У само два дана (18 и 19. јануара 2016. године), Епископ бачки Иринеј Буловић, у својству шефа Информативне службе СПЦ, потписао је једно званично саопштење и два демантија(1), везано за званичну посету српске високе делегације Ватикану 16.01.2016. године, и њеној аудијенцији код папе, која се том приликом догодила. У њима он је покушао да побије писање београдских и загребачких медија о разлозима и резултатима те посете, али његове речи нису деловале ни убедљиво, ни искрено, тако да су заправо покренуле много више питања, него што су дале одговора, изазваши код верника далеко више недоумица него „Вечерње Новости“ на чије се писање Иринеј Бачки највише љутио. Неке од њих биће тема ове анализе.

Пре свега, на почетку ваља констатовати да је тон који је овом приликом користио Епископ Иринеј у обраћању јавности био превише личан и непримерен значају теме коју је третирао и институцији коју представља. О оном личном ћемо касније, а сада о непримерености. Није добро, нити достојанствено, када портпарол СПЦ етикетира новинаре и медије са чијем се мишљењем не слаже, нити мудро када се јавности обраћа кроз негацију уместо кроз афирмацију, шта год да је тема и повод. Посебно када се ради о овако значајном догађају, који може имати значајне последице по будућност СПЦ. А управо тим путем кренуо је, Његово преосвештенство, Иринеј Буловић. Он негира (да је посета била тајна, да се разговарало о посети папе итд.), али не образлаже, напада уместо да објасни, љути се како не би морао да говори о суштини. Уосталом, чињеница да се три пута, у два дана, обратио истим поводом довољно говори сама за себе.

ШТА ЗАПРАВО ДЕМАНТУЈЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ?

Прво што демантује епископ бачки Иринеј јесте да је посета Ватикану била тајна, и у прилог томе наводи активности које је делегација СПЦ тамо имала, но у својим писаним обраћањима нигде не објашњава зашто та посета није била унапред најављена. Посете папи заказују се и припремају месецима унапред, а сходно томе о њима се прелиминарно обавештава и јавност. Не можете банути код папе тек тако, да попијете кафу и кока-колу, чак и ако сте први носилац папског прстена међу српским црквеним достојанственицима. А о овој посети ништа се није чуло ни у Београду, ни у Ватикану, све до њене непосредне реализације, што евидентно одудара од уобичајене праксе. Уосталом, посета је протоколарно и третирана као приватна аудијенција. Логично је питати се ЗАШТО? Постоје само два смислена одговра. Или се посета заиста желела сакрити, или се за посетом указала хитна потреба!! Све остало су варијанте између ова два антипода. Шта год да је, ако и не звучи тајно, сигурно звучи врло тајанствено! И намеће мноштво питања! А пошто се госпдин Иринеј Бачки није потрудио да нам ишта објасни ни разложно, ни благовремено, разне претпоставке су логична последица недостатка аутентичних информација.

У сваком случају тешко је прихватити како је „Полазна и завршна поента читавог сусрета искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности у свету препуном крајности…” (2) То је превише општи циљ да би се о њему ћаскало с папом. Морало је постојати нешто конкретније, много конкретније! А то свакако није Алојзије Степинац.

Друго што, повишеним тоном, демантује Његово преосвештенство, Иринеј Бачки, јесте да је било речи о посети папе Србији (посебно му је засметао наслов у „Новостима“ да се то може десити до краја ове године). Али, ако о томе није било речи, ако је посета била чисто верске природе, шта ће у званичној делегацији СПЦ која посећује Свету столицу, проф.др Дарко Танасковић, садашњи амбасодор Србије при УНЕСКО-у, али човек који је од 2002. до 2008. био амбасадор Србије у Ватикану и при Малтешком витешком реду. Он се не може сматрати представником Цркве, већ државе. Као такав тешко да је у Риму са папом  распредао о објави јеванђелских начела. Напротив. Како папине посете увек имају и државну димензију, једино логично објашњење присуства овог искусног дипломате(3) у српској делегацији и аудијенцији код Фрање I јесте разговор о државним аспектима могуће папине посете. Све друго изгледа бесмислено. А то, опет, показује да је папина посета много извеснија и ближа него што се обично мисли и што врх СПЦ жели да покаже својим верницима. Као и то да посета Ватикану 16.01.2016. није била само црквена, већ и државна.

Наравно, логика која ме наводи на овакав закључак можда и није исправна, али у три писмена обраћања портпарола СПЦ, Епископа бачког Иринеја, није речено ништа из чега би се извукао неки смисленији закључак. Осим тврдње да написи у медијима нису тачни и чињенице да је наслов у „Новостима“ имао два сантиметра (каже да га је лично мерио), саопштења епископа Иринеја Буловића нису ничим помогла да се српска јавност боље упозна са стварним мотивима и ефектима ненајављене посете српске делегације Ватикану. А могла су, будући да су он и епископ Амфилохије Радовић, били чланови готово свих делегација СПЦ које су се претходних година у Риму и Београду састајале са ватиканским званичницима. Папа Фрања, после Јована Павла Другог и Бенедикта Шеснаестог, трећи је поглавар Римокатоличке цркве кога су посетила двојица српских владика. То овим српским архијерејима даје посебан значај у креирању односа СПЦ према Ватикану, а много тога указује да ти односи никада нису били бољи.

Како је једна од последица тога и евидентно јачање екуменског крила у СПЦ, биће занимљиво видети како ће се српска делегација, коју уз Патријарха Иринеја сачињавају управо двојица владика који су недавно посетили Ватикан (Амфилохије и Иринеј Буловић), понашати на Сабрању поглавара Помесних Православних Цркава у Шамбезију, које се одржава као део припреме “Свеправославног сабора”.

ПОДСЕЋАЊЕ НА 2013. и 2014.

На крају, мора се поменути и оно лично у наступу епископа Иринеја Буловића, чега би се ваљао одрећи и као великодостојник и као портпарол СПЦ. Није нарочита тајна да се он, већ годинама, сматра архијерејем проевропских усмерења, који гаји прилично отворене симпатије за Свету столицу, а богами и она за њега. Многи познаваоци прилика константан раст његовог утицаја у СПЦ, након одласка благопочившег Патријарха Павла, тумаче управо овом чињеницом. То своје лично опредељење он, нажалост, често уплиће у наступе које има као портпарол Цркве. То се посебно видело током 2013. године када је вешто маргинализовао скандалозан упад Александра Вучића на Свети Архијерејски Сабор СПЦ и значај јасно израженог незадовољства Сабора тзв. Бриселским споразумом.

Не сме се заборавити ни посета патријарха Иринеја Русији исте године. У разговору са патријархом Кирилом, који је изјавио своју забринутост због чињенице да власти Србије не воде довољно рачуна о одбрани Косова и Метохије (опет Бриселски споразум!), патријарх Иринеј је рекао да се те власти налазе под утицајем Запада, а да треба да се више ослањају на Русију и Руску православну цркву.(4) Одмах после овога неко је (погодите ко?!) са електронских адреса Патријаршије у Београду и Епархије бачке демантовао изјаву патријарха Иринеја, тврдећи да су је медији погрешно пренели. Ово је прерасло у озбиљан скандал будући да је ова информација прво објављена на сајту Московске Патријаршије, која је имала и звучни запис. Да ствар буде још гора тај деманти је лажно потписан као саопштење кабинета патријарха србског – при чему је тај кабинет био лишен права да издаје саопштења, јер се патријарх налазио у Москви.

Ово замешатељство за кога се брзо утврдило да иза њега стоји Његово преосвештенство, Епископ бачки Иринеј, могло је нанети озбиљну штету односима две сестринске Цркве, што би се свакако допало Ватикану.

И као да му је то било мало, о Васкрсу 2014. у електронској објави Васкршње посланице патријарха Иринеја избачена је реченица о “руском православном народу” која је читана у црквама и храмовима СПЦ. “Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку, Босни и Херцеговини и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над Украјином, и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и према руском православном народу“ – каже се у оргиналу Посланице, али је оно “према руском православном народу” нетрагом нестало из њене електронске верзије. Нема сумње да је ова “цензура”, крајње непримерена достојанству СПЦ, директна одговорност Иринеја Бачког, ако никако другачије, а оно по “командној лиинији”, јер он је први човек СПЦ за односе са јавношћу и њен портпарол.

Да и не говоримо колико ови изливи русофобије у редовима СПЦ вређају осећања верујућих Срба! Но, када су вам очи и уши усмерене ка папи тешко је видети и чути свој верујући народ.

И да закључим. Саопштења Иринеја Бачког о боравку наше делегације у Ватикану 16.02.2016., која све демантују а ништа не казују, тешко се могу другачије третирати него као континуитет његовог про-ватиканског усмерења које, потпомогнуто српском световном влашћу, налази све више следбеника у црквеним редовима, и бојим се, полако постаје опредељујућа политика СПЦ. А одатле до папе у Београдској Патријаршији није дуг временски пут. Помолимо се, верујући Срби!

____________________________________________

Одреднице:

              www.spc.rs/sr/o_susretu_u_vatikanu_demanti

                www.spc.rs/sr/o_susretu_u_vatikanu_novi_demanti

Прочитај без интернета:
59 гласовa