После 25 година оперативног рада у српској привреди веома нерадо пишем о економији и савременим економским темама у овој држави. Зашто? Зато што превише добро познајем процесе и законитости, узроке и последице! Зато што знам шта се, и како, догодило. Шта су биле могућности, а шта су сада перспективе…

… И зато што памтим!

Памтим уређени платни промет, преко СДК, сличан оном који данас имају Немци. Памтим јаке домаће банке које су  пратиле привреду и девизе доносиле, а не односиле из Србије. Памтим нормалну фискалну политику, сопствене и јасне производне стандарде, права радника достојна слободног човека.

Памтим када се на посао ишло насмејана лица, када је здравство било бесплатно, а школство није било бизнис око кога бесни рат и падају главе. Памтим своју тринаесту плату 1988.

Па, иза тога, памтим (као актер) када је, пркосећи санкцијама и фрази „технички није могуће“, београдски „Термоелектро“ на челу са директором Љубом Давидовићем и његовим замеником, генијалним инжињером Милијом Илићем, иновативним процесом, уз помоћ знања и алата београдске „Лоле“, санирао тешку хаварију пећи цементаре „Шар“ у Ђенерал Јанковићу, и пустио је у погон без икакве помоћи њених немачких конструктора и без иједног страног дела или техничког решења. Данас се тај конструкциони подвиг и техничка решења која су га пратила изучавају у једној високошколској немачкој установи, али их нема на српским Мегатрендовима.

Памтим, такође као актер, и како  „Фероникл“, гигант од преко 2000 радника, није стао када је група шиптарских инжињера украла или уништила шеме свих електричних инсталација, и отишла у немачки Тисен, већ су нам их обезбедили руски партнери који су учествовали у њиховом постављању 20-так година раније.

А затим памтим њих, пето-октобарске пучисте, како са дугим цевима и фантомкама на главама упадају у Народну Банку Србије, отимају кључеве трезора и заузимају кабинет гувернера, док напољу гори Скупштина, а необавештени Коштуница прича о победи демократије.

Непосредно пошто су „демократске“ власти легализовале ноћ дугих цеви у НБС, а ономе који је отимао кључеве и обијао кабинете, како је и ред, доделиле гувернерску фотељу, кренуле су „реформе“. Иза оних са пушкама, дошли су неки далеко опаснији, много бездушнији и бескурпулознији. Они са оловкама. Економске убице.(1)

У Србији су наступили кроз два борбена ешалона. Онај истурени била је тзв. странка експерата Г-17 плус коју су сачињавали плаћеници ММФ-а и других међународних институција српског порекла које је предводио Мирољуб Лабус, а други група амбициозних, морално бескурпулозних, људи окупљених у тзв. клуб “Привредник” иза кога је стајала Демократска Странка, односно њен “бос” Зоран Ђинђић лично. Нема ниједног тајкуна made in Serbia а да није директно био повезан бар са једном од ове две линије глобалистичког удара на Србију.

Организовано, по методологији коју ће свету обзнанити  Џон Перкинс у сјајној књизи „Исповести економског убице“, та група људи ће пуцајући из својих “реформи” убити сваки облик националног економског живота, затрети и најмањи траг економске самосталности и установити пљачкашку расподелу националног богатства, која ће становништво претворити у радно робље корпоративног капитала. 

За свега пар година, по принципу блиц-крига, ови најамници глобализма, заклоњени успостављеним политичким системом, остварили су свој примарни циљ и увели Србију у тотално дужничко ропство, а затим се повукли у сенку, из које делују, директно или индиректно надзирући даље економско потонуће Србије, које само убрзава умишљено батргање Александра Вучића.

И зато, гледајући економију Србије данас, имам онај језиви осећај који се јави када пријатеља са којим сте до пре неког времена џогирали видите на болесничкој постељи , у коми, деформисаног насиљем хулигана који су га опљачкали и претукли у некој мрачној улици. Шта да о томе пишем? И коме? Онима који су га напали? Или онима који су све то мирно гледали чекајући да покупе ситниш из џепова који му се расуо по улици? Можда онима који кажу: “Боже! Да ли је могуће, па ја сам јуче прошао том улицом и нико ме није дирао.” Или онима који га лече, а примају плату код оних који су га напали? Не, немам снаге за то. Боље је да ћутим и молим се да пријатељ преживи све што су му урадили…

Ето, зато ми је српска економија тешка, језива тема. Па, ипак, морао сам да напишем овај текст. Јер …

… Један од тих економских убица, веома заслужних за тешки економски инвалидитет Србије, и некадашњи Министар за привреду и приватизацију у Влади Србије од 2001. до 2004, Александар Влаховић, творац  “пљачкашког модела приватизације”, човек иза кога се још увек шири смрад коруптивних афера и јефтиних приватизационих превара попут “Сартида” или шећерана за долар свом компањону из “Привредника” Миодрагу Костићу, огласио се ових дана тражећи од будућег премијера да доврши започете “реформске процесе”.

Након што су му органи гоњења подигли неколико кривичних пријава за евидентна кршења Закона и приватизационих процедура које је сам прописао, током спровођења неких приватизација, неко време је нестао из јавног живота, али га је, као и већину ДС кадрова од значаја за глобалистичко уништавање Србије, у тишини активирао осведочени борац против корупције и најжешћи критичар “жутог режима”, Александар Вучић. Ваљда је увек и свагда тако – лоши режими почивају на добрим кадровима. Како год, тек први међу онима који су продавали Србију у бесцење као део њене неолиберализације, огласио се ономад као председник Савеза економиста Србије (СЕС), наводно струковног удружења, а уствари локалне неолибералне испоставе чувене по организацији  Копаоник Бизнис форума (познатијег као Српски Давос), регионалног економског скупа посвећеног интересима крупног капитала.

Истина, скуп је у региону много познатији по квалитету и обиљу ића и пића које се послужује током његовог трајања, као и по одабраним и увек расположеним хостесама, него по економским дометима, али унутар српског тајкунског миљеа није неважан и свакако има статусни симбол. А и отвара врата понекад, што одлично зна хрватски државни тајкун Ивица Тодорић.

Но, да се вратимо Влаховићу, који се на овогодишњем бизнис форуму, почетком марта, није раздвајао од намрштеног српског премијера. Сва је прилика да му је неко (погодите ко?!) нешто милосно обећао јер српски медији као да су напрасно заборавили на “криминалну приватитацију Сартида” и остале његове афере, већ су у Влаховићу, последњих месеци, почели да гледају осведоченог економског мудраца који има нешто важно да нам саопшти. А тај не губи време. Саопштава ли и саопштава. Да видимо шта:

… “Неопходно је да се одлучније ради на рационализацији и ефикасности јавне управе како на републичком тако и на локалном нивоу, да се настави реструктурирање јавних предузећа и доврши приватизација стратешки важних предузећа„…

… у 2015. години није направљен значајан прогрес у структурним реформама и тај заостатак мора да се надокнади одлучним мерама које ће спроводити нова влада… (2)

… Србији је потребан наставак структурних реформи, изјавио је данас председник Савеза економиста Србије Александар Влаховић, истичући да су пре свега неопходни реструктурирање јавних предузећа, завршетак приватизације стратешких фирми, рационализација броја запослених у државној управи, као и стални рад на елиминисању свих препрека за приватан бизнис..(3) 

Дакле, у принципу се понавља, али је суштина јасна. Подршка Вучићу и његово подстицање да прави реформе. Или само најава онога што је већ одлучено и започиње одмах после формирања нове Владе. Свеједно.

РЕФОРМЕ. Опет!? Увек? Реформе реформи! Реформе реформских реформи! Реформе као мера анти-српске политике свих влада после пето-октобарског пуча.

Да, реформе би могле бити корисна ствар, ако су аутохтоне и примерене економском амбијенту на који се односе. Али, невоља са њима је у томе што су оне, према признању поменутог Џона Перкинса, и основно оружје за убијање националних економија. Када читате његову књигу „Исповести економског убице“ јасно препознајете транзициону, пост-петооктобарску Србију, и место Александра Влаховића у њој. (Лабус, Динкић, Ђелић и остала свита нису сада тема…)

Јасно је шта значе његове речи које смо цитирали. И помињање “структурних реформи” и

завршетак приватизације стратешких фирми”, а и сликање крај Александра Вучића.

Србска економија, у чију је националну димензију и власничку структуру Влаховић већ ударао, реформским неолибералним бејзбол палицама, хропће и крвари, али још увек дише кроз та стратешка предузећа. Ваља завршити посао. Искључити апарате. А њему је једино важно да је опет у тиму. 

Па, изволи, Александре Влаховићу…

_________________________________________

Прочитај без интернета:
51 глас