У Турској је, након изузетно бурне ноћи, незванично угушен покушај војног удара, који су извели делови Оружаних снага те земље. Шести пут у модерној историји те земље након више деценија од последњег сличног случаја. Према задњим вестима са лица места, Истанбул и већи део земље, чврсто држе присталице Ердогана, који се у међувремену обратио јавности, док је ситуација у Анкари још увек нејасна. Пале су и жртве углавном међу полицајцима, што је свакако трагично.

У једној од најважнијих чланица НАТО пакта је изазван потпуни хаос и то након управо завршеног Самита Алијансе у Варшави, на којем је Турска била потпуно кооперативна. Евроатлантским речником дефинисано – „догодила“ им се озбиљна криза. А, када до кризе „дође“, је л’ те, ваља њом управљати, тачно према постулатима војног правила Пентагона под ознаком ФМ 100-5.

Једна од првих мера у том штиву које третира „Доктрину изазивања и управљања кризама“ је, преведено на српски језик поводом актуелних догађања – уколико се пуч (или догађај сличног садржаја и размера) сузбије, завести ванредно стање у земљи или нешто приближно томе и предузети низ репресивних мера. Уколико пучисти којим случајем успеју (то јест, уколико им се то дозволи и део је плана), наравно, након дипломатског и сваког другог премишљања светских чинилаца, подржати их у намери да „стабилизују“ новонасталу ситуацију. И у једној и у другој варијанти добитак је сасвим известан за онога ко се пита, а зна се ко је тај.

Тако нешто је и провејавало не само у извештајима и у директним преносима догађаја у Турској од стране америчких и осталих западних медија током ноћи, већ и у својеврсном фемкању америчке администрације на челу са Бараком Обамом, којој је требало пуних пет сати да подржи Ердогана и „демократски изабрану власт“. Тек након тога ствари су се окренуле у супротном смеру. (Замислимо хипотетички идентичну ситуацију у Србији касних 90-тих, а то значи оружано рушење Милошевићевог режима, или, рецимо, на дан петог окобра – колико би смо дуго чекали на реакцију западних „пријатеља“ и каква би она била?)

Дакле, следи ванредно стање или предузимање жестоких ванредних мера, онако како је то учињено у Француској још пре осам месеци, у којој ће се то стање продужити у недоглед, након „полуделог“ и „фанатизованог“ француско-арапског камионџије-убице у Ници. Терориста који је, гле чуда, уредно са собом понео лична документа (као и сви ранији терористи), и који је, као и многи пре њега, промакао моћним француским службама! (Личну карту видесмо, али тело убијеног терористе ама баш никако, који ће, успут речено, бити сахрањен не у Француској где је уредно живео, већ у родном Тунису). 

Ванредно или неко слично стање (редовно свакако не може бити, а могуће је да следи оно што и у неким другим арапским земљама) које чека Турску – значи пре свега додатно ограничавање људских права и слобода, значајно сузбијање демократије и осталих достигнућа модерног света. Тако нешто, следствено, омогућава актуелним властима појачавање репресије и наставак раније усвојене стратегије, како на унутрашњем плану – сузбијање и застрашивање политичких противника и хомогенизацију већине становништва, тако и (посебно) у спољној политици – Сирија, Курди, Блиски исток и припреме за реализацију главног циља, а то је удар на Русију, тачно на платформи управо завршеног Варшавског самита НАТО.

Из неколико меродавних извора је саопштено, да су војни удар предводила два пуковника, један потпуковник и један мајор (или су бар оперативно били истурени испред главних пучиста), а накнадно је придодато још пет генерала, који су наводно имали подршку покрета „Хизмет“. Да ли је ово реално? У теорији (или у научној фантастици) наравно да је могуће, поготову у малим, такозваним банана-државама (што је посебно карактерисало 20. век), али у држави као што је Турска, па још у 21. веку, поред стотину и ко зна још колико врсних генерала, који су поодавно под контролом Запада, то је, једноставно, немогућа мисија. 

Дакле, без снажне организације и пажљиво осмишљене, вишедеминзионалне операције у врхунској конспиративности, без моћне политичке и сваке друге подршке (а то свакако није лидер проевропског покрета, који се притом налази у својеврсном добровољном егзилу), на овакав потез би се одлучили искључиво лудаци. Па чак и да су такви на челу пучиста – која би их то оружана сила послушала у модерно организованој и по НАТО стандардима и процедурама постављеној војсци? И све то у присуству Американаца и осталих западних савезника у оближњој бази Инџирлик и којекуде широм те земље. 

Кад год дође до неког овако крупног, може се слободно констатовати историјског догађаја са несагледивим глобалним последицама, прво питање које се обавезно поставља је – коме је у интересу да се Турска уведе у (контролисани) хаос? И оно друго, као логичан наставак – која моћна сила (или силе) оперативно, преко својих обавештајно-субверзивних служби, стоји иза догађаја? (Јер, очигледно је да досадашњи терористички акти у бројним турским градовима нису дали очекиване резултате). 

Можда је ову дилему најбоље растумачио донедавни премијер Турске Ахмет Давутоглу који је ноћас изјавио, уколико су медији веродостојно пренели ту информацију, да је „удар на Турску, удар и на милионе избеглица“.

Дакле, процес „хуманог“ пресељавања милиона Арапа који је стицајем околности, услед озбиљне побуне обичног европског света (и појединих, оно мало преосталих лидера – државника) значајно успорен, треба плански, а то значи у тзв. контролисаном хаосу и у виду „стампеда“, наставити, како би се Европа у целини а не само чланице ЕУ, потпуно дестабилизовала с једне, а са друге стране – иако звучи парадоксално – у потребној мери извршила национална хомогонизација у циљу одбране слободе, независности, европских достигнућа…. а успут се одбранити и од претећег руског „агресора“ (не заборавимо најновију „Белу књигу“ Немачке), када за то дође време. А време је, ту негде, отприлике у пролеће идуће године.

Чему дакле служе „гладио“ (као шири) и разноразне операције под називом „лажна застава“ (као ужи појам), а убеђен сам да је ноћашњи покушај војног удара у Турској био управо случај из наведеног асортимана, или још прецизније, експеримент „ин виво“? 

За изазивање и управљање кризама. (Присетимо се да су наши западни „пријатељи“ агресију на СРЈ званично називали „Криза на Косову“). Јер, без озбиљних криза, то јест, без амбијента који темељно застрашује људе и уводи их у панику и свеопшти хаос и безнађе (наравно и у ратну кланицу), немогуће је створити Нови светски поредак. А притом су такве операције довољно компликоване, збуњујуће и неразумљиве, зато што су најчешће потези који се вуку нелогични, па чак и у колизији једни са другим. 

У овом случају, најновија „гладио“ операција служи управо наведеној сврси – путем озбиљних криза и хаоса увести Европу у њену вероватно и најбитнију глобалистичку а давно зацртану прелазну форму –  у покушај стварања Сједињених Европских Држава, на чијем челу треба да се инсталира јединствена Влада, одобрена (силом прилика) од стране испрепаданих народних маса, након тешких последица које ће неминовно уследити. И већ су ту негде.

Дакле, да закључимо, ноћашњи покушај војног удара у Турској, чврсто сам убеђен, нема ама баш никакве везе са Реџепом Ердоганом лично, тачније његовом екстремистичком и ауторитарном владавином. Штавише, баш такав је Западу, чији је иначе пион, потребан. Као што нема везе ни са његовим наводним (а изнуђеним и од стране западних ментора одобреним) попуштањем званичној Русији – извињење због обарања хеликоптера, као и покушаји нормализације не само политичке, већ пре свега економске сарадње. И понајмање има везе поводом ратних неуспеха у Сирији, затим, због „решавања“ питања Курда, те због разголићене везе са ИСИЛ-овцима, и тако даље и томе слично.

Посреди је велика игра владара из сенке. Најновији догађај је увод у оно што следи – потупна дестабилизација Блиског истока све до паљења озбиљног глобалног ратног пожара. У даљој перспективи и уништење Турске, то јест, свођење на меру коју су запланирали владари (а не актуелне марионете на челу најмоћнијих западних држава, који су само оперативни извршиоци прљавих послова!) на уштрб стварања нових или проширења постојећих држава у том делу света, увезаних у неку нову, глобално подобну Арапску унију. 

Истовремено ће се одвијати брутално прекомпоновање Европе, то јест европског континента у целини, укључујући и Британско острво – од Европске уније, преко националних држава, све до новоуспостављених неоколонијалних државоликих територија или оних које ће тек бити створене (рецимо „Косово“, подељена БЈР Македонија, БиХ, Каталонија, поједине чланице Велике Британије, дестабилизована Француска, евентуално цепање Белгије…). Све у свему, атмосфера коју карактеришу скоро па идентична обележја попут оних пред Први или можда још приближније, као пред Други светски рат. И зато не треба да чуди нагло војно буђење сасвим нове (али контролисане) Немачке.

Све је, дакле, под знаком питања и у великој неизвесности. Али је само једна глобалистичка организација (која најмање служи националним државама чланицама и „партнерима“), формално спокојна и званично стоји по страни. Реформише се, озбиљно јача, увећава свој буџет, борбене снаге, капацитете, инфраструктуру и јединство – политичко, војно, безбедносно. Лако је погодити – реч је о Северноатлантској алијанси, дакле, о НАТО пакту.

О томе нам експлицитно казују бројни закључци са управо завршеног Варшавског самита. Неки од њих, као што је онај у тачки 2. званичног Коминикеа, као да је предвидео ноћашње догађаје. И, зато, да  са садржајем наведене тачке, прецизније, кључном реченицом у истој, завршимо ово писаније:

…Алијанса ће наставити успешно да испуњава три основна задатка која су постављена у Стратешком концепту, и то су: колективна одбрана, управљање кризама и кооперативна безбедност“.

Но, о дометима скупа у Варшави и начинима супростављања тој агресивној глобалистичкој пошасти, у освртима који следе, односно, непланирано касне.

92 гласa