Спаљивање хрватске заставе је можда протизваконито, али свакако није неморално. Напротив, једино што је у погледу Хрватске неморално, јесте подржавање безочне лажи да је Србији могуће, или чак и пожељно, да са том државом има „добросуседске односе“.

Било каква прича о „добросуседским односима“ неизоставно пада у воду ако се разборито сагледа понашање савремене Хрватске према Србији. Погледајмо, наиме, шта је све Хрватска предузела од како је почетком деведесетих, после првих вишестраначких избора и победе ХДЗ-а Фрање Туђмана, кренула пут одвајања из Југославије у авнојевским границама. Само крупније ствари:

- распиривање страха међу тамошњим српским становништвом, првенствено неоусташким изјавама, па и отвореним претњама, од стране нових хрватских челника,
- протеривање српских кадрова из полиције и других служби реда и безбедности,
- избацивање Срба из републичког Устава,
- образовање војних јединица које су имале једвиту, или никакву, законску покривеност,
- прогони Срба из већих градова, понегде уз најтеже злочине (убиство загребачке породице Зец),
- прогањање дописника српских гласила, којима су хрватска екстремистичка издања објављивала адресе становања, што је био позив на њихово линчовање,
- напади на ЈНА, тада једину закониту војску,
- напади на подручја насељена претежно Србима,
- противуставно одвајање од СФРЈ,
- вођење беспризорне међународне пропаганде против Срба и Србије, у чему је Загреб имао немерљиву подршку западних, првенствено немачких и аустријских гласила,
- „Бљесак“ и „Олуја“, са све бомбардовањем избегличких колона,
- медијска и друга логистичка подршка шиптарским терористима на Космету током 1998. године (Агим Чеку као једна од главних веза),
- медијска и друга логистичка подршка НАТО-у током агресије на Србију 1999. године,
- тужба против Србије за геноцид пред Међународним судом правде,
- признавање „независности“ Косова*,
- ломљење ћириличних табли,

 

- хвалисање како је Србија увек била бољи пријатељ Хрватској него што је Хрватска била Срб… а, не, пардон, ово не важи, то је наше, то је изјавио Александар Вучић, заборавите на то.

Дакле, изузев овог последњег, тог Вучићевог бисера, остало што је побројано савршено одсликава однос хрватског друштва према Србима и Србији у протеклих четврт века. Не само државе Хрватске, у чије је име све то и рађено, него и њиховог друштва. Јер, важно је рећи, нико се никада није извинио за иједан од тих многобројних злочина, или барем оградио од њега. Нема тог хрватског државника, политичара, аналитичара, новинара или уопште јавног делатника од икакве друштвене важности, макар то био естрадни уметник или спортиста, који ће се на било коју од поменутих ставки осврнути у осуди. Ретка међу тим огрешењима се склањају у тишину и заборав, као што је случај са ликвидацијама цивила уочи рата или бомбардовањем избегличких колона, мада се чак и за њих, када бивају поменута, налази некаква мера разумевања; о осталима је у Хрватској постигнут највиши ниво свеопште сагласности да су била корисна, па и неопходна, у циљу стицања независности и „ослобађања из канџи великосрпске хегемоније“, те да самим тим и нису злочини већ јуначка дела.

На малопређашњи списак из разумљивих разлога нису уврштени изливи противсрпске мржње на условно нижем нивоу, који нису непосредно исходовали прогоном српског живља или затирањем српске културе, али јесу доприносили србомрзачком расположењу хрватске јавности. Од масовних нереда на спортским приредбама, преко расистичких иступа попут изјаве сплитског градоначелника Жељка Керума да у његову породицу Срби нису добродошли, затим посећених и на телевизији преношених концерата отворено усташког певача Марка Перковића Томпсона, па све до запаљивих изјава као што је била претња Републици Српској од стране тадашњег председника Стјепана Месића, таквих примера напросто има превише за набрајање. Не би их, међутим, требало сметнути с ума, када се расправља о томе са чиме су све Срби били и остали суочени у Хрватској.

Ваља подсетити и да се то све дешава у контексту који је знатно старији од данашње хрватске државности. Ребека Вест је, у свом путописном ремек делу „Црно јагње, сиви соко“, описала колико је мржња према свему српском још 1937. године била раширена међу Хрватима, коју они пред њом и њеним супругом нису ни крили, него су је жестоко и са жаром исказивали прижељкујући скоро „разрешење“. Само неколико година касније та се мржња преобликовала у Јадовно и Јасеновац, да би потом у Брозовој Југославији била подгревана, јал` „маспоком“, јал` појединачним испадима рецимо Стеве Крајачића или Вице Вукова.

Када се све то има у виду, добија се слика заправо непрекидног насртаја на живо ткиво српског постојања првенствено западно од Дрине, мада је и сама Србија на удару који, додуше, за сада није оружани, али прети да буде једнако погубан. Другачије речено, можда хрватско друштво стиже да се бави и другим пословима, али је сасвим јасно да за испољавање изразите нетрпељивости према Србима и Србији увек има времена, снаге и надасве воље.

Никада, међутим, хрватско друштво није налазило ни времена, ни снаге, ни воље, да за макар неко од тих језивих огрешења затражи опрост од Срба и Србије. Па ни за геноцид без премца, онај у НДХ, који је свирепошћу запрепастио и немачке нацисте. Не само то, него Хрватска за ових четврт века своје самосталности није учинила нити једну истинску услугу, или какво дело пријатељства, Србима и Србији. Списак добронамерних потеза Хрватске према нама непристојно је краћи од оног претходног, а своди се на прошлогодишње учешће неколицине хрватских спасилаца у извлачењу људи из поплава.

Београдски кроатофили често наводе још један гест, а то је уступање превода званичних докумената за приступање Европској унији. Е сад, то се може сматрати некаквом услугом само под два услова: 1) да се приступање ЕУ доживљава као нешто корисно, и 2) да се приступање ЕУ доживљава као нешто оствариво. Пошто разум и искуство указују на скроз супротне закључке, онда је најбоље оставити по страни ту велику „услугу“ у вези с уступљеним преводима.

Дакле, сва добра воља Хрватске према Србији стаде у ту шаку речних спасилаца која је лане помагала колегама из Србије. Нема ничег другог. Остали примери доброте, благонаклоности, љубазности или пожртвованости Хрватске према Србији једноставно не постоје.

А ипак се у српској јавности непрестано указује на „неопходност“ фамозних „добросуседских односа“. Тих односа, видимо, нема ни од корова, али су некако ипак неопходни.

За шта су неопходни, нико од грлатих поборника није се потрудио да објасни. Какве Србија користи има од досадашњих односа са Хрватском? Шта би Србији могли да помогну некакви „добросуседски односи“ које овдашњи кроатофили наглас прижељкују? Уопште, због чега се Србија управља према односима с Хрватском, а не према односима с државама које од Хрватске имају далеко више да понуде и у културном, и у привредном, и у безбедносном погледу: Румунијом, Бугарском, Мађарском (или, ако ћемо да одемо даље од суседа, са Грчком, Чешком, Словачком)? На та питања одговори упорно изостају. Као што, уосталом, изостају и питања. Погледајте само колико је пута у последњих пет дана, што у новинама што на телевизији, разматрана тема српско-хрватских односа; скоро да се ни о чему другом није ни причало; али се нико, ни од новинара ни од њихових саговорника, није усудио да се запита шта би то Србија па изгубила када би се према непрестаним хрватским дрскостима најзад поставила онако како је одавно морала.

Ово са заставом била је још једна савршена прилика да се са погубним обичајем подилажења Хрватској коначно раскрсти. Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, запалио је хрватску заставу испред београдске Палате правде у среду, првог априла. Званични Загреб на то је реаговао онако како је навикао: неодмерено и бахато, повлачењем амбасадора из Београда. Али је зато званични и незванични Београд намах стао да се утркује у томе ко ће оштрије да осуди не потез хрватских власти, него Шешељев поступак!

Као да спаљивање застава није у данашње време постало у свету врло раширен облик изражавања оштријих политичких порука. Као да, уосталом, баш Шешељ није само осам дана раније запалио четири друге заставе – Америке, ЕУ, НАТО и „Косове“ – а да нико, па ни Вашингтон, није нашао за сходно да реагује на то.

Не, то београдским душебрижницима ништа није значило. Навикли да ћуте о сваком и једном злочину или огрешењу Хрватске према Србима, сада су као опарени поскакали само због тога што је запаљена „шаховница“. На крају је, уместо српских званичника, новоизабрана хрватска председница морала да објашњава званичном Загребу колико се залетео у осионом реаговању на Шешељев поступак – мада, наравно, није пропустила прилику да и Србији одржи пригодно предавање:

„Ми у Хрватској јако добро знамо, а надамо се да ће и у Србији то прихватити, како је Домовински рат био праведан и ослободилачки, војно-полицијска операција Олуја легална и легитимна, а генерал Готовина заповедник победничке војске“, пренела је агенција „Танјуг“ део интервјуа који је Колинда Грабар Китаровић дала за загребачки „Јутарњи лист“.

Можда и ненамерно, хрватска председница је тако открила шта за Хрватску значе фантомски „добросуседски односи“. То што хрватски тајкуни вршљају како им дуне по српском тржишту и преузимају ем трговину ем целе области прехрамбене производње, и то што хрватске цигарете имају ниже акцизе од осталог увозног дувана, и то што приучени хрватски забављачи овде распродају десетине хиљада карата за сваки концерт, то све није довољно. Они у Хрватској се, вели њихова председница, надају да ће њихово виђење последњих ратова прихватити и у Србији!

Најстрашније је то што јавна свест у Србији, после година и година бубњања о „добросуседским односима“ које из никад објашњеног разлога морамо да градимо са Хрватском, није далеко од тог стања којем се Колинда Грабар Китаровић нада. У остваривању хрватских циљева, овдашња пета колона изгледа да је спретнија и продорнија од самих Хрвата, који су силеџијском реакцијом на запаљену „шаховницу“ само пренули Србију из лажне уљуљканости и подсетили је на праву природу вајног „добросуседства“. Све оно што су овдашњи кроатофили градили месецима уназад, на пример уклањајући извештаје о сломљеним ћириличним таблама по Вуковару, сама хрватска власт је поништила најновијом незајажљивошћу.

Ако ни по чему другом, а онда се барем у том погледу Шешељево паљење хрватске заставе већ исплатило.

Прочитај без интернета:
36 гласовa