Многи Црногорци са горчином посматрају како се спрема процес о такозваном „покушају државног удара“, који треба да покаже како се режим Ђукановића користи народном подршком, а његови противници имају подршку иностраног порекла. Две главне фигуре кривичног дела су – Александар Синђелић и Мирко Велимировић, пореклом са Косова, из Србије. Синђелић се неко време налазио на ратишту на Донбасу и то ће бити искоришћено као неки траг до Русије. Од директних оптужби Москве за припрему завере, црногорско тужилаштво је решило да одустане. Нема доказа. Свима је јасно да се одиграва прљава представа, но сви равнодушно шире руке – а шта ја ту могу? Представници опозиционих партија посећују Москву и Београд у нади на подршку, но, ништа осим речи саосећања не добијају. Процес је унутрашња ствар Црне Горе и тешко да се неко са стране може детаљно разабрати у све што се догађа, да одвоји зрна од плеве.

У суштини су се Црногорци суочили са националним изазовом – корумпирани режим тражи излаз за себе у структурама ЕУ и НАТО пакта, а јавност посматра како он организује себе за тај услов. Притом често уздишу због чињенице да Москва остаје равнодушна према ономе што се догађа.

А шта су у ствари очекивали од Москве? Да у Подгорицу допутује специјални изасланик, који би по америчким манирима преузео координацију деловања опозиције и засипао их новцем? Но, то не одговара принципима руске спољне политике, самим тим што то представља директно мешање у туђе послове. И то је потпуно објашњиво са тачке гледишта историјске логике. На пример, Москва би могла помоћи опозиционим снагама у Кијеву да дођу на власт. Но, та опозиција апсолутно није спремна за решавање проблема који стоје пред Украјином и сви проблеми би се свалили на главу Москве. И ми би имали пример контрапродуктивне империјске политике у њеној горој варијанти. Украјина сама мора да дође до неопходности смене власти. За то ће очигледно требати времена и биће веома болно. Но, не болније него што су последице иностраног мешања.

Ма како је то тешко рећи, но, свака нација мора самостално да постави ону власт која јој је потребна. У супротном случају она ће страдати под притиском власти која јој није потребна. Ако Црногорци наставе да савијају врат под режимом Ђукановића, значи да они нису дорасли за друго. Социолози говоре да чак и у период најјачих друштвених сукоба на улици није изашло више од 15% становништва. А историчари тврде да је то сасвим довољно да би се сменила власт путем директних захтева.

А што се тиче иностраних политичких технологија, које се данас своде на јачање власти Ђукановића преко исценираних суђења, онда је то инекција са привременим дејством. Духовни строј сваког народа је много јачи и дубљи од политичких технологија његових непријатеља. Руси то знају по себи. Њима је било потребно мање од 20 година да би са себе збацили мрак „западног пута“.

А пријатељи Русије треба да памте да ће Русија увек помоћи оној Црној Гори која ће сама одређивати своју будућност. Без помоћи из Брисела и Вашингтона.

30 гласовa