Горњи наслов је заправо наслов најновије колумне Патрика Бјукенена, познатог америчког политичког колумнисте, бившег председничког кандидата, Никсоновог, Фордовог и Регановог саветника и „диносауруса“ политички пораженог америчког конзервативизма. Оног конзервативизма чији су бренд киднаповали а онда обесмислили и претворили у супротност припадници крволочне неоконзервативне секте која Вашингтоном влада још од доласка Хилариног мужа у Белу кућу. Секте која је, између осталог, анти-совјетизам, односно анти-комунизам индустријско капиталистичке конзервативне Америке претворила у анти-русизам глобализоване, финансијско капиталистичке Америке.

Конзервативни анти-совјетизам, имајући какву-такву идеолошку (анти-комунистичку) потку, био је мање опасан од анти-русизма. Представљен као један пол рата идеја, вредности, он није сатанизовао противника у мери у којој то дозвољава анти-русизам. Зато је исти човек, Роналд Реган, који је пред Уједињеним нацијама и каменом фацом Андреја Громика могао без пардона да назове СССР „империјом зла“, могао само коју годину касније да се искрено радује потенцијалном крају Хладног рата. Зато су хиљаде истински одушевљених житеља Њујорка спремно изашли да на улици поздраве Горбачова у децембру 1988. године, па чак и да приреде призор везаних америчких и совјетских застава. Анти-совјетизам је био нека врста револта тада још увек хришћанске Америке против „безбожног комунизма“, за који је сматрала да је силом наметнут другим народима, укључујући и Русима, чија је једина истинска жеља била да живе „као сав нормалан свет“, а идеално – као Американци.

Неоконзервативни анти-русизам, исто као и анти-србизам, је нешто друго – то је мржња, расистичка и анти-хришћанска, из које избија потреба да се противник прикаже као Хитлер, и да једини прихватљив исход ривалства буде – уништење или безусловна капитулација. Његово оличење је Хилари Клинтон.

Стари „палео-конзервативци“ попут Бјукенена, природно, углавном подржавају Трампа. Између осталог и зато што Трампов реализам, бар кад је реч о спољнополитичким погледима, тренутно представља нешто најближе њиховим (пра)старим светоназорима.

Зато Бјукенен у свом чланку са одобравањем коментарише Трампов став да потенцијални руски упад у Естонију (што је, заправо, идиотски сценарио скуван у главама неоконзервативних ратних хушкача – али то је посебна тема) не мора нужно да произведе одговор НАТО-а. То је, наравно, дочекано на нож од стране вашингтонског неокон-неолиберачног естаблишмента, уз кукњаву како то „обесмишљава“ америчке безбедносне гаранције „савезницима“. Међутим, Бјукенен истиче та је тзв. средња Америка, она „тиха већина“, ту Трампову изјаву дочекала равнодушно, што га наводи на закључак да је јавна подршка за амерички интервенционизам хладноратовског типа доживела колапс. И то не само зато што огромна већина Американаца не само да не зна где је – и шта је – Естонија, или практично било која друга земља примљена у НАТО после пада Берлинског зида, већ зато што је, како Бјукенен истиче, Америка у рату још од 2001. године (односно после 11. септембра), и да је људима доста. И, поентира: „И када човек посматра рушевине Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Јемена, и сабере хиљаде мртвих и рањених и билионе изгубљених долара, може ли ико тврдити да нас је наша Партија рата добро служила?“[i]

Враћајући се на „стара добра“ хладноратовска времена истинских државника, Бјукенен сматра да ни једном тадашњем америчком лидеру не би пало напамет да пружи безбедносне гаранције једној Естонији, односно било којој земљи којој то реално не би могао да у пракси обезбеди. Подсећа да је Ајзенхауер одбио да интервенише на страни устаника у Мађарској 1956, да је Кенеди одбио да спречи подизање Берлинског зида, да Џонсон није хтео да спречи гушење Прашког пролећа, а да Регану није пало напамет да интервенише у корист пољске Солидарности.

И то није било зато што су, како Бјукенен истиче, ти председници били изолационисти, већ зато што су били реалисти, неспремни да олако ризикују избијање нуклеарног рата. Он и Трампа држи за реалисту тог типа. Реалисту који, између осталог, сматра да треба озбиљно размотрити признање Крима као дела Русије („Колико је мени познато, народ Крима жели да буде са Русијом, а не тамо где су били пре“[ii]). Реалисту који сматра, за разлику од „миротворца“ Обаме – о Хилари да и не причамо – да је сасвим природно да се Русија и САД удруже како би заједно уништили исламистичке терористе („Зар не би било добро када би САД заједно са Русијом растурилe ДАЕШ?[iii]).

Бјукененова трезвеност разобличава данашње неокон-неолибералне манијаке и приказује их онаквим какви у ствари јесу. Говорећи о лудости става да Украјину треба примити у НАТО, он подсећа да је Џорџ Буш старији Украјинцима 1991. поручио да би проглашење независности од Москве био акт „самоубичаког национализма“. Такође подсећа на речи Ајзенхауера, првог Врховног команданта НАТО (именованог 1951. године), који је рекао да би НАТО био „неуспешан“ ако би се америчке трупе задржале у Европи дуже од 10 година. Ајзенхауера који је 1961. новом председнику Кенедију саветовао да започне повлачење америчке војске из Европе како она не би постала амерички војни протекторат. И са правом поставља питање, које уопште не делује као пуко реторичко: „Јесмо ли сишли са ума?“

На крају чланка, Бјукенен предлаже једноставан, реалистичан рецепт за смањење руско-америчких тензија у Европи: у замену за руске гаранције независности балтичких држава, НАТО треба да одступи од Русије. А ако би Русија такву понуду одбила – онда би једноставно требало применити економске санкције. Све само не рат у Европи.

Наравно, нико не може да гарантује да би све тако испало ако би Трамп, упркос оправданом страховању од намештених избора,[iv] однео победу над „Килари“ у новембру. До тада може свашта да се догоди. „Креативци“ у Вашингтону би могли да му до тада сервирају „готов рат“ и ставе га пред свршен чин. Да га притегну неком другом кризом и натерају га на политичку трговину. Или да из рукава извуку неког новог „манџуријског кандидата“ опасаног динамитом. Али би га, кад би био изабран, више десетина милиона Американаца бар држало за реч. С друге стране, са „Килари“ не би било неизвесности.

Несумњиво би било најбоље кад би Американци бар добили прилику да добију одговор на питање из наслова.

[i] buchanan.org/blog/trump-peace-candidate-125499

[ii] rs.sputniknews.com/svet/20160731/1107613360/tramp-sad-rusija-krim-priznavanje.html

[iii] rs.sputniknews.com/svet/20160801/1107626565/sad-rusija-savez-daes.html

[iv] www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2405542/tramp-izbori-ce-biti-namesteni-a-klintonova-je-djavo.html

25 гласовa