„Сви у борбу против пријема Косова у Унеско“, гласи поклич министра спољних послова Србије Ивице Дачића.[i] „Није ово питање само за Министарство спољних послова или за Владу Србије, већ за целу Србију“, наглашава Дачић, који је већ упутио одговарајуће писмо Генералном секретару УН Бан Кимуну.[ii]

Наравно, институције попут Српске Православне Цркве[iii] и САНУ[iv] су се већ одазвале, уз предлоге да се у акцију укључе и друге компетентне институције и појединци.

Но, ипак главну реч мора да води држава, односно њене институције. Да ли она чини све што је до ње, да ли шаље ту поруку?

Улазећи у процес „нормализације односа“ са лажном државом „Косово“ и потписујући „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“ (између Републике Србије и „Косова“), тзв. Бриселски споразум у априлу 2013. руководство Србије је кренуло путем легитимисања лажне државе успостављене на сопственом тлу, отворивши при томе, пут за њен пријем у разне међународне институције, што се у протекле две године и десило. То је свакако охрабрило главне спонзоре лажне државе да покушају и са пријемом своје творевине у Унеско, и олакшало им пут. Када је преговаран и потписиван тзв. Бриселски споразум, Дачић, Вучић и компанија нису тражили ничије стручно мишљење. Напротив. Стручна мишљења су игнорисана, као уосталом и изворни став Цркве по том питању, у виду оштрог саопштења Светог Синода од 22.4.2013. свега три дана после чувеног Дачићевог парафа у Бриселу.[v] Уставни суд, ућуткан и ушкопљен, смогао је једино снаге да процени да је реч о „политичком документу“ – иако он са собом очигледно носи правне последице. Цео уставно-правни систем је разваљен због насилне примене „политичког документа“ званог Бриселски споразум. И сада одједном – браћо Срби, помагајте…

Одувек је важило – Бог помаже онима који помажу сами себи. У противном, успех се не може очекивати. Да видимо колико сада можемо да помогнемо сами себи. Да ли смо спремни да унапред најавимо да је сваки пријем „Косова“ у Унеско за Србију неприхватљив, и да се не може признати? Да ли смо спремни да, као држава, кажемо да би то апсолутно онемогућило било какве даље разговоре о „Косову“? Да ли смо спремни да јавно, унапред кажемо да је то наша „црвена линија“? Јер, ако нисмо – то значи да смо одустали управо од начела УН који нам омогућавају да се и даље позивамо на међународно право када је реч о КиМ. А то посредно значи да смо одустали и од Косова.

Према критеријумима за пријем у Унеско, у ту организацију могу бити примљене: 1. државе-чланице УН, 2. државе које нису чланице УН, по препоруци Извршног комитета, двотрећинском подршком Генералне конференције Унеско, 3. територије „које нису одговорне за вођење сопствених спољних односа“, у својству Придружених чланица, ако две трећине присутних чланица Генералне конференције Унеско гласа за њих, на основу кандидатуре које је у њихово име поднела чланица или друга инститицуја власти која је задужена на њихове спољне односе.[vi]

Спонзори лажне државе „Косово“ могу да пробају да је прогурају у чланство у Унеско само на основу правила под тачкама 2. и 3. Ако би пробали у складу са тачком 2. то би представљало недвосмислено гажење Резолуције СБ УН 1244, и најотвореније рушење УН као институције у целини. С обзиром каква су времена, ништа није немогуће. Морамо да будемо спремни на тај сценарио. Вероватно би један од носећих аргумената, по том сценарију, био да је „Косово“ већ признало преко 100 држава, и да је примљено у бројне међународне политичке и спортске организације, итд. Тада би Србија морала да изнесе контра-аргументе, од којих би главни био да је Резолуција 1244 још увек важећа, да према њој „Косово“ није држава и да, у складу с њом, Генерални секретар УН и даље подноси шестомесечне извештаје о стању у јужној српској покрајини.[vii] Ако би, упркос томе, Генерална конференција Унеска ипак изгласала пријем „Косова“ у своје редове на основу тачке 2. то би значило да је једно тело УН погазило правила на којима саме УН почивају, и то би, практично, означило фатални ударац од ког се УН више не би опоравиле, нешто као Лига народа после уласка Хитлерових трупа у Рајнску област. Србија у сваком случају у томе не би смела да саучествује, нити да да легитимитет таквом једном вандалском чину. Јер, то би фактички означило њено одрицање од Резолуције 1244, према којој „Косово“ није држава, већ саставни део Србије.

Ако би, пак, спонзори „Косова“ покушали да издејствују чланство у Унеско у складу са тачком 3, то би неминовно значило да би захтев за пријем морао да иде кроз Унмик. Јер, према Уставном оквиру за привремено самоуправљање на Косову, а према тумачењу Међународног суда правде (МСП), „сва питања везана за руковођење спољних односа Косова су била под искључивом ингеренцијом Специјалног представника Генералног секретара УН“.[viii]

Но, и овде би имали непремостиву правну противречност. Наиме, опет према мишљењу МСП (члан 106), „аутори декларације (о независности „Косова“ – прим. аут.) предузели (су) да испуњавају међународне обавезе Косова, посебно оне које је за Косово креирао УНМИК (став 9), и изричито и свечано објавили обавезе Косова према трећим Државама у складу са обавезама наведеним у декларацији“. Другим речима, садашње „косовске“ институције су узурпирале надлежности које припадају режиму УН. Или, по речима МСП (члан 109 мишљења): „Суд закључује да аутори декларације о независности од 17. фебруара 2008. нису деловали у својству једне од Привремених институција самоуправе у склопу Уставног поретка, него као лица која су деловала као представници народа Косова изван оквира привремене администрације“. Сам Генерални секретар УН је, у свом извештају од 24.11.2008. констатовао да „Скупштина Косова наставља да изгласава законе, који се сада усвајају без позивања на овлашћења мог Специјалног представника у складу са Резолуцијом 1244 (1999) или Уставним оквиром“.[ix]

Ако би „косовске“ власти упутиле свој захтев за пријем у чланство Унеско преко Унмика, оне би се тим чином фактички вратиле под правни оквир УН, из ког су саме једнострано изашле. И то би онда значило да би могли да буду доведени у питање сви акти које су оне донеле изван оквира Привремене администрације УН, од проглашења „независности“ у фебруару 2008. до данас. Да не говоримо да би то фактички значило гажење сопствене једнострано проглашене „независности“. На тој тачки би Србија имала право да инсистира, и да у складу са том чињеницом делује. Сам Дачић је већ констатовао „да се у првом кораку може очекивати да Унмик неће препоручити Унеску, односно да ће УН одбити захтев Приштине да препоруче и пошаљу Унеску захтев за пријем Косова у ту организацију“.[x] Ипак, све док не добијемо званичну потврду да је Унмик одбио да буде „поштар“ лажне државе, морамо да будемо на опрезу. Ако се, којим случајем, тај скандал ипак деси – наша реакција мора да буде одлучна, у координацији са другим државама које и даље подржавају УН и нису признале „косовску независност“, на првом месту Русијом.

Оно што свакако не смемо да радимо је да остављамо и најмању могућност да ћемо се „помирити“ са разбојничким актом пријема „Косова“ у Унеско. Нажалост, такву могућност неког новог „мирења са реалношћу“ је наговестио садашњи амбасадор Србије при Унеско, Дарко Танасковић. „Морало би се обезбедити да наше наслеђе добије заштиту, за шта би гаранције морала да даје међународна заједница и нужно је да би се, у таквом нежељеном случају, врло прецизно у Комитету за светску баштину и Унеску морало нагласити да је реч о српској православној културној баштини на Косову, а никакво баштини Косова“, рекао је Танасковић агенцији Бета крајем јула.[xi] Ако до сада из искуства нисмо научили да се ништа што није под нашом формално-правном ингеренцијом не може заштитити, и да „гаранције међународне заједнице“ немају вредност ни листа папира на којој су написане – онда нисмо ништа научили. Ово је став који може само да нам науди. Једном када дамо легитимитет оваквом безакоњу – све наше преостале домине ће саме почети да падају, једна по једна.

Као што је већ истакнуто у прошлогодишњем чланку, „Зашто се Србија не позива на мишљење МСП?“, нема ничега у међународном праву, како га је протумачио МСП, што обавезује и једног актера на КиМ да се подреди поретку самопрокламованих власти у Приштини,[xii] па тако ни њиховом евентуалном, скандалозном чланству у Унеско. То значи да, у случају пријема у Унеско, Србија више не би смела да учествује у спровођењу тзв. Бриселског споразума, који фактички третира „Косово“ као државу. И то треба да објави urbi et orbi, баш као што је предложио Живојин Ракочевић из Грачанице на недавном гостовању на РТС-у. Наравно, Србија уопште није требало ни да потписује ни да спроводи тзв. Бриселски споразум, и томе се више пута овде писало. Но, овде је реч о томе шта треба урадити у садашњем датом стању – не одричућу се, при томе, принципијелног става да је тзв. Бриселски споразум противуставан и штетан, и да је само урушио нашу позицију и на КиМ, и у Србији уопште, и у нашим међународним односима.

Ако би, дакле, којим случајем, сви напори Цркве, САНУ и осталих који би се у борбу против пријема „Косова“ у Унеско укључили, пропали – и захтев за чланство ипак дошао пред Генералну конференцију ове организације, а власти Србије јасно и гласно не повуку црвену линију – то ће значити само једно (а многи су до тог закључка већ одавно дошли): да су се одрекли Косова.

Ствар је у овом случају баш црно-бела.

[i] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=08&dd=01&nav_id=1022301

[ii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1988289/%D0%94%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B+%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE+%D0%91%D0%B0%D0%BD%D1%83%3A+%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE+%D0%BD%D0%B5+%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5+%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B8+%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0+%D0%A3%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0.html

[iii] www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_ponovo_o_eventualnom_prijemu_lazhne_drzhave_kosova_u_unesko

[iv] www.nspm.rs/hronika/sanu-ce-narednih-dana-uputitipismo-nacionalnim-akademijama-sirom-sveta-povodom-kosovskog-zahteva-za-prijem-u-unesko.html

[v] www.sapkim.org/skupstina-autonomne-pokrajine-kosovo-i-metohija/dokumenti/saopstenje-za-javnost-svetog-arhijerejskog-sinoda-srpske-pravoslavne-crkve/

[vi] Устав Унеско, члан II, став 1-3, unesdoc.unesco.org/images/0021/002161/216192e.pdf

[vii] www.unmikonline.org/Pages/UNMIK%20Key%20documents.aspx

[viii] Члан 106 мишљења МСП поводом једностраног проглашења косовске независности, www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf

[ix] www.unmikonline.org/SGReports/S-2008-692.pdf

[x] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=161956

[xi] fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/i-tanaskovicevo-drzanje-pokazuje-da-vucic-nece-ni-pokusati-sa-stavom-kosovo-je-srbija

[xii] srb.fondsk.ru/news/2014/04/02/zashto-se-srbiia-ne-poziva-na-mishlene-msp.html

Прочитај без интернета:
16 гласовa