„Докон поп и јариће крсти“

- народна изрека

 

Политичка позорница Србије, последњих 10 година, је непромењена само се сценаристи мењају, тако тврди већи број аналитичара. Све политичке партије које играју на позоришној сцени Србије имају скоро истоветан наступ, обећавају светлију будућност од досадашње, повећање запослености, смањење незапослености, бољи стандард живота, веће плате и пензије, а мање трошкове живота. Обећања се ређају од Београда до Брисела, од запада на исток, онако како то јавност жели да чује.

Раније су се делили на европејце, евроатланце и русофиле и евроазијате, а од 2012. године сви су прешли у европејце – једни јавно, а други тајно или стидљиво са задршком.

Када се заврше избори победничка партија или коалиција седне у фотеље, а онда почиње имплементација њихових „програма“ и обећања. Сада долазе велики проблеми које недорасли, незрели и неспособни политиканти не могу или не желе да реше, опседнути личним интересима, уценама, и обећањима која су дали негде и некоме.

Да би прикрили своја лажна обећања почињу да спинују јавност преко медија које су запосели. Крећу у силовит јуриш да докажу своје успехе, а посебно пред нове изборе. Баве се свим и свачим само не својим послом. Појављују се где им није место. Тако на пример министар одбране, уместо да изврши мобилизацију своје војске и спашава људе из поплављених подручја, лично весла у чамцу и вади људе из воде, а при томе нити је веслач нити пливач. Све то камере будно прате и зумирају сваки његов завеслај.

Начелник Генералштаба поставља се за команданта одбране мањег града уместо да извршава задатке око мобилизације коју је требало да објави министар одбране.

Поређења ради, да видимо како се то некада радило, када је Србија имала војску, државу и државнике. Узећемо за пример управо тај Обреновац. У том граду била је стационирaна 305. инжињеријскa бригада и инжињеријски школски центар ЈНА (ВЈ). Бригада је сама, својим снагама и средствима, без ичије помоћи могла да одбрани од поплава Обреновац, Шабац и околину. У самом Шапцу био је размештен понтонирски батаљон који је имао више чамаца и понтона од садашње Војске Србије. Реорганизацијом војске у режији западних стручњака нестале су и ове јединице ВЈ. Одбраном града Шапца би командовао капетан или мајор, Начелник Генералштаба би се појавио ради рутинске контроле и проверио како се спроводе наређења. 

У даљем прикривању свог неуспеха, партије на власти медијским манипулацијама глорификују минорне догађаје у привреди и свакодневном животу тако што их приказују као свој велики успех. Слике са отварања и пуштања у погон предузећа, од оних са више стотина запослених до оних много мање продуктивних па чак и небитних за живот и опстанак грађана, као и прокопа, тунела, мостова и ћуприја па чак и јавних тоалета, сталне су вести на ударним шпицама ТВ-а. Стиче се утисак да је у опису рада премијера, министара и нижих руководилаца управо то, пропратити сваку активност у друштву, па и ону најмању и дати подстицај за „напредак“ и тако све до „светле будућности“. 

Сетимо се Фекетића и спашавања завејаних грађана у снегу. О томе су извештавали сви медији, хероји су били председник владе и министри уместо да је тај посао обавила војска, полиција и службе спасавања. И у овом случају помешале су се надлежности, као и у случају пада хеликоптера на сурчинском аеродрому 2015. године. Залуђени и умишљени политичари хтели би да буду свемогући у решавању разних ситуација па и војних. У томе им помажу слепо послушни генерали, не упозоравајући их на могуће последице.

Када су у питању елементарне непогоде већих размера, Војска Србије нема снаге нити средства за велике подухвате и то је чињеница. Неодговорни политичари злоупотребљавајући положај покушавају да стекну славу на туђој муци и при томе вребају и најмањи догађај за спиновање јавности. 

Каква држава, таква и војска. Пре неки дан ударна вест;

„Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић заједно је са командантом Прве бригаде копнене војске, бригадним генералом Жељком Петровићем обишао Официрски дом, познатији као Дом војске, на Београдском кеју“ – где су „пустили у погон“ нову металну ограду и травњак.

„На потезу ограде која је била дотрајала, оштећена и дестабилизована, постављена је и изграђена потпуно нова ограда у дужини од око 260 метара и у висини од око два метра…… Такође, извршени су и радови на реконструкцији зеленила“. (1*) 

Све је то финансирано из градског буџета са око 9 800 000 динара. Леп пример сарадње града и војске. Мислим да би боље било да су та средства утрошена паметније. Могао је генерал, командант бригаде, да организује камповање омладине (средњошколци од 16 до 18 година) у својим јединицама, да их обуче у униформе, смести у касарне, покаже шта има од наоружања и изврши обуку у руковању и гађању пушком. Да је само 100 средњошколаца камповало 15 дана, то би било много корисније за Србију него ограда. Могло је много тога у овом смеру да се уради за тих 80 000 евра. Подсетио бих генерала и јавност (они који су служили војску то добро знају) да су нам ограде поправљали и фарбали сами војници и то је била редовна активност којој се није поклањала готово никаква посебна пажња. Генерал би, обично, екипи која је то урадила доделио неку од награда и то би био сав његов допринос у вези ограде. 

Шта треба да буде следећа активност команданта бригаде? Надгледање сакупљања лишћа са травњака који је градска власт Новог Сада „даривала“ војсци? 

Командант бригаде треба да се бави питањима из надлежности које су му дате за његово формацијско место и треба да се слика са војницима након успешног завршетка вежбе, мобилизације или неке активности које су везане за борбену готовост бригаде. Могао је да се слика и са учесницима кампа који сам предложио као један могући пример где се тај новац у овом тренутку могао употребити. Да је било војске као што је било до недавно и да није она „реорганизована“, не би ни ограда дотрајала, имао би ко да је одржава.

Такве и сличне објаве у медијима користе се за личне промоције политичара а јавност стиче погрешну слику. Познато је да војска (и Црква) имају и имале су највећи рејтинг поверења у народу тако да и најбаналнија вест о војсци добро пролази код народа. 

Када се појави вест у медијима да ће војска извести неку вежбу, а посебно у сарадњи са Русима, одмах се у народу пробуди неки дух поноса, без размишљања о томе колику тежину има сама вест. А та размишљања су углавном нереална и у домену маште. Најављена вежба „БАРС-2016“ са пилотима руске федерације је маркетиншког карактера, и она нема везе са провером борбене готовости Војске Србије. Шта Војска Србије добија реализацијом ове вежбе? Ништа посебно осим пријатељског дружења са руским пилотима што је свакако позитивно, и размену искустава међу пилотима. Истина, боље је и то него некадашње „дружење“ са НАТО пилотима у бази Авијано. (2*)

За добру и квалитетну обученост пилота Војске Србије треба много више од ове вежбе: потребни су свакодневни тренинзи пилота који се огледају у броју часова налета ваздухопловом, на годишњем нивоу, а затим, у изведеним бојевим гађањима на земљи и у ваздуху. Поставља се питање колико часова летења имају данас пилоти Војске Србије на овим летелицама које поседују. Пилоти ЈНА (ВЈ) летели су на борбеним авионима у просеку 150 сати годишње, наставници летења много више – и до 250 сати – што је и тада било испод просека летења пилота војски европских држава. Данас је просек летења у Војсци Србије знатно испод планираних норми летења. 

Дакле, медијске манипулације и маркетиншки трикови које нам сервирају режимска свезнајућа гласила и квази војни аналитичари су веома штетни јер стварају лажну слику и дају лажну наду, а народ воли војску и верује у то. 

Војсци Србије је потребна уређена држава са свим својим институцијама, Министарство одбране са професионалним кадром на њеном челу, бројчано јача и много боље опремљена наоружењем и опремом која ће се бавити обуком свог сталног и резервног састава а фарбање ограда и народа, то је за оне доконе.

Упутнице:

(1*)www.srbijadanas.com/vesti/vojvodina/ograda-oko-doma-vojske-na-keju-u-potpuno-novom-ruhu-izvrseni-su-i-radovi-na-rekonstrukciji-zelenila-2016-10-05

(2*)www.politika.rs/sr/clanak/365313/Migovi-29-dogodine-Srbiji

(3*)rs.n1info.com/a201129/Foto/Niska-kasarna-spremna-za-smestaj-Vlade.html

Жарко Пецић -пуковник Војске, пензионисан 2005. године.

Рођен у Трстенику 1953. године,

– средњу војну школу, смер артиљерија завршио у Задру 1972. године,

– Војну Академију завршио 1976. године у Београду,

– Генералштабну школу завршио 1992. године.

Након завршетка Војне Академије службовао у Македонији 5 година, а до пензионисања у Београду.

Развојни пут у Војсци ишао је узлазном командном линојом од командира вода до начелника штаба бригаде. Последњих 7 година службе провео у Генералштабу на руководећим дужностима, а у пензију отишао са положаја Начелника одељења за оперативно-штабне послове у Управи за школство и обуку.

Учесник последњег грађанског рата у Југославији од 1991. до 1995. године као и у одбрани од НАТО агресије на СРЈ 1999. године.

Први је официр ЈНА који је, средином 1991. године, добровољно отишао у рат на простор Хрватске ради заштите српског народа од усташког терора.

 

Одликован је ратним и мирнодопским одликовањима од који су најзначајнији:

  • Орден за храброст, 17.01.1992. године,
  • Орден витешког мача првог степена 16.06.1999. године.

 

 

слика www.kurir.rs/vesti/srbija/hit-fotke-general-major-kapetan-i-gradonacelnik-otvorili-ogradu-u-novom-sadu-clanak-2477881

Прочитај без интернета:
21 глас