Данашњи посреднички напори за регулисање кризе у Украјини, максимални по свом интезитету, сами по себи на дневни ред стављају питање да ли међународна заједница има одговарајуће миротворачке “инструменте”. Овде није реч само о међународним контигентима који ће очигледно у овом или оном облику морати задејствовати ради раздвајања сукобљених страна, него и о државно-правним моделима који могу бити примењени у насталој ситуацији.

Према информацијама које стижу из различитих престоница, институција и извора, може се очекивати модел сличан босанском (Дејтонском). Његова посебност, а истовремено и примењивост управо за садашњу ситуацију у Украјини, дефинише читав низ фактора и аспеката.

Као прво, Дејтонски модел за разлику од модела регулисања ситуација у другим ситуацијама бивше Југославије (да и не помињемо друге конфликте регионе у данашњем свету), садржи у себи комбинацију ефикасних средстава како за “ублажавање страна” тако и за оперативну реализацију нових уставних темеља државне изградње. Другим речима, територијално разграничење Босне и Херцеговине било је “наметнуто” на њено уставно “преуређење”. Ову карактеристику Дејтонског преговарачког процеса својевремено је јасно формулисао тадашњи заменик министра иностраних послова Русије Сергеј Иванов: “И тако, највећи успех је што су по први пут сукобљене стране доведене у ситуацију да воде директан дијалог. Први пут се успело од њих добити не решење у фрагментима, него читав споразумни пакет”.[1]

“Дејтонска” Босна и Херцеговина има мало заједничког са истоименом републиком бивше Југославије или са било којом другом европском државом. Али управо та околност чини овај модел максимално адаптираним за локалне услове и истовремено ствара могућност за њену каснију трансформацију како у правцу веће унификације државе, тако и у правцу њене цивилизоване поделе. У ком конкретно правцу и у чијим интересима – то је већ друго, геополитичко питање. А права без преседана у европским ( и не само европским) мерилима, која су дата спољашњем фактору у виду Високог представника међународне заједнице, коме су додељена изузетна (бонска) пуномоћја, као и Савета за извршење мировног споразума са учешћем држава-гараната, омогућују да се ситуација у целини држи под контролом. Све то ствара значајне гаранције да се изворни принципи не би једнострано ревидирали у интересу ових или оних, унутрашњих или спољних играча.

Као друго, Дејтонски модел је од самог почетка предвиђао размештај значајног дела међународног миротворачког контигента (неколико десетина хиљада људи у оквирима прво снага АЈФОРА, а потом СФОРА), не само по линији раздвајања страна, него и на целој територији државе. То је омогућило оперативно решавање питања повезаних са намерама ове или оне стране да прегрупишу војне снаге и отворе нове “линије фронта”. Управо у Босни и Херцеговини – а не на Косову, где је од почетка приоритет дат НАТО пакту – била је у целини реализована идеја “ванблоковског” међународног командовања миротворачким контигентом. Такво искуство може бити од користи и данас у Украјини, где је списак “заинтересованих” земаља и организација још обимнији у односу на Балкан из деведесетих година прошлог века.

Као треће, Дејтонски модел је учврстио државно устројство које омогућава државообразујућим субјектима да ступају у “посебне односе”  са суседним државама (у суштини једноплеменим), што је представљало истински преседан.[2] Термини “конфедералних односа” не постоје у документу, али чисто теоретски гледано, створен је сличан вектор преображаја формално јединствене државе у корист обједињења њених компоненти са суседним земљама. У случају Босне и Херцеговине биле су то Србија и Хрватска, а у случају данашње Украјине може се говорити о потенцијалном обједињењу Донбаса са Русијом, Закарпатја са Мађарском, а Буковине са Румунијом. Слична потенцијална могућност зафиксирана у тексту споразума о регулисању ситуације у Украјини могла би у знатној мери да ублажи тренутне страсти и и стовремено да питање преведе у (не)очување  јединствене Украјине у међународно-правном оквиру.

Као четврто, прилично широки и еластични оквири Дејтонског модела омогућавају да се он допуњава новим могућностима које су примењиве у садашњим украјинским и “околоукрајинским” реалијама. Ово се пре свега односи на активније укључивање ОЕБСОВИХ механизама праћења који су прошли апробацију посебно у оквирима миротворачких процеса у Закавказју. Ова чињеница отвара широко “поље могућности”, па тако и за Србију, која у овом тренутку председава ОЕБСОМ. Искуство балканског регулисања, заједно са посебним историјским односима Београда и Москве, дозвољава да од самог почетка рачунамо на конструктивно прикључење ОЕБСА реализацији свеобухватних и дугорочних мировних споразума по питању Украјине – наравно, у случају да такви споразуми буду постигнути.

[1] Московские новости, 26.11-03.12.1995.

[2] www.ucdp.uu.se/gpdatabase/peace/BoH%2019951121.pdf

6 гласовa