покушаји да се игра на “спољашњу карту”, што власти већ почињу да раде. Мило Ђукановић је поново оживео пароле о “рукама Београда” и “Рукама Москве”, очигледно не без учешћа и подршке западних покровитеља евроатлантског курса. Хапшења држављана Србије (осумњичених за припрему терористичког акта), која су се одиграла уочи избора, одмах су у медијима приказана на шокантан начин, који противуречи здравом разуму, јер се говорило о томе како је да ли 12, да ли 20 држављана Србије допутовало у земљу са циљем да достави аутоматско оружје, а потом да нападне на полицијску управу и високе државне чиновнике и чак ухапси самог премијера Ђукановића. (www.rbc.ru/politics/16/10/2016/5803e5d59a7947f3c71b8325)

А потпредседник Атлантског савета САД Дејмон Вилсон је у свом интернет-блогу директно оптужио Русију за то што је она, наводно, финансирала “антинато кампању без преседана” у Црној Гори. Нема сумње да ће се и најављене масовне антивладине акције опозиције у званичној пропаганди приказивати у искључиво антируским клишеима.

Притом није могуће да апсурдност и опасност оптужби не схватају у самим владајућим круговима Црне Горе – који, схватајући економску реалност, показују заинтересованост за развој односа са Русијом. Тако су у септембру текуће године, руска компанија «НОВАТЭК» и италијанска “Eni” подписали са владом Црне Горе споразум о концесијама за истраживање и експлоатацију горива на четири налазишта у тој земљи. Према саопштењу руске компаније, “улога учешћа у концесији сваке од компанија износи 50%, а оператер пројекта је Eni”. У споразуму се говори о блоковима укупне површине око 1,2 хиљаде квадратних километара, који се налазе у територијалним водама Црне Горе.

«НОВАТЭК» је заједно са “Eni” 2014. године предао тендерски материјал за четири блока налазишта. Влада Црне Горе је током 2015. године одабрала конзорцијум у својству главног претендента и поднела је предлог за потписивање споразума о концесији на разматрање у Скупштину, која је у јуну текуће године донела одлуку о потписивању концесионог споразума са «НОВАТЭКом» и “Eni”. (www.novatek.ru/ru/press/releases/index.php?id_4=1297)

Према речима Владимира Каварића, министра енергетике Црне Горе, «НОВАТЭК» и “Eni” треба да почну са бушењима већ ове године (предвиђене су укупно четири бушотине), а сама концесија је потписана на рок од 30 година. Притом се резерве нафте у Црној Гори процењују на 7 милијарди барела. (www.vestifinance.ru/articles/75006)

На крају, говорећи о перспективама даљег развоја друштвено-политичке ситуације у Црној Гори, треба узети у обзир да и западни кредит за подршку Милу Ђукановићу уопште није бесконачан. Како показује историја у последњих четврт века, Запад (а поготово САД), са лакоћом жртвују већ ислужене политичке фигуре. А какво је мишљење о црногорском премијеру које већ постоји у европским престоницама, може посведочити текст у утицајном француском издању Libération. Како указује часопис, “НАТО и ЕУ се према Црној Гори односе са посебном благонаклоношћу без обзира на одступања од демократије, висок ниво корупције и недостатак у плану формирања правне државе”. Представници клана Ђукановића “у првом реду брат и сестра, налазе се на списку најутицајнијих и најбогатијих људи у земљи. Он је практично зачепио уста опозицији, а на медије и невладине организације се обрушила права река клевета” – пише Libération и напомиње да “уколико је током последњих десет година власт целу опозицију називало “просрпском”, сада су на смену тој дефиницији стигле етикете “проруски” и “антинатовски”, притом становништво те малене државе заиста традиционално исказује топла осећања према Русији и јако је подељено поводом приступања Североатланској алијанси. Људи се сећају како су руски цареви помагали мало књажество у борби против османлија у XVIII и XIX веку. Што се тиче Срба који живе на северу, они ионако не могу опростити НАТО пакту бомбардовање из 1999. године”. (www.liberation.fr/planete/2015/12/02/le-montenegro-bientot-dans-l-otan_1417716)

Притом, како мора да призна чак и амерички часопис The Washington Post, у суседној Србији данас много више грађана говори да би радије ушли у савез са Русијом (67,2% за савез и 18,8% против), и много мање желе приступање Европској унији (50,9% за и 38,8% против). (www.washingtonpost.com/news/monkey-cage/wp/2016/09/19/heres-how-russias-trying-to-sway-opinion-in-serbia-and-the-balkans/) И овакав распоред, несумњиво, сам по себи показује свој утицај на расположење у Црној Гори. А из тога следи, да се “ера Ђукановића” која траје ево четврт века, на овај или онај начин, приближава свом крају.

слика http://tvnova.mk/vesti/balkan/dps-na-gukanovik-vodi-na-izborite-vo-crna-gora/

21 глас