Ако је веровати „неименованом вишем саветнику“ врховне команде оружаних снага САД, амерички војни врх је од 2013. године радио сопственом врховном команданту, Бараку Обами, иза леђа у Сирији.[i] Према писању познатог америчког истраживачког новинара Симора Херша, Пентагон се активно противио Обаминој политици подршке исламистима у Сирији ради свргавања легалне власти председника Башара ел Асада.[ii] Оцењујући, међутим, да би отворено противљење Обаминој политици било „осуђено на неуспех“, амерички војни врх, предвођен доскорашњим председавајућим Здруженог штаба америчке војске, генералом Мартином Демпсијем, решио је да, мимо „политичких канала“, посредно подели своје обавештајне податке о исламистичкој „опозицији“ са војскама других држава, уз разумевање да ће ти подаци доћи до самог Асада. Те државе су биле Немачка, Израел и Русија.

Према Хершовом неименованом саговорнику, ове државе су изабране због својих веза са сиријском војском, и због тога што су имале заједнички интерес за сарадњу са Асадом:

„Немачка се бојала шта ће се десити са њених шест милиона муслимана ако би се Исламска држава проширила; Израел се бринуо о безбедности своје границе; Русија је била дугогодишњи сиријски савезник, и била је забринута претњом њеној јединој средоземној поморској бази, у Тартусу“.

Дакле, аранжман је према овој причи био следећи: Немци, Израелци и Руси су сиријској војсци преносили америчке обавештајне податке о локацији и намерама радикалних џихадиста а, за узврат, Сирија је њима давала информације о сопственим капацитетима и намерама.

Наведени Хершов војни извор инсистира на томе да је то била искључиво војна сарадња, „а не неки зли план Здружених начелника штаба да се заобиђе Обама и подржи Асад. Све је рађено много лукавије. Ако би Асад остао на власти, то не би било због нашег деловања, већ зато што је био довољно паметан да користи обавештајне податке и квалитетне тактичке савете које смо давали другима“.

Ипак, исти извор открива да је посредна комуникација између америчког војног врха и Асада очигледно постојала. Позивајући се на ранију сарадњу са Асадом у борби против Ал Каиде и других исламиста, па чак и на Асадову предају Американцима родбине Садама Хусеина која је, после његовог свргавања, потражила уточиште у Сирији – амерички војни врх је, опет посредно, понудио Асаду следећу трговину: они њему обавештајне податке о његовим исламистичким противницима, у замену за следеће:

  1. Да Асад спречи нападе Хезболаха на Израел,
  2. Да обнови преговоре са Израелцима о Голанској висоравни,
  3. Да прихвати руске и друге стране војне саветнике,
  4. Да се обавеже да ће организовати отворене изборе по завршетку рата, у којим ће моћи да учествују разне опозиционе фракције.

Са своје стране је Асад, између осталог, „тражио главу“ саудијског принца Бандара бин Султана, дугогодишњег амбасадора те земље у САД и донедавног директора саудијског Савета за националну безбедност. Наравно, према Хершовом извору, то од стране америчког војног врха није прихваћено. Али је зато, наводно, нађен други, још шокантнији начин „исказивања добре воље“.

Наиме, како наводи Хершов извор, ЦИА је, по Обамином налогу, још од 2012. организовала тајно снабдевање сиријских побуњеника оружјем које је припадало либијској војсци Моамера ел Гадафија, преко Турске. Другим речима, амерички војни врх је директно саботирао не само колеге из ЦИА, већ и свог врховног команданта:

„’Није било начина да се зауставе испоруке оружја (из Либије – прим. аут.) које је ауторизовао председник (САД – прим. аут.)’, рекао је саветник (америчке) Врховне команде. ‘Решење је лежало у апеловању на новчаник. Представник (америчког) Здруженог штаба је предочио ЦИА да је у турским арсеналима било много јефтинијег оружја које би до сиријских побуњеника могло да дође за свега неколико дана, и то без поморског превоза.’ Али од тога не би само ЦИА имала корист. ‘Сарађивали смо са Турцима у које смо имали поверења, а који нису били лојални Ердогану,’ рекао је саветник, ‘и наговорили смо их да џихадистима у Сирији испоруче сво застарело оружје у арсеналу, укључујући карабине М1, који се нису користили још од Корејског рата, као и гомилу совјетског оружја. То је била порука коју је Асад могао да разуме: ‘Имамо моћ да разводнимо текућу политику самог (америчког) председника.’“

Хершов извор подвлачи да је ова помоћ Асаду дошла у „критичном тренутку“ за њега, када је сиријска војска трпела озбиљне губитке од стране исламиста. Шта више, износи се невероватна тврдња да је Асадова војска почела да поново јача током 2013. године управо „уз подршку Здружених начелника штаба“ америчке војске. Међутим, тада на сцену ступају Турска, Саудијска Арабија и Катар, који реагују тако што појачавају финансијску и оружану подршку исламистима Нусра фронта и Исламске државе. Американци су, наводно, покушали да убеде Саудијце да своју подршку, уместо исламистима, усмере ка „умереној опозицији“, али су их Саудијци једноставно игнорисали. Међутим, највећи проблем, према Хершовом извору, су били и остали Турци, односно Ердоган, који „има велике снове о обнови Отоманског царства“.

Према Хершовом извору, најпоузданији амерички савезник била је – Русија. У чланку се подвлачи да је руско-америчка војна сарадња и комуникација „константа“ још од 1991. године, од заједничке тајне операције уклањања бојно употребљивог уранијума из необезбеђених складишта у Казахстану, руског отварања ваздушних и копнених коридора за снабдевање америчке војске у Авганистану, руског дељења обавештајних информација о бин Ладену и помоћи у склапању уговора о коришћењу ваздухопловне базе у Киргизији, до одржавања сталних међусобних комуникација током самог сиријског рата.

У самом чланку се, осим скоро невероватне тврдње да је амерички војни врх сам од Асада тражио да прихвати руске војне саветнике, показује доста разумевања за руску позицију. Херш цитира речи генерала Мајкла Флина, бившег шефа америчке војно-обавештајне агенције (ДИА) од 2012-2014, из његовог недавног интервјуа за немачки часопис „Шпигл“:

„Морамо да радимо конструктивно са Русијом. Волели ми то или не, Русија је донела одлуку да уђе и да војно делује (у Сирији). Они су тамо, и то је драматично променило динамику. Дакле, не можете да говорите: Русија је лоша, они морају да иду кући. То се неће десити. Будимо реални“.[iii]

Додатно, Флин је Хершу директно рекао да Обамина администрација „није желела да чује истину“ да је сиријска опозиција под контролом џихадиста. А већ поменути неименовани саветник америчког Здруженог штаба је још конкретнији:

„Наша политика наоружавања Асадове опозиције је била неуспешна и заправо имала негативан утицај… Здружени начелници штаба су веровали да Асада не треба да смене фундаменталисти. Политика администрације била је противречна. Желели су Асадов одлазак, али су екстремисти доминирали опозицијом. Дакле, ко би га заменио? Било је лепо говорити да Асад мора да оде али, ако ту мисао доведете до краја – испада да је свако други бољи. Управо је то гледиште – да је „свако други бољи“ – било оно у чему се Здружени начелници штаба нису слагали са Обамином политиком“.

Шта мислити о свему изложеном у Хершовом дугачком, шокантном чланку? Прво питање је, наравно, колико му се уопште може веровати? Што се самог Херша тиче, у дугачкој новинарској каријери он се профилисао као оштар критичар америчке интервенционистичке спољне политике и милитаризма, откривајући скандале попут ратног злочина америчке војске у вијетнамском селу Ми Лај и суровог америчког затвора Абу Грајб у окупираном Ираку, али и доприносећи разоткривању афере Ватергејт, због које је Ричард Никсон је постао први и једини амерички председник у историји који је поднео оставку. Противио се америчкој агресији против Либије, као и садашњој америчкој политици према Сирији, објављујући више запажених чланака на ту тему. Дакле, нема разлога за сумњу у Хершов новинарски интегритет, бар не кад је ова тема у питању.

С друге стране, може се поставити и питање да ли је Херш (свесно?) искоришћен од стране делова америчког војног естаблишмента, и зашто? Да ли је некоме било стало да опере своју савест, односно да се опере пред историјом? Да ли је, пак, ово био начин да се, бар делимично, спасе образ америчке војске, или бар једног њеног дела, да би повратила макар делић моралног кредибилитета, пошто је руска интервенција у Сирији оголила отворену америчку подршку џихадистима у Сирији? Да ли је ово био начин да се бар делимично релативизује руски успех у одбрани легалне сиријске власти, стављањем до знања да је и америчка војска, наводно, имала удео у томе? Или можда чак дискретан покушај пружања руке Русији? Да ли је ово, пак, подмукли ударац упућен одлазећем америчком председнику, како би се кривица за сиријски дебакл, и још по нешто, бацила на њега? Или је ово само трзај дела пораженог или потиснутог америчког естаблишмента, нејаки покушај да се дискредитује не само Обама, већ и цела неолиберална интервенционистичка спољнополитичка парадигма, која је Америком овладала још доласком Клинтона у Белу кућу почетком 1993 – с надом да ће то моћи да буде некоме од користи у изборној 2016. години?

Можда свега или већине наведеног има по мало. У сваком случају, у данашњој медијско-политичкој парадигми која влада у САД, Хершов чланак нема онај ефекат какав би имао, на пример, током 1960-их и почетком 1970-их година, када су афере попут „Пентагонских докумената“ и „Ватергејта“, покренуте управо преко истраживачког новинарства, потресале владајући естаблишмент до темеља. У свом већ опробаном и проверено успешном маниру, корпоративна гласила политичко-медијског естаблишмента су Хершов чланак углавном – прећутала, или му дала незаслужено мали простор. А, по новим правилима „слободног и демократског света“, ако нешто није на насловним странама или у ударним вестима – онда није ни битно.

На крају, као одговор на питање у наслову, не може се рећи чак ни да Пентагон, па чак ни његов војни део, пере руке од Обаме. Јер, Демпси, чак и да је учинио све оно што му се у Хершовом чланку приписује, више није ту. А шта то значи, препустићемо самом Хершу да закључи:

„Посредна веза (америчке) војске са Асадом нестала је са Демпсијевим пензионисањем у септембру (ове године – прим. аут.). Његов наследник на месту председавајућег Здружених начелника штаба, генерал Џозеф Данфорд, сведочећи пред Војним комитетом америчког Сената у јулу, два месеца пре ступања на дужност, изјавио је: ‘Ако желите да разговарамо о нацији која би могла да представља егзистенцијалну опасност за Сједињене Државе, морао бих да именујем Русију,’ рекао је Данфорд. ‘Ако посматрате њихово понашање, оно је у најмању руку алармантно.’ У октобру, већ на дужности председавајућег, Данфорд је омаловажио руско бомбардовање у Сирији, саопштавајући том истом комитету да се Русија ‘не бори’ против Исламске државе, додајући да Америка мора да ‘сарађује са турским партнерима у циљу обезбеђивања северне сиријске границе’ и ‘учини све што може да би оспособила проверене сиријске опозиционе снаге’ – тј. ‘умерењаке’ – да се боре против екстремиста. Обама сада има послушнији Пентагон. Неће више бити посредних оспоравања његове политике одбацивања Асада и подршке за Ердогана од стране војног врха…“

Другим речима, све по старом.

Могло би се рећи да је Хершов чланак, ма колико вредан бар као покушај, само нова „бука и бес“ старих-нових америчких дисидената, без икаквог практичног значаја. Али и сведочанство да су ствари у Америци отишле предалеко, и да нико, па ни припадници америчког војног врха – наравно, под претпоставком да су Хершови саговорници били искрени – одавно нису у стању да ураде ишта више од тога да, кроз покушаје релативно ситних саботажа и медијске гериле, привремено, и тек делимично, успоре захукталу машину америчког војно-корпоративног комплекса.

Уосталом, било је америчких „војних дисидената“, попут генерала Чарлса Бојда,[iv] и потпуковника Џона Среја,[v] који се нису слагали са америчком политиком подршке босанским исламистима и сатанизовања Срба током 1990-их, који су чак написали озбиљне радове на ту тему – па то није ништа променило. Напротив. Америчка политика је данас још опаснија, њени савезници још екстремнији и радикалнији. А снаге које све то покрећу – сигурно не намеравају да се зауставе или предају. То је једини одговор који треба да нас занима.

[i] rs.sputniknews.com/svet/20151222/1101975802/obama-pentagon-sirija-asad.html

[ii] www.lrb.co.uk/v38/n01/seymour-m-hersh/military-to-military

[iii] www.spiegel.de/international/world/former-us-intelligence-chief-discusses-development-of-is-a-1065131.html

[iv] www.swans.com/library/art5/zig020.html

[v] web.archive.org/web/20020709030414/http://fmso.leavenworth.army.mil/fmsopubs/issues/bosnia2.htm

23 гласa